Mogućnost da se svemir „širi brzinom većom od brzine svetlosti“ primećena je odavno. Ali privukla je pažnju tek sa otkrićem teorijskog scenarija takozvane inflacione kosmologije a još više posmatračkim otkrićem ubrzanog širenja svemira u sadašnje i skorašnje vreme. Opisaćemo ovde o čemu se radi i zašto se ova mogućnost ne sukobljava sa dobro poznatim relativističkim zakonom da nije moguće ni dostići a kamoli preći brzinu svetlosti.
Zamislite naš solarni sistem: Merkur, Venera, Zemlja i Mars, čvrsti i stenoviti, nalaze se najbliže Suncu. Dalje, u hladnijim i mračnijim predelima, krstare gasni džinovi poput Jupitera i Saturna. Decenijama je ova arhitektura bila zlatni standard astrofizike. Tradicionalna teorija formiranja planeta objašnjava da snažno zračenje mlade zvezde "oduvava" lake gasove iz unutrašnjih delova sistema, ostavljajući iza sebe samo ogoljena, čvrsta stenovita jezgra od kojih nastaju stenovite planete. Gasni džinovi, s druge strane, nastaju tamo gde je dovoljno hladno da privuku i zadrže masivne gasne omotače.
Više od tri decenije astronomskih posmatranja je pokazalo da se u centru naše Galaksije nalazi masivni, kompaktan objekat, nazvan Sgr A*, sa masom od oko 4,6 miliona masa Sunca, koji je interpretiran kao crna rupa. Ovaj zaključak sledi prevashodno iz merenja kretanja zvezda bliskih centru naše Galaksije. Za ovaj projekat astronomi Andrea Gez i Ričard Genzel su podelili jednu polovinu Nobelove nagradu za 2020. godinu.
Spustite dlan na svoj laptop dok radite. Osećate li tu toplotu? Većina vas će reći: „To je samo struja koja prolazi kroz procesor“ ili „To je otpor u kolima“. Ali dozvolite mi da vam postavim pitanje koje na prvi pogled zvuči blesavo: Da li je informacija — vaša fotografija, niz nula i jedinica, ili čak vaša misao — samo apstraktna ideja, ili ona ima stvarnu, fizičku težinu?
Dok satelitske konstelacije obećavaju globalnu povezanost i ekonomski prosperitet, astronomi upozoravaju na svetlosne tragove koji kvare snimke i radio interferenciju koja ometa najosetljivije instrumente.
Ovaj tekst analizira upozorenja futuriste Juvala Noe Hararija o moći veštačke inteligencije da preuzme kontrolu nad ljudskom kulturom, religijom i zakonom. Autor teksta kritikuje Hararijevu pretpostavku da su ljudi zapravo biološki algoritmi čiji se umovi mogu svesti na funkcije slične računarskim. Naglašava se suštinska razlika između brzine obrade podataka i istinske ljudske kreativnosti, koju mašine ne mogu posedovati. Dok tehnofuturisti veruju u digitalnu nadmoć, ovaj članak tvrdi da veštačkoj inteligenciji nedostaju životno iskustvo i mudrost neophodni za duboko razumevanje sveta. Zaključno, tekst brani ideju o ljudskoj izuzetnosti, tvrdeći da se duhovna i stvaralačka priroda čoveka ne može zameniti tehnološkim procesima.
U prethodnoj epizodi serijala o tehnologijama svemirskih sondi I rovera, govorio sam o naučnim instrumentima putem kojih istražujemo sunčev sistem, a sada bih želeo da se pozabavimo tehnologijama koje omogućavaju kretanje I manevrisanje sondi kroz svemir. U ovoj epizodi videćemo koje vrste tehnologija za propulziju i orijentaciju svemirskih sondi postoje, i otkrićemo koji su pravci razvoja ovih tehnologija u budućnosti.
U astrobiologiji se sve češće postavlja pitanje: šta ako smo, tražeći idealne „Zlatokosa“ uslove (ni previše toplo, ni previše hladno), decenijama posmatrali pogrešne kandidate?
Los Alamos. 1944. Pustinja. Najpametniji čovek koga sam ikada znao upravo je pogrešio. Nije to bila sitna greška. Bio je to potpuni promašaj. Prošao je pored nečega što sam ja video kristalno jasno. U tom trenutku, kao mladi naučnik od tek dvadeset i šest godina, shvatio sam nešto što će zauvek promeniti moje viđenje inteligencije. Mozak Džona fon Nojmana nije bio samo brži od naših. Bio je suštinski drugačiji.
Ljudi me često pitaju: „Zar ne bi bilo divno kada bismo mogli da se vratimo?“ Svi nosimo taj prtljag – reč koju nismo smeli da izgovorimo, pogrešnu odluku ili postupak koji je povredio nekoga. To je duboko ljudski osećaj, čak i plemenit; pokazuje da nam je stalo do ishoda i da želimo da popravimo svet. U tim trenucima očajnički tražimo kosmičko dugme „undo“ kako bismo ispravili grešku staru samo pet minuta.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
