Jedna od zanimljivost na Mesečevom nebu jeste ogromni Zemljin disk, što lagano pluta po zvezdanom nebu. Njegov prečnik je 4 puta veći od prečnika Mesečevog diska koji posmatramo na Zemljinom nebu. Ako su po noćima pune mesečine pejzaži na Zemlji prilično dobro osvetljeni da čak može i da se čita, onda pri zracima pune Zemlje, sa diskom koji je 14 puta veći od Mesečevog, gore mora da je jako svetlo.
 |
Sjaj nekog tela ne mora da zavisi samo od njegovog prečnika, već često i od reflektivnih svojstava površine. U tom pogledu, Zemljina površina odbija 6 puta više svetlosti od Mesečeve, te svetlost pune Zemlje mora obasjavati Mesec 90 puta jače nego što Mesec obasjava Zemlju. To nam omogućava da noću, sa razdaljine od skoro 400.000 km, možemo videti i onaj deo Mesečeve kugle koji preostaje pored obasjanog Mesečevog srpa. Jer kao što na Zemlji imamo sjajnu mesečinu, tako bi i na Mesecu mogli reći da imamo "zemljavinu", pepeljasu svetlost, koja svetli jačinom 90 punih mesečenina. Ako još uzmemo u obzir odsutnost atmosfere, koja neminovno guta jedan deo svetla, možemo samo zamisliti vilinsku sliku Mesečevih pejzaža obasjanih u noćima sjajem pune Zemlje.
Pepeljasto svetlo na Mesecu. Foto: Milan Miloradović
No Mesečevo noćno nebesko osvetlenje ne razlikuje se samo time od Zemljinog. Na našem nebu Mesec izlazi i zalazi opisujući svoj put na nebu zajedno sa zvezdanom kupolom. Međutim, na Mesečevom nebu Zemlja se ne kreće na takav način. Ona tamo ne izlazi i ne zalazi i ne učestvuje u skladnom i polaganom putu zvezda. Zemljina lopta gotovo neprekidno lebdi na nebu, zauzimajući za svaku određenu tačku na Mesečevoj površini određen položaj, dok zvezde lagano klize iza nje. Razlog tome je što je Mesec okrenut uvek istom stranom svoje površine Zemlji.
Neke faze Zemlje gledano sa Meseca
Ako se naprimer, Zemlja nalazi iznad nekog Mesečevog kratera u zenitu, ona nikad neće napuštati svoj zenitni položaj. Ako pak sa nekog mesta izgleda kao da se nalazi na horizontu, ostaće za to mesto večno na horizontu. Samo Mesečeva libracija[1] donekle narušava tu nepokretnost. Zvezdano nebo vrši iza Zemljinog diska svoje polagano okretanje za 27,3 naših dana[2]; Sunce obilazi nebo za 29,5 dana[3]; planete se kreću na sličan način, dok samo Zemlja nepokretno miruje na tamnom nebu.
No ostajući na jednom mestu, Zemlja se brzo, jednom za 24 časa, okrene oko svoje ose i kada bi njena atmosfera bila providna, za stanovnike Meseca Zemlja bi mogla poslužiti kao zgodan nebeski časovnik. Sem toga, zemlja prolazi kroz iste faze kakve ima i Mesec na našem nebu – pojavljuje se bilo u obliku polukruga, bilo u obliku užeg ili šireg srpa, bilo u obliku nepunog kruga – već prema tome koji je deo polovine Zemlje, obasjane Suncem, okrenut ka Mesecu.
Ako nacrtamo međusobni položaj Sunca, Zemlje i Meseca, lako ćemo videti da Zemlja i Mesec moraju pokazivati jedno drugom suprotne faze. Kada mi gledamo mlad Mesec, Mesečev posmatrač mora videti punu Zemlju, a kada je kod nas uštap (pun Mesec), na Mesecu vide mladu Zemlju. Kada mi vidimo uzani srp mladog Meseca, sa Meseca mogu da uživaju u prizoru Zemlje koja tek počinje da opada, pri čemu joj od punog kruga nedostaje baš onoliki srp koliki mi vidimo na Mesecu. Uostalom, Zemljine faze nisu ocrtane tako oštro kao Mesečeve. Zemljina atmosfera rastače oštru granicu svetlosti i tame i stvara onaj postepeni prelz iz dana u noć, koji mi na Zemlji doživljavamo kao fazu sumraka, odnosno zore.
 1. Za posmatrača sa Zemlje Mesec je u fazi novog Meseca, a za posmatrača sa Meseca Zemlja je u fazi pune Zemlje 2. Za posmatrača sa Zemlje Mesec je u fazi unog Meseca, a za posmatrača sa Meseca Zemlja je u fazi nove Zemlje. |
Druga razlika između faza Zemlje i Meseca sastoji se u sledećem: Na Zemlji nikada ne vidimo trenutak kada je Mesec mlad (sam početak faze, pre nego što se pojavi onaj prvi, najtanji srp). Iako on obično tada stoji iznad ili ispod Sunca – nekada i na 5º, tj. na 10 svojih prečnika – tako da bi se uski, Suncem obasjana ivica Mesečeve kugle mogla videti, nama to nikad ne polazi za rukom, jer sjaj Sunca proguta skromni sjaj srebrne niti mladog Meseca. Novi Mesec prvi put vidimo tek kada je on već dva dana star i kada dovoljno ode daleko od Sunca, a samo retko (u proleće) kada je star jedan dan.
To se ne dešava kada sa Meseca gledamo mladu Zemlju. Tamo nema atmosfere koja bi rasipala Sunčeve zrake i koja bi oko Sunca pravila sjajni oreol. Na Mesečevom nebu zvezde i planete se ne gube u zracima Sunca, nego se jasno vide čak i kad se nalaze u njegovom strogom susedstvu. Zato, kada se Zemlja pokazuje ne tačno ispred Sunca (tj. ne u momentu pomračenja), nego malo više ili niže od njega, ona se uvek vidi na crnom nebu našeg pratioca u obliku tankog srpa sa rogovima okrenutim od Sunca.
Ovo možemo uočiti kada Mesec gledmo pod malim uvećanjem: Za vreme punog Meseca mi ne vidimo pun krug, obzirom da središta Meseca i Sunca sa okom posmatrača ne leže na istoj liniji. Na Mesečevom disku nedostaje jedan uzani srp, koji poput uzane trake klizi pri kraju osvetljenog diska ulevo, već prema tome koliko Mesec odlazi udesno. Kako Zemlja i Mesec uvek pokazuju jedno drugom suprotne faze, zbog toga bi u tom momentu posmatrač sa Meseca mogao posmatrati tanki srp mlade Zemlje.
Zbog pomenute libracije rekli smo da Zemlja nije sasvim nepokretna na Mesečevom nebu – ona se ljulja oko srednjeg položaja u smeru sever – jug za oko 14º, a u smeru zapad – istok oko 16º. Zato sa onih položaja na Mesečevoj površini odakle se Zemlja vidi kao da leži na horizontu naša planeta mora nekada zaći i ubrzo se opet pojaviti, opisujući na nebu čudne krive. Takav neobični izlazak i zalazak Zemlje na jednom mestu horizonta, bez prolaženja čitavog neba, može trajati do 100 časova.
[1] Mesec nije strogo uvek istom svojom stranom okrenut ka Zemlji, već prema drugoj žiži svoje putanje (Zemlja je u prvoj). Za nas se on ljulja oko srednjeg položaja, slično vagi. Odatle i dolazi astronomski naziv za to ljuljanje – libracija – od latinske reči koja označava vagu. Najveća libracija iznosi 7º 53', tj. skoro 8º i to je tzv. libracija po dužini. Postoji i libracija po širini. Ravan Mesečeve putanje je nagnut prema ravni Mesečevog ekvatora za 6 ½ º. Zato smo u mogućnosti da ponekad sa Zemlje vidimo i malo "nevidljive" strane Meseca preko njegovih polova.
[2] Zvezdani ili siderički mesec – traje 27,32158 dana ili 27 dana 7 sati 43 min. 11,5 sec.
[3] Sinodički mesec – 29,5305889 dana ili 29 dana 12 sati 44 min. 2,8 sec.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
