Već smo pisali da su Saturnovi prstenovi nepostojani i da polako iščezavaju. Vrlo polako. Otkrio ih je pre četiri veka Galileo Galilej koji nije znao šta zapravo vidi, pa mu se činilo da planeta ima neki deformitet i da je više kao neka trojna planete. Na pamet mu nije palo, niti je moglo pasti, da se radi o prstenovima koji obmotavaju ovu daleku planetu. Nije čudo, jer Galilej je imao, za današnje pojmove, sasvim skroman teleskop koji danas to ne bismo ni zvali teleskop. U svakom slučaju, bila su to neverovatno interesantna i uzbuđujuća vremena što se astronomije tiče i astronomi pojedinci (danas se radi u velikim timovima) su imali puno posla. Od tada, pa sve do danas astronomija je postala naj-najinteresantnija i najuzbudljivija nauka… ali da se vratimo temi.

Ej, prstenovi oko planete! Zapravo, danas smo se toliko navikli na tu činjenicu da nas ona više ne uzbuđuje. Ali zato sada imamo novih misterija, pa tako znamo da prstenovi polako iščezavaju. Jasno je, odmah se nameću pitanja: zašto i kako?

Sve četiri gigantske planete Sunčevog sistema imaju svoje prstenove, samo što su prstenovi Jupitera, Urana i Neptuna tamni, a Saturnovi svetli. Sačinjeni su uglavnom od ledenih čestica veličine od zrna prašine do velikih grudvi leda.

Sve do letelice Casini, koja je bila operativna od 2004. do 2027. i bila posvećena izučavanju ove daleke planete, smatralo se da su prstenovi nastali zajedno sa Saturnom, tj. da su stari koliko i ta planeta, dakle 4,5 milijardi godina. Izučavanjem podataka sa Kasinija naučnici su, međutim, zaključili da su prstenovi prilično novi, i stari tek nekoliko stotina miliona godina. Kasini je takođe otkrio i da prstenovi polako odumiru i da će nestati takođe za koju stotinu miliona godina. To se moglo zaključiti iz podataka o masi prstenovi, a ona je procenjena na osnovu gravitacionog privlačenja koje je Kasini osetio tokom njegovog prolaza kroz prstenove i poredeći to privlačenje sa privlačenjem tokom orbitiranja oko planete.

Istovremeno Kasini je primetio kako materijal iz prstenova otiče ka planeti, a radi se o više tona materijala u jednoj sekundi. S obzirom na postojeću masu prstenova dolazi se do podatka da će prstenovi nestati za pomenutih nekoliko stotina miliona godina. 

Sem ovoga Kasini je pomoću detektora prašine merio brzinu udara međuplanetarnih mikrometeoroida u prstenove (i šire od toga, naravno). Te čestice privlači gravitacija Saturna. To je pretežno tamna prašina, i nije od leda. S obzirom na boju ta prašina vremenom prlja prstenove, a nivo ovog zatamnjenja je takođe u skladu sa gore rečenim. A to je u korelaciji sa brzinom padanja prašine i masom prstenova. Računi pokazuju isto: da bi prsteni potamneli ovoliko koliko sada vidimo bilo je potrebno nekolik stotina miliona godina (dakle, ne nekoliko milijardi). 

Pa ni to nije sve. Masa uhvaćenih meteoroida u prstenovima smanjuje ugaoni momenat čestica prstenova i dovodi od primicanja prstenova ka planeti. 

Sve to sugeriše da će prstenovi Saturna postojati još 100, najviše 300 miliona godina. 

Ko zna da li će uopšte biti svedoka postojanja tako osiromašenog Saturna. 

Više o ovom: Astronomy