ažurirano 9.1.2024.

Priča o nazivima planeta počinje u Starom veku, dakle, pre nekoliko hiljada godina kada su drevni astronomi Haldeje zapazili da se neke zvezde, za razliku od ostalih, kreću po nebu, a što se može uočiti tokom nekoliko noći posmatranja. Te zvezde su drevni Grci nazvali “planete” (ἀστήρ πλανήτης (astēr planētēs), ili πλάνης ἀστήρ (plánēs astēr) što u prevodu znači «zvezde lutalice». Ako imalo poznajete astronomiju ovo ste sigurno pročitali nebrojeno puta ali morao sam to da kažem jer tako ide priča.

E sad, u to staro vreme bilo je poznato pet «zvezda lutalica», tj. planeta. Grci su ih nazvali po svojim bogovima, ali posle Grka na pozornicu istorije dolaze Rimljani sa kulturom koja dominira starim svetom čitav milenijum. Kao što to biva, napredne civilizacije neštedimice uzimaju od ostalih sve što im je vredno, to upijaju i prisvajaju pa su tako bogovi stare Grčke postali bogovi Rima, ali uz neke korekcije i sa novim imenima. E tu počinje priča o imenima planeta.

Suncu najbliža planeta je i najbrža od svih i zato su u njoj Grci videli Hermesa, hitrog, veselog mladog boga, zaštitnika lopova i glasnika olimpskih bogova. Rimljani su mu nadenuli ime Merkur.

Druga po redu planeta dobila je ime po najlepšoj boginji, boginji ljubavi, Afroditi. Nije bila baš verna svome mužu, što joj se možda može donekle oprostiti jer je za muža imala hromog, matorog i namćorastog grubijana, kovača Hefesta. U Rimu ova boginja je dobila ime Venera. U našim krajevima planetu Veneru narod je brkao sa zvezdom, a kako se ona ponekad videla i po danu nazvana je zvezda Danica. (Postojala je i zvezda Večernjača, ali se kasnije ispostavilo da je to isto Danica, samo što se ponekad ona pojavi u večernjim satima).

Na slici gore je detalj sa Botičelijeve slike Rađanje Venere.

Sad dolazimo do Zemlje koja se i zove Zemlja, odnosno Earth, Föld, Erde, Jord itd. ali tragovi grčkog i rimskog uticaja vide se u izrazima geo i terra u svim jezicima, ili ako ne baš svim ono bar u evropskim. A Geja je bila grčka boginja plodnosti i Zemlje. Na latinskom Zemlja je Terra.

Slika gore je Geja Anselma Feuerbacha

Mars je od davnina privlačio pažnju svojom crvenkastom bojom koja je za stare narode bila uglavnom zloslutna i vezivala se za ratove, smrt i sve tako neke strašne stvari. Vavilonci su Mars zvali Nergal po svom bogu smrti i kuge. Za Indijce Mars je vatra nebeska. Crvenkast sjaj Helene je asocirao na poteklu krv u ratu i oni će ovu planetu nazvati Ares po svom božanstvu rata. Napomenuću da je Ares, bio bog jarosnog i ponekad bezumnog rata koji je znao da izgubi, naročito ako je na drugoj strani bila njegova sestra Atena, boginja mudrosti. Rimljani su Aresa zvali Mars i to je bio njihov najveći i najpoštovaniji bog.

Na slici gore je statua Marsa iz rimskog perioda.

Posle Marsa na red dolazi najveća planeta Sunčevog sistema. Dobila je sasvim prikladno ime Jupiter. Grci su ovog boga zvali Zevs koji je, kao što znate, bio gospodar svih ostalih bogova.

Saturn je druga gigantska planeta, nešto manja od Jupitera. Grci su ga zvali Kron. Kron je bio otac Zevsa. Saturn je, naravno, rimska verzija grčkog boga Krona. Jednom je Saturnu proročanstvo najavilo da će ga neko od njegove dece svrgnuti sa trona te je on, da bi to sprečio, proždrao svu svoju decu - izuzev Zevsa (koji ga je posle zaista svrgnuo sa trona). Na slici gore vidimo strašnu scenu sa Gojine slike.

To je sve što se tiče planeta koje su bile poznate od starih vremena – a to su bile one koje su mogle da se vide golim okom, pošto je teleskop konstruisan tek na samom početku 17-og veka.

Ali u 18-tom veku broj poznatih planeta se povećao. To se desilo 1781. kada je britanski astronom Vilijam Heršel shvatio da u okularu svog teleskopa vidi do tada nepoznatu planetu. Radilo se zapravo o poznatom objektu koji je još 128. godine pre nove ere Hiparh ubeležio u svoj atlas zvezda. Stari astronomi nisu mogli da uoče njegovo sporo kretanje jer se nalazio vrlo daleko (u astronomiji vlada pravilo: ono što je sporo to je daleko) pa se nije znalo za njegovu planetarnu prirodu. Pa i mnogo kasnije, u eri teleskopa niko od astronoma nije poklonio dovoljno pažnje toj tačkici na nebu i ona je i dalje prolazila kao obična zvezda. Ali Heršel, koji je imao za ono vreme odličan teleskop, je uočio njen sićušan disk (zvezde su u okularu tačkasti objekti), a i njeno kretanje u odnosu na okolne zvezde.

Bilo je to za ono vreme veliko otkriće i Heršel je ušao u istoriju kao jedan od velikana astronomije. Predložio je da planeta nosi ime po kralju Džordžu III, ali planeta je posle nekoliko decenija rasprave ipak nazvana Uran (tj. latinski Uranus), po starogrčkom bogu neba, ocu Krona. Predlog za ovo ime dao je Džon Bode, nemački astronom koji je odredio orbitu ove planete. Gledano iz današnje perspektive bilo je to odlično rešenje. Ono je utrlo put standardizaciji imenovanja planeta i za ubuduće.

Uran na slici gore je detalj sa rimskog mozaika.

Sredinom 19-og veka astrnomi su zapzaili da postoji problem sa kretanjem Urana jer je ta planeta odstupala od pravilne putanje koju su izračunali astronomi. Nešto je ometalo to kretanje, a to nešto moglo je biti postojanje još jedne planeta koja se nije nalazila u katalogu objekata Sunčevog sistema. Nakon toga je otirkiven Neptun.

Bilo je izvesnih nedoumica pa i neslaganja oko imenovanja ove planeta, ali je ona na kraju nazvana po rimskom bogu mora što je bio ekvivalent grčkom Posejdonu. Tako je uvrežen običaj da se planetama daju imena po likovima iz grčke i rimske mitologije. 

Inače Neptun je bog mora i sin Saturna.