Reja je drugi po veličini Saturnov satelit, a deveti u Sunčevom sistemu. Ovo su ostale važne činjenice o njemu.
U narednih nekoliko godina, mnoštvo kosmičkih sondi istraživaće južni Mesečev pol. NASA čak želi da prva misija s posadom 'Artemisovog' programa sleti u antarktička područja Meseca kako bi, dugoročno, uspostavila bazu na tom području. Ali zašto baš ovo područje, a ne neko drugo? Zbog rezervi leda koji su pohranjeni u Msečevom regolitu. Sad, o koliko leda govorimo? Količina tih isparljivih rezervi ključna je za procenu veličine buduće lunarne ekonomije. Količinu leda je teško proceniti jer, suprotno onome što mnogi veruju, zaleđene naslage ne tvore netaknute glečere na dnu kratera koji su u trajnoj sencii, već je to led pomešan s regolitom i, u mnogo slučajeva, smešten na određenoj dubini. No, da pređemo na stvar: trenutni modeli procenjuju da je količina leda na Mesecu oko 1 milijarde tona.
Pišući nedavno o teoriji o Mesecu, pomenuo sam i promenu njegove ose rotacije. Stvaranje Meseca je jedna od misterija koju solarni sistem nastavlja da čuva. Daleko najpopularnija teorija kaže da je naš satelit nastao udarom protoplanete Theie u mladu Zemlju. Ova teorija – koja je, usput, rođena zahvaljujući rezultatima analize Мesečevоg kamenja koje su sakupili astronauti 'Apolla' – još uvek važi, mada postoje određena nejasna mesta. Recimo, niko u potpunosti ne razume razliku između vidljive i skrivene strane našeg satelita. Nedavno smo videli moguće objašnjenje ove dihotomije prema kojoj bi vrućina naše planete mogla da bude uzrok različitih lunarnih lica.
Još od kako je sovjetska sonda 'Луна 3' 1959. godine prvi put snimila drugu stranu Meseca, ovo je jedna od velikih enigmi koju krije naš satelit. Zašto lunarna hemisfera koja je dalja od Zemlje nema karakteristične tamne fleke na vidljivoj strani, poznatije kao mora? Nakon mnogo godina proučavanja poznat je odgovor: Mesečeva kora s druge strane je mnogo deblja i, budući da su mora na vidljivoj strani nastala delovanjem bazaltne lave koja je ispunjavala udarne basene, lava nikada nije mogla da stigne do površine na drugoj hemisferi. U redu, ali ovaj odgovor je nedovoljan, jer ne pojašnjava zašto bi Mesečeva kora bila deblja s druge strane.
Za ovaj satelit u našim krajevima upotrebljavaju se sledeći nazivi: Enkelad, Encelad i Enceladus (što je inače iz latinskog rečnika). Ime je dobio po gigantu Enkeladu iz grčke mitologije.
Moj prethodni text je bio o morima na Titanu i palo mi je na pamet kako li se tamo vidi na površini? Da li bi moglo da se recimo čita? Sunce je jako daleko tako da Titan dobija samo 1% količine svetlosti koja stiže do Zemlje. Pre nego što stigne do površine, oko 90% te svetlosti biva apsorbovano od strane guste atmosfere, tako da samo 0,1% naše svetlosti stigne do površine. Ono što poboljšava situaciju jeste da je džinovski Saturn preko 11 puta veći na nebu nego nama naš Mesec. I on sija na nebu. Da?
Pored Zemlje, znamo samo za još jedan svet s morima i jezerima na svojoj površini. Očito da govorimo o Titanu, najvećem Saturnovom mesecu. Među stotinama jezera i mora, na ovom fascinantnom satelitu se ističe Kraken Mare, najveća masu tečnog metana na Titanu. Pokrivajući područje od pola miliona kvadratnih kilometara – područje veličine dve Jugoslavije – Kraken je veliko metansko jezero smešteno na severnom polu ovog satelita. Ali koja je njegova dubina? Ova dimenzija je ključna za izračunavanje zapremine tečnosti u moru Kraken i drugim jezerima na Titanu, te nam, prema tome, omogućuje razlikovanje različitih modela njihovog nastanka i procenu kakva će biti njihova budućnost. A kako merimo ovu dubinu? Za to imamo na raspolaganju radarske podatke koje je sonda 'Cassini' prikupila između 2004. i 2017. Tokom tih 13 godina sonda je 127 puta nadletala mesec, što nam je omogućilo mapiranje površine pomoću sintetskog radara.
