Od pamtiveka smo bili opterećeni njima. I danas nas plaše da će nam kad–tad doći glave. I pored velike erozije, na Zemlji imamo preko 160 ožiljaka od njihovih udaraca. Ovo je priča o jednom od njih.
Padovi asteroida dovoljno velikih da budu zapaženi vrlo su retki. Sve do XVIII veka evropski akademici jednostavno nisu mogli da poveruju da kamenje može da pada sa nebesa, a taj skepticizam je potrajao sve do XIX veka. Danas znamo da se padovi događaju sve vreme. Većina objekata je previše mala – veličine šljunka ili teniske loptice – i oni sagorevaju kao meteori[1], ostavljajući za sobom samo sagorelu prašinu da lebdeći pada ka površini i uvećava težinu naše planete za desetine hiljada tona svake godine[2].
Budući da većinu Zemljine površine čine okeani, a i ono što ostane neravnomerno je pokriveno ljudskim naseobinama, većina padova ostaje nezabeležena. Vremenski uslovi i vegetacija ubrzano brišu tragove manjih udarnih kratera, tako da je one veće ili ukopane idealno potražiti na mestima kao što su Grenland, Antarktik, Australija i druge nenastanjene i očuvane puste oblasti.
Međutim, postoje mnogi više ili manje prepoznatljivi udari na licu Zemlje, koji su se dešavali u davnoj prošlosti, ali i nedavno, Neki susreti su izazivali velike eksplozije, kojih se seća i ljudska istorija, ali i globalne katastrofe pre mnogo eona, koje su menjale tok evolucije naše planete.
 |
8. oktobra 2009. iznad Indonezije je registrovana jaka eksplozija ekvivalentna detonaciji 20–50 tona TNT. Asteroid koji je eksplodirao imao je verovatno 5–10 m u prečniku. Nije zapažen pre ulaska u atmosferu zbog toga što je bio pun Mesec, što je ometalo osmatranje iz tog pravca. Pošto je eksplozija bila iznad okeana nisu pronađeni nikakvi ostaci. |
 |
7. oktobra 2008. prvi put je otkriven asteroid pre nego što će da udari u Zemlju. Radilo se o 2008 TC3 prečnika 2–3 m, a udar je odgovarao detonaciji 1–2 kilotona TNT. Čitava priča je na JPL NEO website. |
 |
U septembru 2007. jedan asteroid je udario pored Karakasa, u Peruu, i ostavio krater prečnika 13 m. Detalje je moguće pronaći u Wikipedia article kao i u National Geographic article. Kaže se da je hondrit imao prečnik od oko 3 m. [Uoči ljude okolo.] |
Ali ja bih danas da pričam o jednom od najvećih kratera na Zemlji, koji se zbog svoje lokacije retko kada pominje. Danas ga svi svrstavaju među 10 najvećih udarnih kratera do sada otkrivenih – radi se o krateru u zalivu Čespik, u američkoj državi Virdžiniji. To je najveći udarni krater na tlu Sjedinjenih Država.
KAKO JE KRATER OTKRIVEN?
Identifikovanje udarnog kratera je bila slagalica koja je pojela hiljade sati istraživanja. Budući da je krater nevidljiv, dokazi su počeli da se pojavljuju tokom velike potrage za vodom u sušnoj Virdžiniji, što je polako dovelo do neočekivanih otkrića daleko van zaliva Čepik.
Naime, posle Drugog svetskog rata, u Virdžiniji su počele da rastu potrebe za pitkom vodom i geolozi su se dali u potragu. Veliku ravnicu uz obalu činila je serija sedimentnih slojeva peska i gline, koji su se tu taložili milionima godina, i oni su proučavani više od 200 godina. Među tim slojevima identifikovano je 9 nepropusnih podzemnih slojeva, koji su zadržavali vodi. Ali kada su timovi započeli probna bušenja tih slojeva peska, gline i postojećih fosilnih ostataka, otkrili su da su oni ispreturani i izmešani a voda – slana. Misleći da je to posledica njihove greške, bušači su se premeštali tražeći zgodnije lokacije za svoj posao.
Otprilike u isto vreme, počeli su da isplivavaju i gomilaju se dokazi o udaru bolida u Istočnu obalu Amerike. C.Wylie Poag je bio šef naučnog tima na brodu za bušenje nafte, „Glomar Challenger“. Radeći u vodama Atlantic Sityja na bušotini označenoj sa DSDP 612, počeo je da nailazi na tragove meteorita. Analizom uzoraka sloja debelog 20 cm pronađen je udarni kvarc, čiji su deformisani kristali govorili o velikoj sili koja odgovara jedino udarcu iz kosmosa. Identični kvarc pronađen je i u Meksiku, na mestu kratera za koji se evidentirano veruje da je uzrokovao jursko izumiranje dinosaura 65 miliona godina ranije. Uz to, Poagov tim je otkio staklaste mikrotektite, kapljice istopljenih stena izbačene u atmosferu posle snažnog udarca. Takođe su u uzorcima otkriveni i mikrofosili karakteristične za epohu kasnog eocena, čime je indikovano da se sudar dogodio nekih 35 miliona godina ranije.
 |
 |
Poag je dalje rezonovao da svi tragovi ukazuju na pad nekog nebeskog tela – ali gde? Nigde na površini Istočne obale niti na poznatom dnu Atlanskog okeana nije otkriven nikakav trag. Krater mora biti negde ukopan, nevidljiv, prekriven sedimentima. Ali gde? Na osnovu podataka američkog geološkog društva (USGS) prvi izbor su bile male strukture na obali New Jerseya, poznate kao Toms Canyonov krater, danas tretirane kao sekundarne kratere. Izvevši bušenja udružena sa drugim naučnicima došli su do uzoraka kakve nikad do tada nisu videli.
Izvršivši preko 50 bušenja na kopnu otkriveno je da voda koju nalaze nije slatka, kako bi bilo logično, već – slana. Razlog niko nije shvatao, kao ni razlog zbog čega lokalna reka James iznenada skreće za 90 stepeni. Normalno je i za očekivanje da sve reke na Istočnoj obali teku sa planina ka Atlantiku. Međutim, reke James, Rappahannock i York teku na takav način sve do obale, kada iznenada oštro skreću i ulivaju se severno i južno od malog sela Cape Charles. Analizirajući sve podatke, kao i one koje je radila naftna kompanija Texaco, Poag je shvatio da se ispod zaliva Čespik krije ogroman krater. Uspevši da za saradnu pridobije Nacionalno geografsko duštvo i zemaljsku opservatoriju Lamont–Doherty sa univerziteta Kolumbija napravljena su opsežna seizmička istraživanja, što je dovelo do mnogo bolje i detaljnije slike strukture i oblika kratera.
Trenutno važi naučna hipoteza da je veliki meteorit (ili kometa) tokom eocena udario u Atlanski okean.
KAKO IZGLEDA KRATER?
Tzv. Chesapeak Bay Impact Crater danas ima oblik izokrenutog sombrera, sa okrenutim spoljnjim rubom, jarkom, a onda visokim pikom u sredini.
Radi se o složenom krateru, potpuno drugačijem od klasičnog, jednostavnog kratera oblika lavora. Na oblik je uticalo to što se nalazi u vodi. Bolid koji je napravio krater uleteo je u atmosferu Zemlje brzinom od blizu 70.000 km/h i udario u granitnu kontinentalnu ploču. Udarač je potpuno ispario, ali je uspeo da načini frakture u kori do dubine od 8 km. Kosmičke krhotine su savladale nekoliko stotina metara okeanske vode i kilometrima daleko izbacile sedimente, stvarajući krater prečnika 90 km i dubine 1,3 km. Izgleda da je na oblik kratera mnogo uticao i pad stuba vode nastao nakon udara (visok 50–ak km), kojom prilikom su isparile milijarde tona morske vode, što je verovatno izazvalo dodatnu eksploziju pare. Džinovski seizmički cunami je došao kao kruna čitavog događaja. Veruje se da je čitav događaj – od udara pa do padanja i taloženja breče – trajao od nekoliko sati do nekoliko dana. Mokri sedimenti (uglavnom glina i pesak) lakše su odleteli u vazduh nego kristalne stene, što je dovelo da formiranja oboda „sombrera“. Danas strma padina visine 300 do 1.000 metara označava spoljnji rub kratera. Ako bi se uzela u obzir čitava zona frakture tla koja okružuje spoljnji obod, dobili bi da čitava udarna struktura ima prečnik od preko 150 km! Nakon 35 mil. godina, krater je danas potpuno prektiven dodatnim sedimentima. Još jedan džin među kraterima, Popigaj u Sibiru, takođe je nastao u isto vreme (napravio ga je asteroid prečnika 3–5 km), pa je moguće da su ta dva događaja nekako povezana: možda je kratere napravilo jedno ogromno telo koje se raspalo na dva ili više komada? Ko bi to znao ...
 |
 |
 |
Presek kratera Česapik zaliva. Na donjoh slici levo su verovatni sekundarni krateri. |
 |
 |
| Granice kratera. | |
Poređenje najvećih udarnih kratera u S. Americi. U sredini je Chesapeak, veliki je Chicxulub („ubica dinosaura“), a mali je onaj u Arizoni.
KAKO KRATER DANAS UTIČE NA VIRDŽINIJU?
Neprestana klizišta nabacanog materijala i šljunka unutra kratera uticala su na tokove reka i oblik zaliva Čespik. Krater je formirao trajnu topografsku depresiju, što je uticalo na tokove reka. Najveći efekat udara koji danas osećaju lokalni stanovnici odnosi se na arteške bunare.Njihovi današnji izvori leže iznad dubinskih slojeva vode, čineći podzemnu vodu čitave zone donjeg zaliva Česapik kontaminiranu.
Krater je takođe uzrok kontinuisanog tonjenja zemljišta u zalivu. Npr., čitava priobalna zona Hampton Roadsa postepeno tone brzinom između 15 i 23 santimetra po stoleću. Uzrok tome je klizanje obale u krater.
 |
Danas postoji preko 150 velikih kratera na Zemlji. Ovde su prikazane njihove lokaije. Treba uočiti da ih najviše ima tamo gde ima i najviše ljudi, što nije slučajnost već samo znači da su lakše pronalaženi. |
 |
Distribucija velikih nebeskih tela u odnosu na verovatnoću u dara u Zemljiu. |
Koristeći podatke Sloan Digital Sky Survey astronomi su utvrdili da se u solarnom sistemu nalazi oko 700.000 asteroida dovoljno velikih da unište našu civilizaciju a možda i život na planeti. To je za oko trećinu manje od ranijih procena, koje su govorile od oko 2 miliona. Kažu da je šansa da nas tresne jedan od njih u sledećih 100 godina otprilike 1:5000.
[1] Meteor je svetlosni fenomen na nebu nastao kada neko telo ili čestica uleti u gušće slojeve atmosfere i tu izgori. Ono što uđe naziva se meteoroid ono što padne na Zemlju meteorit. Ako prividni sjaj meteora prevazilaz sjaj Venere, onnda ga nazivamo vatrenom loptom (freball), a ako takav objekat eksplodira ili udari u zemlju zovemo ga bolidom.
[2] Naravno da niko normalan ne zna pravu količinu, ali PROCENE su različite i govore o rasponu između 37.000 t i 78.000 t, ili oko 500 tona dnevno – kao 20–30 kitova dnevno da pada sneba svakog dana.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
