Japanski naučnici su pronašli ogromnu pećinu na Mesecu koja bi mogla da posluži za smeštaj mesečeve baze.
Gledano sa astrobiološke tačke, Enceladus je svakako jedan od najinteresantnijih objekata u Sunčevom sistemu, zahvaljujući globalnom podzemnom okeanu i hidrotermalnim izvorima. Ali ono što stvarno impresionira to je da je preko skoro stotinu gejzira na južnom polu moguće teoretski analizirati taj okean bez spuštanja na površinu. Iako je (od nedavno pokojni) 'Cassini' pokušao da analizira džetove, on za to nije bio konstruisan jer se u vreme njegovog lansiranja o njima nije ni sanjalo. Zato je očigledno da nam se valja vratiti na Enceladus.
Prolazne lunarne pojave
(engl. Transient Lunar Pheomena - TLP)
Jedne majske noći, tačnije 4. maja 1783. ser Viljam Heršel, engleski astronom koga neki smatraju najvećim osmatračem neba svih vremena, primetio je nad kraterom Aristarh nekakvu svetlu, crvenkastu pegu, veličine osrednje zvezde. Krater je bio obavijen mrakom pošto je na tom delu Meseca vladala noć i ova pega se lepo videla. Četiri godine kasnije, 19. i 20. aprila 1787, na istom mestu Heršel je ponovo ugledao svetlucanje.
Pazite sad: Mesečeva revolucija traje koliko i Mesečeva rotacija (tj. jedan krug Meseca oko Zemlje = jedan okret oko svoje ose), a rezultat te usklađenosti jeste da nam Mesec okreće uvek jednu istu svoju stranu. Iz ovoga možemo izvući logičan zaključak da sa Zemlje vidimo najviše polovinu ukupne površine Meseca i to samo kada je on pun. Ali, nije tako. Mi ponekad možemo da zavirimo i na drugu stranu Meseca i da prema tome vidimo ukupno više od polovine njegove površine.
Mesec je u svojoj istoriji toliko puta bio pogođen meteoritima i drugim objektima, se da ti udarni krateri lako mogu da iskoriste za utvrđivanje starosti tih događaja. Uzorci stena koje su prikupili i doneli na Zemlju astronauti tokom misije „Apollo“ umnogome pomažu tom datiranju.
Prvo ćemo primeniti Dozovo ograničenje ("Dawes' Limit"), koje vrlo precizno daje maksimalnu rezoluciju dve jednako svetle tačke (bilo kod teleskopa, bilo kod mikroskopa). Ograničenje je dobilo ime poznatom britanskom astronomu Williamu Rutteru Dawesu (1799–1868). Ono iznosi:
Ovo vreme je IDEALNO da zamišljamo kako sa talasi mora razbijaju o obale. Kao ortodoxni Zemljani, nesvesno te plaže vezujemo za Zemlju. Posebno ako zamišljamo talase tečne vode. Ali ako ovo čita neki Titančanin (imam indikacija da ih ima par), oni zamišljaju talase tečnog metana. Ali postoje li uopšte talasi na Titanu? Jedini način da to pouzdano saznamo pre nego što pošaljemo čamac na titanska mora jesu radarski snimci sa ’Cassinija’. A poslednje analize kazuju da talasi, ako ih uopšte tako možemo zvati, teško da prelaze visinu od JEDNOG santimetra! Ništa od surfa!
