< :: uvod | Vulkani | Opasni vulkani | Supervulkani |

Erupcije supervulkana ne stvaraju kupaste planine već ogromne kružne kaldere. Ovi vulkani se zapravo urušavaju u tlo ispunjavajući prostor iz kojeg je prethodno iskuljala magma i pepeo u količini dovoljnoj da prekrije desetine hiljada kvadratnih kilometara površine debelim naslagama. Zbog toga ovi vulkani nisu upadljivi i otkriveni su tek u novije doba.

 TOBA 

Erupcije supervulkana ne stvaraju kupaste planine već ogromne kružne kaldere. Ovi vulkani se zapravo urušavaju u tlo ispunjavajući prostor iz kojeg je prethodno iskuljala magma i pepeo u količini dovoljnoj da prekrije desetine hiljada kvadratnih kilometara površine debelim naslagama. Zbog toga ovi vulkani nisu upadljivi i otkriveni su tek u novije doba.. Fotografije

Ne postoje neposredni podaci o ovoj katastrofi, ali o njenoj veličanstvenoj snazi govore podaci prikupljeni u novije doba. Erupcija je trajala verovatno dve nedelje i zasula čitav Indijski podkontinent sa 15 santimetra debelim slojem pepela. U centralnoj Indiji je ovaj sloj dostigao više od šest metara, a u nekim delovima Malezije čak devet metara. Procene govore da je vulkan izbacio deset milijardi tona sumporne kiseline u atmosferu što je uzrokovalo dugotrajnu i obilnu padavinu kiselih kiša. Za više godina globalna temperatura planete je opala za 3 ili čak 5 stepeni po nekim procenama, što je uvelo planetu u ledeno doba.

Procene govore da se od posledica ove erupcije ukupna ljudska populacija smanjila na svega nekoliko desetina hiljada jedinki. Novija istraživanja, međutim, kažu da su posledice po ljudsku populaciju bile znatno teže i da se broj ljudi sveo na svega dve hiljade. Upravo time se i objašnjava jednolikost današnjih ljudi, jer svi smo mi potomci samo hiljadu onih parova koji su nekako preživeli katastrofu.

 JELOUSTON 

Deprimirajuće je kako su neka najopasnija mesta na planeti istovremeno i neverovatno lepa. Jedno takvo je Nacionalni park Jelouston u Sjedinjenim američkim državama. Jelouston je najstariji nacionalni park na svetu. Osnovan je 1. marta 1872. i zauzima površinu od skoro devet hiljada kvadratnih kilometara. Park je koncentracija najraznovrsnijih geografskih formi koje je priroda smislila. U njemu se nalaze jezera, kanjoni, reke i planinski venci. U njemu je smešteno 300 gejzira i polovina svih svetskih geotermalnih izvora - preko 10 hiljada! U njemu buja divlji život stotina vrsta sisara, ptica, riba i reptila. Po parku se šetaju grizliji, vukovi, krda bizona i losova. U prostranim šumama i pašnjacima rastu i neke jedinstvene biljne vrste. Tu su i okamenjene šume, 290 visokih vodopada i drugih lepota sa samog ruba čovečje mašte. Dva miliona turista svake godine poseti park da bi proveli neko vreme u kampovanju, planinarenju, ribolovu, veslanju ili prosto u razgledanju. 

Ali, velik deo sve te raskošne lepote parka leži na supervulkanu koji je u zadnja dva miliona godina tri puta eksplodirao ekstremnom snagom. Bilo je to pre 2,1 milion godina, zatim pre 1,3 miliona i pre 640 000 godina. Manje erupcije se dešavaju svakih oko 20 000 godina. A još manje gotovo stalno. Najstarija supererupcija, ona od pre 2,1 miliona godina izbacila je 2450 kubnih kilometara vulkanskog materijala, druga 280, a zadnja 1000. 

Danas niko ne zna tačno da li je došlo vreme za narednu eksploziju. Vulkanolozi ne očekuju ništa značajno i opasno u bliskoj budućnosti od ovog vulkana. Možda se on polako stišava i možda je istrošio svoje zalihe energije, ali to niko ne zna sasvim pouzdano. Tlo ispod parka stalno podrhtava. Svake godine se zabeleže hiljade manjih potresa. Većinu njih čovek ne može da oseti, ali ponekad se i dobro zatrese. Gejziri se ponekad čudno ponašaju, a geotermalne aktivnosti nagoveštavaju da je ogromna količina magme smeštena ispod kaldere. Tlo parka je živo.

Teško je zamisliti kakvu katastrofu bi proizvela naredna velika eksplozija ovog vulkana. Izvesno je da bi desetine miliona ljudi izginulo u kratkom roku i da bi privredni potencijal SAD bio drastično oslabljen, ali to bi bio samo manji deo globalnog problema. Od količine izbačenih gasova i pepela zavisile bi klimatske promene i koliko gladnih godina bi proteklo dok se atmosfera ne pročisti. Ali, kako bi se čovečanstvo u celini ponašalo i kako bi podnelo taj stravično dugačak skok unazad, u tehnološkom i u svakom drugom smislu, velika je nepoznanica. Da li bi izbili ratovi za malo preostale hrane, da li bi vojske i policije sveta uspele da spreče kriminal i da li je uopšte moderan čovek sposoban da opstane bez tehnologije na kojoj sada zasniva svoj opstanak, to su pitanja na koja odgovore zapravo nemamo. Fotografije