Slika 1. Venerin srp u ultraljubičastoj oblasti, snimljeno Hablovim svemirskim teleskopom. Izvor: JPL

Negde u dalekoj prošlosti, u vreme kada je planeta Zemlja bila mlada, međuplanetarni prostor je bio ispunjen lutajućim ostacima velikih dimenzija zaostali od formiranja Sunčevog sistema. Pomenuti veliki ostaci su redovno udarali i o Zemlju. Naša majka je poput boksera šampiona teške kategorije istrajno trpela serije udaraca neposrćući ali ju je jedan posebno snažan lako mogao uništiti. Ogroman objekat veličine Marsa se našao na Zemljinoj putanji ali iz suprotnog smera. U silovitom čeonom sudaru, oba tela su bila potpuno smrskana ostavivši za sobom u orbiti ogroman oblak raspršene prašine. Iz pomenute prašine će se po opisanoj teoriji kasnije roditi Mesec i sa čime se slaže većina astronoma danas.

Postavlja se logično pitanje: ako je nešto tako veliko moglo udariti u Zemlju kako to da nama najbližu komšinicu planetu Veneru nije zadesila ista sudbina, odnosno kako je uspela da se sačuva? U skladu sa nalazima najnovijih studija, ipak nije. I ona je takođe jednom imala svoj mesec formiran na isti način kao i u slučaju Zemlje.

Po studiji postdiplomca sa Kalteka Aleksa Alemija zasnovanoj na razvijenim sopstvenim modelima, u saradnji sa Dejvidom Stivensonom takođe sa Kalteka, došlo se do zaključka da Veneru ne samo da je udarila stena dovoljno velika za stvaranje Meseca, nego se to dogodilo bar dva puta.

Iz modela ranog Sunčevog sistema Alemija i Stivensona sledi gotovo potpuno nemoguće da je Venera izbegla veliki sudar. Najverovatnije je u ranijem periodu Veneru zadesio sudar pri čemu se iz krhotina stvorio njen mesec. Nastali mesec se usled plimskih sila polako spiralno odvajao od matične planete veoma slično Mesecu i njegovom još uvek veoma polaganom odmicanju od Zemlje.

Za razliku od Zemlje, Veneru je zadesio još jedan strahoviti sudar, svega desetak miliona godina kasnije a u skladu sa modelom. Drugi udarac je bio u izvesnom smislu suprotan prethodnom i doveo je do promene smera obrtanja planete, reči su Alemija. Rezultat je bio katastrofalan po Venerin mesec. Naime, planeta je promenila smer obrtanja što je dovelo do toga da Venera umesto da predaje počne da prima orbitalnu energiju njenog meseca putem plimskih sila. Venerin mesec je usled gubitka orbitalne energije iz odmicanja prešao u primicanje matičnoj planeti. Nakon određenog broja izvršenih spiralnih orbita ka planeti, Venerin mesec se stropoštao u strahoviti, po njega razarajući sudar.

"Ne samo da smo objasnili nestanak meseca, nego smo i dali dosta dobro objašnjenje trenutne spore rotacije i smera obrtanja" reči su Alemija. Da se kojim slučajem formirao drugi mesec iz drugog velikog sudara, takođe bi izgubio orbitalnu energiju i na kraju se sudario sa Venerom, na isti način kao i što se dogodilo sa prvim Venerinim mesecom.

Model omogućuje analizu i više od dva sudara ali je verovatnoća više velikih sudara ipak mala. "Možete postaviti hipotezu više masivnih sudara, međutim na taj način se ne doprinosi značajnija promenu već dobijenih rezultata", odnosno na konačno stanje u kome se Venera nalazi u današnje vreme, objašnjava Alemi.

Izvor