Šta je to zemljotres?

Zemljotres je nagli i kratkotrajni trzaj tektonske ploče koji je nastao pod nekim okolnostima.

Kakve okolnosti nastanka mogu biti?

Zemljotresi mogu biti prirodni i veštački. Veštački nastaju zbog čovekovog delovanja na okolinu u vidu miniranja kamenoloma ili dubljih rudničkih basena, nuklearnih proba i tako dalje. Kao posledica toga, javlja se podrhtavanje tla koje je lokalnog tipa i ne može napraviti veće štete na objektima. Izuzetno su štete većih razmera moguće ako je neko naselje u neposrednoj blizini ili se vrši detoniranje na malim dubinama, a iznad mesta eksplozije postoji naseljeno mesto.

Prirodni zemljotresi su oni koji nisu nastali čovekovim delovanjem. U većini slučajeva je to zbog kretanja tektonskih ploča i njihovih međusobnih interakcija, vulkanskih erupcija i eksplozivnih erupcija i kao posledica pada nekog nebeskog tela na Zemlju.

Da li su prirodni zemljotresi česti?

Da, vrlo su česti. Njihova učestalost na globalnom nivou se meri na hiljade. Na sreću, većina su slabog i srednjeg inteziteta pa ne mogu načiniti veću materijalnu štetu, a oko 80% ukupnog broja svih zemljotresa na svetu desi se u takozvanom Vatrenom pojasu Pacifika. To je ujedno i najpoktretljiviji deo naše planete, pa ne čudi podatak da samo u tom delu postoji 452 aktivna vulkana, što je oko 75% ukupnog broja svih aktivnih vulkana na svetu. Vatreni pojas Pacifika se nalazi između istočne Azijske obale i Japana na zapadu, zapadne obale Severne i Južne Amerike na istoku i Indonezije, Nove Gvineje i Novog Zelanda na jugu

Crne tačkice pokazuju istorijsku učestalost zemljotresa

Kako se meri snaga zemljotresa*?

Na našim prostorima se najčešće upotrebljavaju dve skale, Rihterova i Merkalijeva. Obe se koriste za određivanje snage zemljotresa, ali koja je tačnija?

Merkalijeva skala je vrlo zaslužna jer smo uz pomoć nje uspeli da rekonstruišemo snage zemljotresa koji su se dogodili davno u prošlosti. To smo uspeli iz jednog prostog razloga, Merkalijeva skala je skala subjektivnog osećaja pomeraja tla. Ustanovio ju je Đuzepe Merkalij  italijanski sveštenik i geolog. Merkalijeva skala ima klasifikaciju snage od 1 do 12 stepeni opisujući na svakom stepenu kako se ponašaju kuće, zgrade i ljudi. Prednosti, procena snage istorijskih zemljotresa i potresa gde nema seizmografa u blizini. Mane, nepreciznost, nepoznata tačna oslobođena snaga potresa, nepoznat epicentar, nepoznat tip zemljotresa. Njegova tabela izleda od prilike ovako

Vrlo lepo i slikovito opisano, ali zanjući da je on živeo i radio krajem 19. i početkom 20. veka, jasno je da sada objekti neće snositi iste konsekvence kao u njegovo vreme.

Dok je Merkalijeva skala subjektivna i ne toliko tačna, Rihterova skala je dosta pouzdanija jer se izražava matematički i pokazuje količinu oslobođene energije u hipocentru (mestu nastanka potresa). Ona je logaritamska i određuje se na osnovu računanja logaritma horizontalne amplitude najvećeg pomeraja tla i nulte amplitude pomeraja tla. Tako, na primer, zemljotres magnitude 5 stepeni po Rihteru ima 10 puta veću amlitudu pomeraja tla od potresa koji je 4 stepena po Rihteru. Formula bi bila:

Tabelarno bi se ovako predstavile magnitude potresa u Rihterovoj skali sa frekvencijom ponavljanja

Što se tiče oslobođene snage merene u džulima, to bi bilo od prilike ovako:

Šta se to dešava u Zemlji pa nastaju potresi?

Zemljotres nije trenutno dešavanje unutar Zemljine kore, već je posledica oslobađanja velike količine energije koja se vremenom nakupljala na nekom mestu. Zemljotrsi obično nastaju na spojevina tektonskih ploča gde dolazi do njihovog sudaranja, trljanja, podbijanja jedne pod drugu ili eventulano razdvajanja. Litosferna ploča naše planete je vrlo pokretna, zapravo nikad ne miruje, a zbog velikog trenja, dolazi do njenog uvijanja i naprezanja na mestima kontakta sa drugom tektonskom pločom. Dok se pritisci povećavaju, ništa se specijalno ne dešava (mogući su i foršokovi ili pripreme tla za glavni potres u vidu podrhtavanja tla), a kada pritisci na određenom delu ploče premaše silu trenja ili elastičnu silu uvijanja, onda dolazi do spontanog oslobađanja celokupne nagomilane energije u vidu pucanja, klizanja, podbijanja ili razdvajanja dve tektonske ploče. Tada mi to nazivamo zemljotresom.

POGLEDAJTE ILUSTRACIJU

Usled geološke nehomogenosti tla, u zoni budućeg žarišta nastaju niz prethodnih manjih potresa (foršok), kao nagoveštaj druge faze, faze glavnog udara, u kojoj dolazi do potresa maksimalne snage. Nakon pojave glavnog udara (glavnog zemljotresa), prisutna je čitava serija manjih potresa (naknadnih zemljotresa – afteršok) i uspostavljanje novog stabilnog stanja u zoni hipocentra. Broj i intenzitet prethodnih i naknadnih seizmičkih aktivnosti, dakle aktivnosti pre i posle glavnog udara, približno su proporcionalni jačini glavnog zemljotresa. Zemljotresi velikog intenziteta koji se kvalifikuju kao katastrofalni, obično su praćeni prethodnom, glavnom i naknadnom seizmičkom aktivnošću koja može da traje više od godinu dana.

POGLEDAJTE ILUSTRACIJU

Veće zemljotrese obično prate specifične prirodne pojave, takozvani prekursori. Oni se javljaju u različitim vremenskim intervalima (nekoliko sati, dana, pa i meseci) pre pojave najjačeg zemljotresa. Indikator snažnog zemljotresa gotovo redovno predstavlja „roj“ slabijih potresa naročito učestalih nekoliko dana ili nekoliko časova pre glavnog udara. Neposredno pre glavnog zemljotresa dolazi do odsustvovanja slabijih potresa, da bi nakon njega došlo do manifestovanja novih „rojeva“ slabijih potresa.

Kako se prostire zemljotres kroz tlo?*

Prilikom registrovanja potresa, postavlja se pitanje kako je taj seizmički talas došao do nas. Odakle je došao? Da li je potres bio blizu nas ili je to samo refleksija nekog daljeg potresa. Vrlo često se čuje da je slabiji potres samo upozorenje pred jači.

Znamo da je zemljotres talasno kretanje zemlje usled interakcije tektonskih ploča. Ti talasi se kroz Zemljinu koru prostiru po zakonima fizike, te ih je lako objasniti. Pošto unutrašnjost naše planete nije homogeno rasporedjena, očekivano je da se seizmički talasi neće kretati pravolinijski. Pravac i brzina njihovog kretanja se može proračunati u zavisnosti od toga gde je bio potres i koliko je vremena prošlo do registrovanja tog potresa na različitim seizmološkim stanicama. Još jedna stvar koja utiče na vrstu zemljotresa je dubina nastanaka. Do početka 20-og veka, građa naše planete je bila nerazrešiva misterija. Jedino na osnovu čega se moglo zaključivati o tome šta se nalazi u dubini Zemlje, bili su vulkani i rudničke jame. Međutim, zahvaljujući brojnim tehničkim pronalascima s kraja 19-og veka, postalo je moguće “zaviriti” u dubinu Zemlje do njenog samog središta. Jedan od ključnih izuma koji su omogućili proučavanje Zemljinih dubina, bio je seizmograf. Zaključci na koje su uputili rezultati dobijeni proučavanjem seizmičkih talasa, bili su svakako krajnje neočekivani. Naime, došlo se do zaključka da Zemlja ima više jasno razgraničenih “slojeva”. Prelazi između tih “slojeva” su manje ili više jasni i oštri i nazivamo ih diskontinuiteti. Ako Zemlju posmatramo kao celinu (njen čvrsti, tečni i gasoviti deo), najjasniji diskontinuitet je upravo onaj na kojem mi živimo - diskontinuitet između litosfere i atmosfere. Metoda kojom se određuje epicentar zemljotresa je sledeći. S obzirom na to da jedna seizmološka stanica nije u mogućnosti sa velikom preciznošću odrediti mesto nastanka, one medjusobno upoređuju podatke i na taj način određuju mesto potresa.

POGLEDAJTE ILUSTRACIJU

Koliko zemljotresi mogu biti snažni

Odgovor na ovo pitanje je lak i kratak. Zavisi od toga koliko se energije nakupilo u zoni potresa i na kojoj  dubini je nastao. Uzmimo slučaj zemljotresa od npr. 6 stepeni po Rihteru na dubini od 5km i potres iste snage na dubini od 70km. U prvom slučaju bismo imali primetna razaranja na manjem području, a u drugom slučaju je vrlo moguće da do razaranja uopšte neće doći, ali bi se treso dosta širi region. Naravno, mera razaranja od zemljotresa je vrlo relativna kategorija. Nije isto ako se seizmički talasi prenose kroz stenu, pesak ili glinu. Ako imamo dobru gradnju, 7 stepeni neće napraviti neku značajnu štetu, a u isto vreme imamo slučaj Kraljevačkog zemljotresa gde je 5.6 stepeni napravio znatna oštećenja na građevinama. Potres te snage u Japanu bi prošao bez neke posebne medijske pažnje sa, moguće, ni jednom razbijenim staklom. Podsetimo se Zemljotresa u Japanu 2011 godine koji je izazvao cunami i time prouzrokovao veliku nuklearnu katastrofu u Fukušimi i tom delu Japana. Veća razaranja je načinio cunamni talas od samog zemljotresa, koji je bio 9 stepeni po Rihteru (32.000.000.000 tona TNT). Eventualni potres te razorne moći u Srbiji bi napravio pustoš. Ali imamo sreću što ne ležimo na takvom tlu, pa samim tim i ne moramo strahovati da bi nas pogodio tako neki zemljoters.

Koji zemljotres je bio najjači u istoriji

Na tabelarnom prikazu su svi najjači detektibilni zemljotesi koja pamti ljudna civilizacija u modernom vremenu

Vidi se da su svi najjači potresi u zoni vatrenog prstena koji oivičuje Pacifik

Ima li zemljotresa na drugim nebeskim telima

-      Zemljotresa nema niukom slučaju. Zemljotresa ima na Zemlji, a na Marsu bi bili Marsotresi, Veneri Venerotresi i tako dalje. Prvi najbitniji uslov koji mora biti ispunjen je da je planeta terestička, to jest da ima čvrstu litosfernu ploču. U tom slučaju bismo imali pogodnu atmosferu za nastanak potresa (ali pod uslovom da je to nebesko telo geološki aktivno). Detektovani su seizmički talasi i na Suncu, ali to nije ni nalik na potrese koji se dešavaju na Zemlji.

InSight je robotizovana sonda čije je lansiranje ka Marsu planirano za mart 2016. godine, ali je zbog tehničke prirode došlo do odlaganja. Skračenica imena sonde je Interior Exploration using Seismic Investigations, Geodesy and Heat Transport. Ona bi trebala da nam da odgovore na neka od ključnih pitanja kako se ponaša tlo na Marsu. 

Koja područja na planeti su najugroženija

-        

Najugroženija su ona područja koja se nalaze u neposrednoj blizini ili na samom od spojeva dve ili više tektonskih ploča. Pošto je poznato da one nikad ne miruju, u tim delovima učestalost jakih potresa je najveća. Takođe, predeli oko aktivnih vulkana su mesta koja su podložnija zemljotresima. Na našu sreću, mi se nalazimo na pristojnoj udaljenosti od svih pomenutih žarišta, ali sa druge strane smo vrlo lepo okruženi trusnim područjem koje je do nekle podložno potresima srednje jačine.

To znači da smo relativno blizu da dobro osetimo podrhtavanje tla našeg neposrednog komšiluka. U Srbiji možemo reći da smo sigurni ako smo udaljeni od Divčibara, Tare, Kopaonika. To ne znači da su ljudi u tom području ugroženi, već da postoji veća verovatnoća da osete nešto češće i jače podrhtavanje tla od ostatka Srbije. To ni nalik neće biti potresima koji su sa gornje table, ali zemljotres u Kraljevu nas opominje da se ne smemo previše opustiti. Opšte je poznata stvar da ni jedan zremljotres nije ubio ni jednog čoveka, već su to učinili loše građeni objekti. Tu se sad pokreće pitanje lične odgovornosti, a i zakonskih regulativa koje se manje više i ne sprovode kako treba. U slučaju Japana, kontrole izgradnje bilo kog objekta su toliko rigorozne, da ako se u bilo kojoj fazi izgradnje primeti greška ili nepravilnost, objekat se istog trenutka ruši do temelja. Svedoci smo da se to kod nas nikad nije desilo. To se može opravdati u dva slučaja. Ili gradimo savršeno, ili nemamo adekvatna tela koja bi te kontrole sprovodila, a nepoštovanje zakona sankcionisala.

Naša svest o sigurnosti gradnje je, nažalost, na veoma niskom nivou, a sve mi se čini da se dobar broj ljudi oslanja na sreću i univerzalnu krilaticu „Neće se valjda baš meni desiti“. Sigurna gradnja je ključ i osnov stabilnosti jednog sistema, društva i države uopšte. U poslednjih 10 i više godina, najbitnije kod izgradnje stambenih objekata je energetska efikasnost. Vrlo se retko pristupa ispitivanju tla pre početka gradnje, proračun statike objekta u zavisnosti od toga u kom delu Srbije se gradi je u dobrom broju slučajeva potpuno zanemaren, ali je stiropor na zidu, činimi se, najbitnija stavka u izgradnji. On je svakako bitan, čuva energiju i energetski sistem, čuva novac, ali ne i život ukućana u presudnim momentima.

Sada pričamo i eventulanim rizičnim područjima od zemljotresa. Ali nisu samo zemljotresi ti koji prete nama i našim objektima. Klizišta su jednako opasna, pa možda i opasnija od samih zemljotresa, jer kada tlo pošne da klizi u jednom trenutku, njegovo zaustavljanje je skoro nemoguće, a sve na tom kliznom području je osuđeno na propast.

Ako neki deo tla ne klizi, detaljnom analizom može se ustaniviti da li je područje pod rizikom od eventualnog nastanka klizišta. Ono ne mora da nastane kao posledica zemljotresa. Može nastati i kao posledica obilnih padavina.

Dakle, uključivanjem svih faktora rizika, moguće je da dobijemo jasnu sliku o bezbednosti terena i u skladu sa tim da pristupimo gradnji objekta uz neophodno poštovanje lokacije i celokupne tehničke dokumentacije o bezbednoj izgradnji objekta. Samo u tom slučaju nećemo doći u ovu situaciju.

Šta treba raditi u toku zemljotesa da bismo se spasli

-       

Najpoznatije su one tvrdnje da nikako ne smemo bežati stepenicama ili liftom, da ne stojimo na sred većih soba, već ispod štoka (okvira) vrata ili pored nosećih zidova. To su zapravo dobri saveti. Na prvom mestu je najbitnije ostati pribran i ne paničiti. Možda je to teško, ali samo u tom slučaju možemo donositi racionalne odluke. Kada zemljotes počne, u 90% slučajeva je već kasno da se bilo šta radi. Ako dolazi do spontanog urušavanja objekta, teško da nas nešto može spasiti, ali naravno da postoji šansa. Ali da bismo povećali šansu za preživljavanjem, potrebno je sebe adekvatno zaštiti. Moramo razmišljati s tim u vezi da će nam, ako budemo zatrpani, a živi, trebati voda i hrana, jer ne znamo koliko ćemo čekati na pomoć. Moramo imati u vidu da eventualno pucanje i izlivanje vode može ugroziti zivot unesrećenom, pa je zato greška bežati u podrum. Drugo, podrum je loša solucija jer ako dolazi do urušavanja, prvo će se podrum sklopiti, a ako do toga ne dođe, bićete najdalje od spasioca jer će gomila šuta i kamenja biti preko vas. Biće potrebno mnogo sati, ako ne i dana da se dođe do podruma.

Bežanje stepenicama takođe nije pametno jer kod jačih potresa, prvo pada stepenište i liftovi, onda balkoni i terase, pa dolazi do rušenja pregradnih zidova, padanja tavanice, pa tek na kraju kompletno urušavanje objekta. Najveća verovatnoća za preživljavanjem takvog scenarija je da se osoba nalazi u što manjoj prostoriji sa obavezno dobro zaštićenom glavom i pištaljkom oko vrata. Od prašine i stresa, mnogi ljudi izgube glas, pa nemaju snage da dozovu pomoć koja je možda blizu njih. Ovako pištaljkom se jasno daje do znanja da tu ima nekog.

Postoje i moderni, pametni kreveti koji detektuju potrese i u slučaju eventualnog urušavanja objekta, on se pretvara u mobilno sklonište sa velikom zalhom hrane i vode, zaštitnih maski u slučaju emisije otrovnih gasova i bocom kiseonika. Na sledećem linku je prikaz tih kreveta sa demonstracijom snage i izdržljivosti.

https://www.youtube.com/watch?v=jmtlwpNn3ms

Mogu li životinje da predosete zemljotrese

Dolazeći zemljotres proizvodi izuzetno veliku buku, samo što je to ispod praga čujnosti za ljude. Međutim, životinje koje registruju veoma niske tonove, u mogućnosti su da čuju dolazeću tutnjavu. One svakako ne znaju da se radi o zemljotesu, ali se instnktivno kriju i plaše jer dolazi neka opasnost.

U Kini 1975. godine ljudi su primetili veliki broj zmija kako izlaze iz svojih skrovišta mesec dana pre nego što je zemljotres pogodio Haičeng. Ovo je bilo naoročito neobično jer su zmije izašle tokom zime kada hiberniraju i kada je izlazak na temperature ispod nule sigurna smrt za ove reptile.

Problem u dokazivanju ovih pretpostavki je u tome što su ovako jaki potresi retki, pa nismo u mogućnosti da temeljno ispitujemo ponašanje životinja pred potres. Faktor više je taj što svako „čudno“ ponašanje životinje ne možemo povezati sa mogućim zemljotresom, jer i mi sami ne znamo da će biti potresa sve dok se isti ne desi. Onda analiziramo sve prikupljeno unazad.

Kako se zemljotres može predvideti

Naučnisi već decenijama rade na analizi podataka posle zemljotresa, ali i svim dešavanjima koji su prethodili glavnom potresu. To je dosta težak i dug posao. Prikupljati podatke o svim karakterističnim promenama u prirodi, onda očekivati potres, da bi posle toga izvršili povezivanje i veorvatnoću. Neretko se dešava da postoji niz pokazatelja da će do potresa neminovno doći, a on izostane i po godinu dve. Sva ta dešavanja unutar litosferne ploče se zofu Foršok. Foršok je takozvana faza „pripreme“ glavnog zemljotresa kada mehanička trenja i naprezanja tektonskih elemenata izazivaju vibracije koje se prenose kroz litosferu. Foršok predstavlja prvu fazu slabih talasa koja prethodi glavnom udaru. Foršok je priprema, meinšoku ili glavnom udaru, posle koga nastupa afteršok ili naknadni potresi.

Preciznost foršoka je od 40% do 70% za potrese snage M>7 stepeni po Rihteru. Mogu se desiti od nekoliko minuta i sati pre glavnog udara pa do više meseci pred udar. Na primer zemljotres na Sumatri 2002. se smatra kao foršok zemljotresa u Indijskom okeanu 2004., sa kašnjenjem dužim od dve godine između ova dva događaja.

Neki veliki zemljotresi (M>8.0) ne pokazuju foršok aktivnost uopšte, kao što je M8.6 zemljotres u Indiji (Asam) i Kini (Tibet) 1950. godine. Porast foršok aktivnosti je teško kvantifikovati za pojedinačne zemljotrese ali postaje očigledno kada se kombinuju rezultati mnogih različitih događaja.

Predviđanje seizmičke aktivnosti u oblasti se koristi kao metod za predviđanje zemljotresa, pre svega u slučaju zemljotresa 1975. Haičeng u Kini, gde je evakuacija bila izazvana povećanjem aktivnosti. Međutim, većina zemljotresa nema očigledne foršok oblike i ovaj metod se nije pokazao korisnim, većina malih zemljotresa nisu foršokovi, što je dovelo do lažnih alarma. Zemljotresi duž okeanskih transformnih raseda pokazuju ponovljivo foršok ponašanje, što omogućava predviđanje lokacije i vremena takvih zemljotresa.

Koliko daleko od epicentra se zemljotres može detektovati

Mi sada imamo toliko precizne uređaje za detektovanje i merenje jačine zemljotresa, da gotovo nema tog potresa koji je M>5 sepeni, a da ne bude „ulovljen“. Naravno, prvi i osnovni problem kod detektovanja udaljenih potresa je preciznost očitavanja. Za precizno detektovanje potresa, nije dovoljno da ga registruje samo jedan seizmograf, već više njih, pa se metodom trijangulacije određuje epicentar i precizna snaga koja je oslobođena u hipocentru. Ako je potres plitak i slab, njegovo detektovanje je teže, ali ako se radi o potresu kao što je bio u Japanu 2011. godine, njega je svakako osetila cela planeta. Seizmički talas je više puta obišao celu planetu Zemlju 

Kako naša planeta reaguje na zemljotres

Pa prvo da kažem da su zemljotresi potpuno normalna pojava. Oni su direktno uslovljeni Zemljonom rotacijom. Planeta ima težnju ka savršenoj ravnoteži, pa se tako tektonske ploče kreću i preraspoređuju. Zanimljiv je podatak da je zemljotres u Japanu iz 2011. godine pomerio zemljinu osu i skratio dužinu trajanja dana. Ovo sve zvuči fascinantno, ali je zapravo potpuno normalno i očekivano. Naime, znajuči to da je Pacifička tektonska ploča krivac za japanski zemljotres koji je nastao u Marijanskom rovu (najdubljem rovu na planeti, koji se nalazi na 11km u dubinama Pacifika), ona je izvršila svoju repoziciju i time poremetila ravnotežu planete Zemlje. Ogromna količina mase je mrdnula, pa planeta više nije bila u ravnoteži, a to je nadoknadila promenom nagiba ose i ubranjem rotacije. Dan jeste kraći, ali je to za celih 1.8 mikrosekundi. Dakle, za nas potpuno zanemarljivo i neprimetno. Zapravo, kada bismo posmatrali i ostale jače potrese kroz istoriju, svi oni su uticali na promenu dužine dana i nagib Zemlje. Čak, Zemlja u toku jedne godine zbog raznih prirodnih delovanja, promeni dužinu trajanja dana za čak i jednu milisekundu, što je oko 550 puta više od one promene koju je uslovio japanski zemljotres i promeni nagib i do jednog metra što je oko 6 puta više nego nego što je uradio pomenuti zemljotres. Ove promene koje se dešavaju su potpno normalne, dešavale si se kroz istoriju i dešavaće se i u budućnosti. Dakle, mi ljudi ne bi trbali da obraćamo pažnju na to jer nikako nema elemenata da to na neki način utiče na nas. Iako naša planeta izgleda jaka, stenovita i čvrsta, ako bismo je proporcionalno smanjili na veličinu jajeta, debljina litosferne kore bi u većini delovima bila tanja od ljuske jajeta.

Takođe, ako bismo Zemlju smanjili na veličinu bilijarske kugle, bila bi glatkija od većine kugli na stolu. Naime, najveća relativna visinska razlaka na planeti je između vrha Himalaja i dna Marijanskog rova i iznosi nešto manje od  20km. Odnos najveće visinske razlike i prečnika je 20/12.745,591 i iznosi 0.0016. Dozvoljeno odstupanje bilijarske lopte je po World Pool-Billiard Association je 0,127mm, na prečniku lopte od 57.15mm. Tu dobijamo da je tolerancija 0.0022, odnosno za 0.0006 veća od tolerancije koju nudi naša planeta u veličini bilijarske kugle. Ako bismo sad vratili u račun u nazad, dobijamo da Zemlja ima lufta još oko 7km  u visinskoj razlici da ne izađe iz praga tolerancije.

Izvori:

USGS

Nasa

Pešić L.,2002: Opšta geologija (endodinamika)

Kanamori, H., 1977, The energy release of great earthquakes, J. Geophys. Res. 82, 2981-2987.

Kanamori, H., 1988, Importance of historical seismograms for geophysical research, in Lee, W.H.K., Meyers, H., and Shimazaki, K., eds., Historical Seismograms and Earthquakes of the World: San Diego, Academic Press,

Gates, Alexander E.; Ritchie, David (1. 1. 2009). Encyclopedia of Earthquakes and Volcanoes

Okal, E.A., and D. Reymond, The mechanism of great Banda Sea earthquake of 01 February 1983, 2003, Applying the method of Preliminary Determination of Focal Mechanism to a historical event, Earth Planet. Sci. Letts.,

Park, J., T.-R. A. Song, J. Tromp, E. Okal, S. Stein, G. Roult, E. Clevede, G. Laske, H. Kanamori, P. Davis, J. Berger, C. Braitenberg, M. Van Camp, X. Lei, H. Sun, H. Xu, S. Rossat, 2005, Earth's free oscillations excited by the 26 December 2004 Sumatra-Andaman earthquake, Science

Author: Čedomir StankovićWebsite: http://www.astronomija.org.rs/112-autori/biografije/4041-edomir-stankovi

Čedomir Stanković, spec.inž.geodez. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. Diplomirao na Geodetskom fakultetu. Specijalizirao Geomatiku na Geodetskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor u srednjoj Građevinsko tehničkoj školi Neimar, a sada je angažovan na radovima iz oblasti geodetskog inženjerstva u Zrenjaninu. Astronomijom se bavi od detinjstva. Član AD Alfa iz Niša. Pisanjem naučnopopularnih tekstova na internet portalu i časopisu Astronomskog magazina, radi na popularizaciji geonauka, astronomije i približavanje nauke mladima. Teži iskorenjivanju astroobmana i kvaziučenja vezanih za astronomiju i fiziku. Najveći deo slobodnog vremena provodi na bicikli baveći se brdskim biciklizmom. ..... Više: http://www.astronomija.co.rs/112-autori/biografije/4041-edomir-stankovi

Zadnji tekstovi:

• 2012-07-02 - Vulkanski najaktivnije telo u Sunčevom sistemu
• 2024-05-14 - Astronomski pasulj
• 2011-05-25 - Kako se meri snaga zemljotresa
• 2023-03-13 - Snimljen trenutak udara meteorita o površinu Meseca
• 2023-01-19 - A.D. Alfa u poseti vrtiću