Mars je fascinantna planeta, najsličnija Zemlji od svih planeta, koja bi možda mogla da nam pomogne da shvatimo poreklo života na Zemlji. Ali iako je bio sličan Zemlji u prvih nekoliko stotina miliona godina, danas ne liči na nju. Zemlja ostaje daleko najgostoljubivije mesto za stanovanje u solarnom sistemu. Najsurovija mesta na Zemlji, kao npr. Antarktik, čak i u sred zime gostoljubuvija su od bilo kog mesta u solarnom sistemu. Kosmičke kolonije i Mesečevi polovi mnogo su lakši za život od Marsa i lakše ih je napraviti samoodrživim. Zašto je to tako? Čitaj dalje da saznaš više o tome...
<< 7 Teško je napraviti samoodrživ sistem 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
10 Mars je premali da bude kolonizovanesreće
Površina Marsa je uporediva sa površinom kopna na Zemlji. Ali postoje neke druge posledice koje nosi tako mala planeta.
- Kosmičko zračenje – visokog nivoa[1], limitiraće vreme na ili u blizini površine bez zaštite od kosmičkog zračenja – u suprotnom, brzo raste šansa da dobiješ kancer.
- Mala gravitacija – do sada niko ne zna da li će čovek dugoročno gledano ostajati zdravi u Marsovoj gravitaciji. Isto važi i za Mesec, ali je mnogo lakše vratiti bolesnog putnika sa Meseca na Zemlju, ako se ispostavi da je gubitak koštane mase jednako izražen pri maloj kao i pri nultoj gravitaciji. Postoje brojni iznenađujući biološki rezultati za 'zero g', koji su jednako iznenađujući i za malu g.
Ljudsko telo je složeno, i nemoguće ga je detaljno simulirati u računarskom modelu. Nemoguće je povući liniju od 'zero g' do 'full g' i izvršiti interpolaciju radi iznalaženje efekata male gravitacije. Prema onom što se zna, moguće je da je efekat po zdravlje gori od 'zero g' a bolji od 'full g'.
U nultoj gravitaciji astronauti gube koštanu masu (oko 1% mesečno), dolazi do mišićne atrofije (oko 5% nedeljno), gubitka krvi (oko 22% za samo nekoliko dana, što dovodi do atrofije srca). Mnogi efekti se gube po povratku na Zemlju; otprilike jedan dan za svaki proveden i orbiti. Ali je otkriveno da se, recimo, koštana masa nikada ne vraća u potpunosti. Tokom dugog boravka u kosmosu, lako je moguće izgubiti i do 20% koštane mase. Dugoročno, takođe se dobijaju i ozbilji problemi sa vidom, a jedna trećina astronauta se vraća oštećenjem vida, a u jednom slučaju to oštećenje je bilo trajno.
Nismo u stanju da na Zemlji na dugi rok simuliramo gravitaciju nižu od 1 g. Za odrasle i imamo nekakve pokazatelje, ali sasvim je moguće da dečje kosti ne bi rasle u maloj gravitaciji, imi da bi bilo nemoguće gajiti decu u kosmosu. - UV zračenje – ima svoj rizični nivo, i potrebno je pažljivo brinuti o izloženosti.
- Atmosfera se ne reciklira kroz pomeranje kontinenata. Ovo je naročito bitno dugoročno gledano. Na Zemlji, CO2 koji je zarobljen u morima na kraju biva recikliran na površini preko pomeranja kontinentalnih ploča[2] i vulkana. Da i pronađemo neki način da formiramo atmosferu na Marsu ona verovatno ne bi trajala dugo prema geološkim standardima – osim ako ne uspostavimo nekakav alternativni ciklus.
- Površina je daleko manja od mogućih kosmičkih kolonija – ako misliš da je površina Marsa velika (oko 144 mil. km2), treba znati da je potencijalno neka bidića kosmička kolonija bi mogla da bude mnogo veća[3]! Nema potrebe previše se vezivati za veliku raspoloživu površinu Marsa, jer to nije jedino mesto koje kad (i ako) dođe vreme možemo da kolonizujemo.
U redu, sve se to može srediti, zaštita od kosmičkog zračenja, centrifugiranje soba za spavanje pa i čitavih stanova da bi se postigao osećaj gravitacije unutra. Površina za kolonizaciju na Marsu je uporediva sa Zemljom, pa se čini malom u poređenju sa kolonijalnim potencijalima u kosmosu.
Sve ovo bi trebalo da pokaže da Mars nije tako privlačan kako se činilo na početku.
Ovo je drugi čovek kojije stupio na Mesec, ali je recimo prvi piškio tamo!
[1] Recimo, 'Mars Odyssey' je tokom 18 meseci beležio 2,5 puta veći nivo zračenja nego što dobijaju astronauti na ISS – 22 milirada dnevno, što je 8000 milirada (8 rada) godišnje. Ponekad dolazi do bujive neutraona sa Sunca, te se nivo zračenja povećava na 2000 milirada dnevno. Poređenja radi, civilizovani stanovnik Zemlje (ima i onih koji se ne uklapaju u ovu definiciju) prima oko 0,62 rada godišnje. Studije su pokazale da možemo da primimo bez veće opasnosti oko 200 rada godišnje.
[2] Ovo sam i ja prvi put čuo: veza klime na našoj planeti i pomeranja kontinenata! Šteta što nema nekog na sajtu da napiše jednu priču o tome – verujem da bi se mnogi zainteresovali.
[3] Ovo je sada u domenu priča 'šta bi bilo kad bi bilo'. Ja jesam skeptik i za mnogo mnogo prizemnija rešenja, ali volim da pročitam priče poput ove R. Walkera: 'Asteroid Resources Could Create Space Habs For Trillions; Land Area Of A Thousand Earths'.
1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
