početak

Hevelius

Čim je pronađen teleskop Mesec je odmah postao glavna meta astronoma osmatrača i oni su proveli mnoge noći šarajući po njegovoj površini. Nošen idejom da sačini detaljan atlas Meseca Johanes Hevelius (što je latinizirano ime Johana Hevela, 1611-1687) studirao je Mesečev reljef čitavih šest godina. Iz noć u noć on je teleskopom krstario Mesečevim morima, planinama i kraterima, brižljivo zapisivao svoja opažanja i urezivao na bakarne ploče svaki detalj koji bi video.

Bio je to mukotrpan posao, ali je nakon tih šest godina Hevelius imao bakroreze cele površine satelita i to za svaki dan starosti njegove mene. Posao je okončao 1647. objavljivanjem atlasa Meseca sa opisom reljefa pod nazivom Selenographia sive Lunae Descriptio ("Selenografija ili opis Meseca").

Naslovna strana Selenografije	Heveliusova mapa Meseca

I atlas i opis bili su verni stvarnom izgledu Meseca onoliko koliko je to dopuštao Heveliusov teleskop, međutim ono po čemu ova knjiga privlači pažnju bili su nazivi pojedinih Mesečevih formacija. Jer, Hevelius se pri opisu reljefa Meseca služio sopstvenom nomenklaturom, pa je tako jedan planinski masiv nazvao Alpi, drugi Apenini, jedan veliki krater na severu dobio je ime Veće crno jezero itd. Bilo je to vrlo romantično, ali većina ovih naziva nije nikada bila prihvaćena. Međutim ideja da se planinski masivi Meseca nazovu po planinskim masivima naše planete postaće kasnije pravilo.

Dve godine pre nego što će Hevelius objaviti svoj atlas, 1645, belgijski inžinjer Michel Florent van Langrenn (~1600-1675), takođe je štampao mapu Meseca sa svojim nazivima formacija, ali ni njegova nomenklatura nije bila prihvaćena. Međutim, ova Langrenova mapa odigraće svoju ulogu šest godina kasnije.

nomenklatura

	Ričoli
	Almagestum novum

U isto vreme kad i Hevel i Langren živeo je i Đovani Batista Ričoli (Giovanni Battista Riccioli, 1598-1671), isusovac, profesor teologije, filozofije i astronomije iz Bolonje. Ričoli je bio jedan od pionira teleskopskog istraživanja neba, ali bavio se i teorijskim radom. Rezultat ovog zadnjeg bila je knjiga u dva toma Almagestum novum obajavljena 1651. Iako pisano sa velikim ambicijama to delo nije imalo veću naučnu vrednost. Zastarelo je još u toku stvaranja jer je autor pokušao da ospori ono što se osporiti više nije moglo: Kopernikov poredak planeta.

Ali u toj knjizi se nalazila jedna dragocena karta Meseca. To je zapravo bila ona Langrenova mapa iz 1645, koju smo malo pre pominjali, samo što je na njoj Ričoli ispisao svoje nazive za pojedine objekte na Mesecu. Upravo ovi nazivi postaće temeljom moderne nomenklature Meseca.

Šta je to Ričoli učinio da njegova nomenklatura bude prihvaćena od narednih generacija astronoma? On je kraterima podario imena istaknutih astronoma i drugih lica koja su na ovaj ili onaj način doprinela razvoju astronomije. To su bili i Ričolijevi savremenici, ali i mnogi koji su živeli pre njega unazad sve do antičkih vremena. Bilo je to pravedno rešenje, čin odavanja priznanja onim ličnostima koje su radom i delom proširivali granice ljudskog znanja.

Planinskim masivima Ričoli je nadenuo imena planinskih masiva Zemlje, što je bila simpatična ideja, svakako preuzeta od Hevela. Za naše planine mi smo nostalgično vezani i rado bismo ih videli na drugim nebeskim telima. U doba romantizma kada se čovek više no ranije vraćao prirodi ta ideja bila je naročito privlačna.

Langrenova mapa Meseca iz 1645,

A što se Ričolijevih naziva mora i drugih “voda” na Mesecu tiče to je posebna priča. Lično smatram da su ti nazivi prihvaćeni samo u paketu sa drugim imenima, jer zaista nikakvog razloga nema da se neka pustoš na Mesecu zove npr. More Kiša ili Zaliv Rose. Neki doduše smatraju da je Ričoli ovakva imena iz meteorološke terminologije dao zbog tada raširenog verovanja da Mesec prolazeći kroz svoje faze utiče na vremenske prilike na Zemlji. No, bilo iz ovog ili nekog drugog razloga i ti nazivi su sačuvani te mi i danas prostrane pustinje našeg satelita zovemo More Vlažnosti, More Para, Okean Bura, More Oblaka itd.

Naredne generacije astronoma su dopunjavale Ričolijevu nomenklaturu. Naravno, sve manje je bilo velikih bezimenih kratera pa su mnogi novi velikani nauke morali da se “zadovolje” kraterima skromnijih razmera.

Buran razvoj kartografije Meseca, naročito u XX veku, bio je praćen sve većim problemima njegove nomenklature i tu je konačno trebalo uvesti nekog reda. Već početkom XX veka bilo je na desetine hiljada neimenovani formacija, a kada su počele da izlaze i karte dalje strane Meseca ovaj broj se znatno uvećao.

pravila

Problem je dospeo u nadležnost Međunarodne astronomske unije (IAU) koja je nakon više decenija rada, oslanjajući se na tradiciju i uvažavajući istovremeno tendencije razvoja nomenklature, utvrdila principe za dodelu naziva objektima na našem satelitu.

Sažeto to izgleda ovako. Na prvom mestu izvršena je latinizacija termina koji se koriste u imenovanju topografskih formacija te npr. reč planina dobija latinsko ime mons, zaliv sinus, dolina vallis itd. Stari nazivi pojedinih formacija daju se takođe u latinskom obliku (Mare Imbrium, Sinus Rosi itd.). Planinski masivi dobijaju imena po planinskim masivima Zemlje.

Krateri, a i neke druge formacije (npr. pukotine, rasedi i dr.) nose imena istaknutih, ali preminulih naučnika, pisaca, slikara i muzičara s tim što su sa ove liste izuzete političke, vojne i verske ličnosti, kao i filozofi 19-og i 20-og veka.

Neimenovani krateri se na kartama označavaju velikim slovom latinice koje se pridodaje imenu bliskog imenovanog kratera (npr. Rccioli K). Kako na manjim mapama nema dovoljo mesta za ispisivanje punog naziva (Riccioli K) krater se obeležava samo slovom ali je ono odštampano u smeru odnosnog imenovanog kratera.

Neimenovane planine se označavaju malim slovom grčkog alfabeta uz poštovanje istog pravila koje važi za objekte označene latiničnim slovom npr. Albeteginus a, štampa se samo a ali tako da je jasno da ono pripada imenu Albeteginus.

Naravno, da ne bi sve bilo tako jednostavno pobrojana pravila imaju brojne izuzetke.

KRETANJE MESECA