Ovaj tekst analizira upozorenja futuriste Juvala Noe Hararija o moći veštačke inteligencije da preuzme kontrolu nad ljudskom kulturom, religijom i zakonom. Autor teksta kritikuje Hararijevu pretpostavku da su ljudi zapravo biološki algoritmi čiji se umovi mogu svesti na funkcije slične računarskim. Naglašava se suštinska razlika između brzine obrade podataka i istinske ljudske kreativnosti, koju mašine ne mogu posedovati. Dok tehnofuturisti veruju u digitalnu nadmoć, ovaj članak tvrdi da veštačkoj inteligenciji nedostaju životno iskustvo i mudrost neophodni za duboko razumevanje sveta. Zaključno, tekst brani ideju o ljudskoj izuzetnosti, tvrdeći da se duhovna i stvaralačka priroda čoveka ne može zameniti tehnološkim procesima.
U prethodnoj epizodi serijala o tehnologijama svemirskih sondi I rovera, govorio sam o naučnim instrumentima putem kojih istražujemo sunčev sistem, a sada bih želeo da se pozabavimo tehnologijama koje omogućavaju kretanje I manevrisanje sondi kroz svemir. U ovoj epizodi videćemo koje vrste tehnologija za propulziju i orijentaciju svemirskih sondi postoje, i otkrićemo koji su pravci razvoja ovih tehnologija u budućnosti.
U astrobiologiji se sve češće postavlja pitanje: šta ako smo, tražeći idealne „Zlatokosa“ uslove (ni previše toplo, ni previše hladno), decenijama posmatrali pogrešne kandidate?
Los Alamos. 1944. Pustinja. Najpametniji čovek koga sam ikada znao upravo je pogrešio. Nije to bila sitna greška. Bio je to potpuni promašaj. Prošao je pored nečega što sam ja video kristalno jasno. U tom trenutku, kao mladi naučnik od tek dvadeset i šest godina, shvatio sam nešto što će zauvek promeniti moje viđenje inteligencije. Mozak Džona fon Nojmana nije bio samo brži od naših. Bio je suštinski drugačiji.
Ljudi me često pitaju: „Zar ne bi bilo divno kada bismo mogli da se vratimo?“ Svi nosimo taj prtljag – reč koju nismo smeli da izgovorimo, pogrešnu odluku ili postupak koji je povredio nekoga. To je duboko ljudski osećaj, čak i plemenit; pokazuje da nam je stalo do ishoda i da želimo da popravimo svet. U tim trenucima očajnički tražimo kosmičko dugme „undo“ kako bismo ispravili grešku staru samo pet minuta.
Od najbleđeg sjaja daleke zvezde do daha koji vam ispunjava pluća, sve što postoji zavisi od jedne delikatne ravnoteže. Sila gravitacije, naboj elektrona, jačina nuklearne veze – svaka od ovih fundamentalnih konstanti podešena je sa takvom preciznošću da bi i najmanja promena razotkrila čitav kosmos. Nalazimo se u univerzumu koji, u svojoj suštini, deluje kao dom; kosmos koji nije ispunjen nasumičnim, sterilnim haosom, već zamršenim poretkom koji oduzima dah i daruje život.
Kada noću pogledamo u zvezdano nebo, naša intuicija — taj duboki osećaj koji nam pomaže da uhvatimo loptu ili se krećemo kroz saobraćaj — šapuće nam da negde tamo, među milijardama svetala, neko sigurno gleda uzvratno. Taj osećaj je predivan, ali on krije opasnu biološku zamku. Naša intuicija je evoluirala da bi nam pomogla da preživimo u afričkoj savani, a ne da bi razumela strukturu kosmosa.
U svetu koji nikada ne spava, prožetom neprestanim strujanjem digitalnih informacija i satelitskih signala, istinska tišina postala je najređi i najdragoceniji resurs. Dok se savremena civilizacija guši u sopstvenoj radio-buci, astronomi i futuristi okreću pogled ka jedinom mestu u Sunčevom sistemu gde vlada apsolutni muk. Mesec više nije samo hladni simbol na noćnom nebu; on postaje naša ultimativna laboratorija za dekodiranje postanka.
Dok se Silicijumska dolina guši u potrazi za poslednjim megavatom struje na Zemlji, Elon Musk gleda u Sunce. Izgradnja AI infrastrukture na tlu ubrzano doseže svoje termodinamičke i prostorne limite. Dok potrebe za procesorskom snagom rastu brže nego što mreže mogu da ih isprate, zemaljski data centri postaju ekološki i logistički teret. U tom kritičnom trenutku, SpaceX predlaže radikalnu dekarbonizaciju i ekspanziju našeg digitalnog otiska u egzosferu. Umesto da kopamo dublje, Musk predlaže da procesorsku snagu izmestim direktno u orbitu. Ali, da li je lansiranje milion satelita vizionarski korak ka zvezdama ili recept za orbitalni zatvor?
Smešten na oko 133 svetlosne godine od Zemlje, sistem zvezde HR 8799 decenijama je predstavljao jednu od najvećih zagonetki moderne astrofizike. Reč je o sistemu koji je, u kosmičkim razmerama, tek "dete" – star je svega 30 miliona godina, što je zanemarljivo u poređenju sa našim Suncem koje broji 4,6 milijardi godina. Upravo ta mladost čini njegove planete usijanim i svetlim, pružajući astronomima jedinstvenu priliku za posmatranje.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
