Da li smo sami u Univerzumu? To je jedno od najstarijih i najdubljih pitanja ljudskog postojanja. Iako se njime bavimo milenijumima, tek u poslednjim decenijama raspolažemo teorijskim alatima i empirijskim znanjem koji nam omogućavaju da to pitanje razmatramo na kvantitativan i smislen način. Ti napori najčešće se oslanjaju na koncepte kao što su Fermijev paradoks i Drejkova jednačina, ali i dalje ostavljaju prostor za nova, nijansiranija tumačenja.
Astronomsko društvo “Sirijus” obavještava sve zainteresovane građane da do 20. februara traju prijave u Školu astronomije. Škola će trajati od 4. marta do 8. aprila. Prijave treba poslati na e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Svi imamo taj san. Verovatno ga imate i vi dok stojite u beskonačnom redu na aerodromu, izuvate cipele i vadite laptop, ili dok satima sedite zaglavljeni u saobraćajnom špicu dok kiša dobuje po krovu. U tom trenutku, misao je neizbežna: „Zar ne bi bilo divno da samo pritisnem dugme i – puf – stvorim se u Parizu?“
Mogućnost da se svemir „širi brzinom većom od brzine svetlosti“ primećena je odavno. Ali privukla je pažnju tek sa otkrićem teorijskog scenarija takozvane inflacione kosmologije a još više posmatračkim otkrićem ubrzanog širenja svemira u sadašnje i skorašnje vreme. Opisaćemo ovde o čemu se radi i zašto se ova mogućnost ne sukobljava sa dobro poznatim relativističkim zakonom da nije moguće ni dostići a kamoli preći brzinu svetlosti.
Zamislite naš solarni sistem: Merkur, Venera, Zemlja i Mars, čvrsti i stenoviti, nalaze se najbliže Suncu. Dalje, u hladnijim i mračnijim predelima, krstare gasni džinovi poput Jupitera i Saturna. Decenijama je ova arhitektura bila zlatni standard astrofizike. Tradicionalna teorija formiranja planeta objašnjava da snažno zračenje mlade zvezde "oduvava" lake gasove iz unutrašnjih delova sistema, ostavljajući iza sebe samo ogoljena, čvrsta stenovita jezgra od kojih nastaju stenovite planete. Gasni džinovi, s druge strane, nastaju tamo gde je dovoljno hladno da privuku i zadrže masivne gasne omotače.
Više od tri decenije astronomskih posmatranja je pokazalo da se u centru naše Galaksije nalazi masivni, kompaktan objekat, nazvan Sgr A*, sa masom od oko 4,6 miliona masa Sunca, koji je interpretiran kao crna rupa. Ovaj zaključak sledi prevashodno iz merenja kretanja zvezda bliskih centru naše Galaksije. Za ovaj projekat astronomi Andrea Gez i Ričard Genzel su podelili jednu polovinu Nobelove nagradu za 2020. godinu.
Spustite dlan na svoj laptop dok radite. Osećate li tu toplotu? Većina vas će reći: „To je samo struja koja prolazi kroz procesor“ ili „To je otpor u kolima“. Ali dozvolite mi da vam postavim pitanje koje na prvi pogled zvuči blesavo: Da li je informacija — vaša fotografija, niz nula i jedinica, ili čak vaša misao — samo apstraktna ideja, ili ona ima stvarnu, fizičku težinu?
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
