Nije potreban spas planeti, već nama

Često čujemo frazu „Spasimo planetu“. To je plemenit cilj, ali prema astrofizičaru Nilu de Gras Tajsonu, on je zasnovan na pogrešnoj premisi. Zemlja je, kako ističe, neverovatno otporna. Preživela je sudare sa proto-planetama veličine Marsa i bezbrojne druge kosmičke kataklizme. Život na njoj, međutim, mnogo je krhkiji. Pravo pitanje nije hoće li planeta preživeti, već hoćemo li mi.

Ova „udica“ je savršen uvod u Tajsonov svet, gde su najdublje istine često kontra-intuitivne. Univerzum je pun takvih ideja koje osporavaju našu svakodnevnu percepciju. Ovaj članak će istražiti pet najiznenađujućih i najprovokativnijih ideja koje Tajson nudi, a koje će vas naterati da preispitate sve, od čaše vode koju pijete do svog mesta u kosmosu.

Vi ste, doslovno, zvezdana prašina

Ovo zvuči kao poezija, ali je čista nauka. Tajson objašnjava da su osnovni elementi koji čine naša tela – ugljenik, azot, kiseonik – stvoreni u vrelim jezgrima zvezda pre milijardi godina. Te zvezde su živele svoj život i na kraju eksplodirale kao supernove, rasipajući te elemente po galaksiji. Ti isti elementi su se zatim udružili da formiraju nove zvezdane sisteme, planete i, na kraju, život. Ovo nije metafora; to je doslovna, naučna činjenica koja otkriva duboku, gotovo duhovnu vezu između svakog od nas i kosmosa.

Nije samo figurativno tačno, već je doslovno tačno da smo mi zvezdana prašina. Mi smo živi u univerzumu, i univerzum je živ unutar nas.

U svakoj čaši vode nalaze se molekuli koji su prošli kroz istoriju

Evo zapanjujuće činjenice: u jednoj čaši vode ima više molekula vode nego što ima čaša vode u svim svetskim okeanima. Šta to znači? Zbog neprekidnog kruženja vode u prirodi – isparavanja, kondenzacije i padavina – molekuli vode se tokom vremena savršeno mešaju i raspoređuju po celoj planeti. Implikacija je fascinantna: svaka čaša vode koju popijete sadrži molekule koji su nekada prošli kroz tela i dah Henrija VIII, Vinstona Čerčila ili bilo koje druge istorijske ličnosti. To je moćan podsetnik na međusobnu povezanost celokupnog života na Zemlji kroz vreme.

Pluton je „sam to tražio“

Degradiranje Plutona sa statusa planete na status „patuljaste planete“ izazvalo je burne emotivne reakcije. Međutim, Tajson pruža jasne naučne razloge za ovu reklasifikaciju. Prvo, više od polovine Plutonove zapremine čini led. Da je bliže Suncu, isparavao bi i imao bi rep poput komete – što nije ponašanje koje očekujemo od planete. Drugo, njegova orbita seče orbitu druge planete, Neptuna, što nijedna druga planeta ne radi. Konačno, Pluton nije „očistio“ svoj orbitalni prostor; on deli svoj put sa mnogim drugim objektima slične veličine. Otkriće Kajperovog pojasa, ogromnog regiona ledenih tela iza Neptuna, pokazalo je da Pluton nije usamljen, već samo jedan od najvećih članova ove nove kosmičke zone. Odluka nije bila napad, već neophodno ažuriranje našeg razumevanja Sunčevog sistema.

Šta se dešava kada umremo? Fizika ima odgovor.

Na jedno od najdubljih ljudskih pitanja, Tajson nudi perspektivu utemeljenu u fizici. Kao toplokrvna stvorenja, naša tela konstantno troše energiju (metabolizam) kako bi održala temperaturu višu od okoline. Kada umremo, taj proces prestaje i telo se hladi dok ne dostigne sobnu temperaturu. Istovremeno, svest, koja je proizvod složene neuro-sinaptičke aktivnosti u mozgu, prestaje da postoji. Da bi ovo učinio opipljivim, Tajson nudi potresan primer: posmatrajte nekoga ko doživljava niz moždanih udara. Deo po deo, njihova ličnost nestaje; gube sposobnost da prepoznaju voljene, da govore, da znaju gde su. Njihova svest bledi pred vašim očima dok skeniranje mozga pokazuje kako se delovi mozga, lišeni kiseonika, jednostavno isključuju. Kada smrt konačno nastupi, ta aktivnost potpuno prestaje. Tajson upoređuje stanje nakon smrti sa stanjem nepostojanja pre rođenja – to jednostavno nije stanje bića. On lično bira da bude sahranjen, ne iz religioznih razloga, već kao način da vrati energiju i molekule ekosistemu koji ga je hranio tokom života.

Ceo život sam se hranio florom i faunom. Vreme je da im se u smrti odužim.

Argument pećinskog čoveka za istraživanje svemira

Često se čuje argument: „Zašto trošimo novac na svemir kada imamo toliko problema na Zemlji?“ Tajson odgovara moćnom analogijom. Zamislite mlade stanovnike pećine pre 20.000 godina koji žele da istraže svet napolju. Odlaze kod starešina po dozvolu, ali im oni odgovaraju: „Ne možete napustiti pećinu. Prvo morate rešiti sve naše probleme u pećini.“ Tajson ističe da ovako zvuče ljudi koji se protive istraživanju svemira. Poenta nije da biramo jedno ili drugo, već da radimo oboje. Ali on ide korak dalje, direktno izazivajući našu Zemljo-centričnu perspektivu. Možda rešenja za naše probleme uopšte nisu ovde. Možda postoje rešenja „tamo napolju“ koja mogu pomoći u rešavanju problema ovde na Zemlji. Tvrditi da moramo da se fokusiramo isključivo na Zemlju je kao da kažemo da je naša planeta toliko velika i neverovatna da sadrži sve odgovore. Kako kaže Tajson: „Uozbiljite se.“

Zaključak: Okean neotkrivene istine

Ideje Nila de Gras Tajsona nas podsećaju da je univerzum daleko čudniji, složeniji i divniji nego što često pretpostavljamo. On nas uči da je stvarnost često skrivena iza onoga što nam se čini očiglednim.

Tajson često citira Isaka Njutna, koji je svoje ogromno znanje opisao kao osećaj da je poput deteta na obali mora koje se igra, pronalazeći povremeno glatkiji kamenčić ili lepšu školjku, dok se pred njim prostire veliki okean neotkrivene istine. Taj okean je i danas pred nama. Koje tajne on još uvek krije?

Na osnovu YT