Jedno vreme sam bio fasciniran udarnim kraterima. Znao sam sve o Herschelu na Mimasu, Rheasilvii na Vesti ili Procellarimu na Mesecu. Čak sam imao i softver u koji uneseš brzinu, ugao i masu objekta i dobijaš sve relevantne karakteristike nastalog kratera. U našoj poslednjoj knjizi čitavo jedno poglavlje sam posvetio Tunguskom ’iventu’, kako se to kaže na ’Pinku’, a bilo je nekih textova na tu temu i na sajtu. Mislio sam da je ta tema iscrpljena, ali nećeš ... Sad Amerikanci tvrde da su otkrili najveći krater na Zemlji! O čemu se radi?
Pre oko 66.000.007 godina, kamenica veličine Himalaja tresnula je u našu planetu u blizinu onoga što su nešto kasnije meksički indijanci nazvali Jukatan.
Udarac je stvorio globalni oblak prašine koji je zamračio čak i samo božansko Sunce, što je dovelo do izumiranja 80% vaskolikih zemaljskih biljaka i životinja – uključujući i dotadašnje neprikosnovene vladare planete, dinosaure[1]. Krater prečnika 200 km u blizini sela Chicxulub (čita se Čikšulub) predstavlja danas jedini trag o tome. To je tzv. „ground zero“ za jedan od najvećih pokušaja zatiranja života na Zemlji.
Ali u istoriji naše planete bilo je pet takvih pokušaja (to što ja pišem o tome a ti čitaš, znači da su pokušaji bili bezuspešni). Najveći se dogodio pre oko 252 miliona godina, kada je nestalo 96% života na planeti. Naučnici nisu baš sigurni šta je izazvalo tu pošast, poznatu kao „Veliko istrebljenje“. Ako je uzrok tome i bio neki veliki sudar, danas nemamo nikakav krater koji bi to potvrdio.
Moguće je, sve do nedavno.
Život u moru (mada mislim da je ovo Morava) oporavio se tek posle 1,3 miliona godina posle najvećeg napada na život na Zemlji pre 252 miliona godina.
Trojica naučnika iz američkog „Planetary Society“ misle da su možda ipak pronašli krater. Kraj obala Južne Amerike, u blizini Foklandskih ostrva, otkriven je krater prečnika 250 km zatrpan okeanskim sedimentima. U naučnom radu objavljenom u žurnalu „Terra Nova“ sugeriše se da je krater nastao udarom ogromnog asteroida ili komete većom od one koja je pogodila Čikšulub.
Da li je time rešena misterija Velikog istrebljenja?
Ovako su Rusi videli Foklande sa Međunarodne stanice. Argentinci ostrva zovu Malvini ali džaba, jer ona na pravdi Boga pripadaju britanskoj kraljici, što je njena mornarica potvrdila 1982. Arhipelag ima površinu od 12.000 km2 i ima preko 770 ostrva.
OTKRIĆE
Priča o Foklandskom krateru nastaje 1991. godine, ubrzo nakon nagomilavanja dokaza da je Čikšulub verovatna lokacija udara zloglasnog ubice dinosaura. Mape Zemljinog gravitacionog polja na tom mestu pokazuju kružne distorzije, što znači da su se od nastanka kratera na tom mestu sedimenti manje nataložili.
Michael Rompino, geolog sa Njujorškog univerziteta koji radi i u Nasinom Godardovom kosmičkom institutu u Njujorku, počeo je da traga za sličnim gravitacionim anomalijama i na drugim mestima na Zemlji. Smatrao je da bi krater povezan sa Velikim istrebljenjem trebalo da bude veći od Čikšuluba i – ubrzo je pronašao jednog.
„Naleteo sam na gravitacionu anomaliju na Foklandskom platou, samo malo zapadnije od Foklandskih ostrva,“ priča Rompino. „Bio je to vrlo lep kružni gravitacioni bunar prečnika oko 250 kilometara.“
Rompino je objavio svoje otkriće u kratkom radu objavljenom u glasilu Američkog geofizičkog saveza 1992. Rad je izazvao skroman odjek u štampi i ubrzo bio zaboravljen – uglavnom zato što nije bilo daljih potvrda koje bi potkrepile otkriće.
„To su bile jedine informacije koje sam imao,“ seća se Rompino. „Sugerisao sam da se to dalje ispita, sa idejom da bi to mogao da bude zatrpani udarni krater.“
Trebalo je da protekne četvrt veka dok neko nije našao način da ispita njegove sugestije.
LOVAC NA KRATERE
Maximilliano Rocca, zvani Max, nije tipični lovac na kratere. Mada je studirao geologiju na fakultetu u Buenos Ajresu, nikada nije postao geolog, već se zaposlio kao sistemski analitičar u Buenos Ajresu, u Argentini.
Kada se nije bavio svojim svakodnevnim poslom, Rocca je lovio skrivene udarne kratere po Zemlji. Prekopavao je naučne podatke, uključujući gravitacione mape, i kad god bi pronašao nešto zanimljivo alarmirao naučnu zajednici. Tokom godina, Rocca je objavio desetine radova koje je prezentovao i na akademskim konferencijama.
U okviru programa „Planetary Defense“, američko „Planetary Society“[2] je od 2002. godine počelo da odvaja sredstva i za Roccu. Njegov jedinstveni rad se isplatio, naročito 2004, kada je otkrio 50-kilometarski krater u Kolumbiji, koji je danas poznat kao najveći udarni krater u Južnoj Americi. U brojnim mejlovima koje je slao sa svojih putovanja, Rocca je podvlačio da je krater u Kolumbiji “jedna od najlepših stvari koje su mu se desile u životu.”
Foklandski udarni krater, ako se dokaže, mogao bi da pretekne kolumbijsko otkriće.
Poređenje gravitacionih anomalija u Chicxulubu (levo) i Foklandskim ostrvima (desno).
PONOVNO OTKRIĆE
Rocca je prvi put pročitao Rampinov rad 2002, 10 godina nakon objavljivanja. Gledao je u apdejtovane gravitacione mape, i bio je siguran da krater mora da bude vidljiv – ali da mu trebaju dodatni dokazi.
U slučaju Čikšuluba, postoji najmanje pet dokaza koji podržavaju hipotezu velikog udara. Prvi je gravitaciona distorzija. Drugi je da magnetno polje u zoni udara ima pozitivnu anomaliju, što dokazuje postojanje istopljenog stenja koje se razmagnetisalo usled udara. Treći je da se oblik kratera lako može nazreti iz seizmičkih podataka – naročito u tragovima seizmičkih talasa u sedimentu koji je zatrpao krater. Četvrti dokaz je u uzorcima izvađenim iz bušotina koji su upravo onakvi koji bi se očekivali usled velikih udara. Peti i poslednji je tanak sloj iridijuma, koji je redak na Zemlji, ali je uobičajen na asteroidima, i koji se nalazi u svim stenema širom sveta koje su formirane u vreme nastnka kratera.
Rocca je bezuspešno tragao za Foklandskim magnetnim podacima sve do 2015, kada je konačno naleteo na potrebne informacije kod Jaimea Baeza Pressera, geofizičara iz Paragvaja. Magnetne mape su pokazivale pozitivne anomalije na lokacije, koje su imale oblik ruže – tačno onakve kakve su viđane kod Čikšuluba. Dalje podatke Rocca je dobio od naftne kompanije „Schlumberger“, čime je samo potvrdio postojanje kratera.
Nakon toga, Rocca je kontaktirao Rampina. Ubrzo su Rocca, Rampino i Presser objavili svoja otkrića 2016. godine u „Terra Nova“.
Magnetne anomalije u blizini Malvina. Da li je to trag udarca koji je skoro pobio naše rođake?
KOLIKO JE STAR?
Starost zone oko kratera nije nikom poznata. Rocca se seća da su neki proračuni iz 1990. sugerisali da je Foklandski plato star oko 250 milina godina. Kasnija istraživanja su došla do malo starijih procena. „Ako su prve procene tačne, mogli bi da budemo na tragu strukture čija starost se podudara sa najgorim periodom u istoriji života na Zemlji[3],“ priča Rocca.
Jedini način da se utvrdi istina bilo je da se nekako dođe do uzoraka dna.
„Pravi dokaz bi bio nabaviti bušotinu direktno kroz krater i pronaći nešto što bi pokazalo da se radilo o hipernasilnom događaju,“ kaže Rampino. „Nažalost, to je vrlo skupa operacija.“
Rampino je primetio da za razliku od Čikšulub kratera tamo ne postoji sloj iridijuma. Za sada, momci smatraju da će podići dovoljno talasa koji bi prizvali nekog od moćnih sponzora za ekspediciju bušenja. (Zato ja i pišem ovaj text, jer očekujem da će Bubamara ili Karleuša uplatiti neki dinar u naučne svrhe! Red bi bio...)
[1] „... U vrlo kratkom periodu nestalo je 5 velikih grupa gmizavaca: dinosauri, pterosauri, ihtiosauri, pleziosauri i mezosauri – koji su vladali preko 150 mil. godina, a desetkovane su i primitivne ptice. I dok su kopnene biljke bile skoro netaknute, morski organizmi su primili najjači udarac. Nestao je značajan broj vodenih bića, uključujući ~95% planktonskih foraminifera (preživeo je jedino globigerin) i još veći broj fitoplanktona (Coccolithophore), skoro sve glavonošce, npr. amonite i belamnite i većinu nautiloida, kao i mnoge priobalne mekušce, dok su od džinovskih vodenih gmizavaca preživeli su jedino kornjače i krokodili…” (izvod iz knjige, prim.prev.).
[2] Najveća neprofitna organizacija koja promoviše istraživanje kosmosa, kroz edukaciju, tehnologiju i političku propagandu. Osnovao ih je 1980. Carl Sagan, Louis Friedman i Bruce Murray. Danas je na čelu društva edukator Bill Nye. Imaju preko 50.000 članova iz preko 100 zemalja, a članovi svake godine sakupe oko $4,5 mil. u vidu donacija. Među članovima su Buzz Aldrin, Neil de Grasse Tyson (onaj crnac što vodi onu divnu seriju o kosmosu), Heidi Hammel, itd. Imaju super projekte, počev od solarnih jedara pa do sakupljanja potpisa koji se šalju u kosmos na različitim sondama.
[3] Ovaj period se stručno naziva Permskim istrebljenjem. Naučnici procenjuju da je tada nestalo ~96% morskog života, ~70% suvozemnih vertebrata (kičmenjaka) i svi insekti. U mojoj knjizi ja sam zastupao tezu da su za Permsko izumiranje krive masovne erupcije vulkana u Sibiru, koje su ostavile naslage lave debele nekoliko km! Tada je započeo dugački period „staklene bašte“ koji je pokrenuo proizvodnju metana u morima što je uzrokovalo bezmalo totalni pomor.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
