Može biti da je Neptun nekad davno zbrisao jednu super-Zemlju koja je mirno rotirala spoljnim stazama solarnog sistema i ukrao njen satelit. Taj brutalni akt bi možda mogao da bude objašnjenje misterioznog termalnog zračenja ove ledene planete i čudne orbite njenog sadašnjeg satelita Tritona.
Sve donedavno čak i postojanje Neptuna izgledalo je enigmatično. Oblak prašine koji je porodio planete verovatno je postajao sve tanji kako se povećavala udaljenost od Sunca. Imajući na raspolaganju tako redukovan materijal, oduvek je bilo teško shvatiti kako su Uran i Neptun, dve najudaljenije planete našeg sistema, uspele da postanu tako velike.
Međutim, šta ako su oni nastali negde mnogo bliže? Tokom serije istraživanja i kompjuterskih simulacija sprovedenih 2005. godine, naučnici su zaključili da su velike planete u davnini menjale svoje pozicije[1]. Po tom scenariju, Uran i Neptun su nastali mnogo bliže Suncu i tek kasnije migrirali dalje, najverovatnije zamenivši pozicije u tom procesu.
Prema proračunima iz 2008. godine Stevena Descha sa Arizona State Universityja u Tampi, odmah iza mesta gde su oni formirani stvorena je i jedna planeta dvaput veće mase od Zemlje.
Po mišljenju Descha i njegovog kolege Simona Potera, moguće je da je Neptunov neobični mesec Triton bio uparen sa tom hipotetičnom super-Zemljom. Tritom je veći od Plutona, i okreće se po svojoj sadašnjoj orbiti u suprotnom smeru od Neptunove rotacije[2], sugerišući da nije nastao tu već da predstavlja neko telo iz Kajperovog pojasa koje je tada zarobljeno.
Triton je najveći Neptunov satelit i sedmi najveći u Sunčevom sistemu. Zbog svoje retrogradne orbite i velike sličnosti sa Plutonom, smatrali su ga za Kajperov objekat. Da li je moguće da je ipak to zarobljeni satelit super-Zemlje? Spada u malu grupu meseci solarnog sistema koji su geološki aktivni. Njegovi kriovulkani izbacuju azot i stvaraju slabu atmosferu 70.000 puta slabiju nego na Zemlji.
Ali da bi Neptun uspeo da zarobi Tritona, taj mesec je morao drastično da smanji brzinu. Jedan od načina za to je pretpostavka da je Triton imao partnera koji je nakon susreta sa Neptunom odneo skoro svu kinetičku energiju ovog para[3]. Istraživači iz 2006. su se tada složili da je u početku Triton bio uparen sa drugim nebeskim objektom slične veličine koji je nakon susreta sa Neptunom odbačen njegovom gravitaciom negde u svemir.
Ali Triton je mogao još više da uspori ako bi njegov partner bio veličine super-Zemlje. Razlog za to je što masivna tela odnose i više kinetičke energije, objašnjava Desch u studiji koju je početkom meseca prezentovao na Hjustonskoj konferenciju lunarnih i planetnih naučnika. „Bilo bi mnogo lakše zarobiti Tritona ukoliko bi rotirao oko nečeg mnogo većeg," smatra on.
Dalje, sasvim je moguće da je prilikom susreta Neptun progutao super-Zemlju. Ogromna temperatura nastala nakon sudara mogla bi da dâ objašnjenje zašto ova planeta zrači više toplote od svog rođaka Urana, iako imaju sličnu masu i sastav, kaže Desch.
Ali Douglas Hamilton sa Univerziteta Maryland u College Parku, jedan od autora teorije iz 2006. koja je pretpostavila da je nekad davno Triton imao blizanca, podseća da su u mladom Sunčevom sistemu mala tela bila normalna stvar, pre nego što je migracija planeta počistila mnoge od njih. Zato je Neptun imao mnogo veće šanse da prigrli Tritona od nekih od takvih brojnih kržljavih objekata nego od znatno ređe super-Zemlje, tako da bi njegovo objašnjenje još uvek bilo realnije, smatra on. I pored toga, nije spreman da u potpunosti odbaci Deschovu ideju: „Vredi sačekati i videti gde sve to vodi."
Triton je uvek istim licem okrenut ka svom novom domaćinu. Tritonova osa rotacije je nagnuta pod uglom od 157° u odnosu na Neptunovu osu, koja je opet za 30° nagnuta u odnosu na ravan Neptunove orbite.
Za 3,6 milijardi godina Triton će preći Rošovu granicu i pasti u Neptunovu atmosferu, stvorivši prsten sličan Saturnovom.
Prava slika Tritona, kako ga je 16. oktobra prošle godine video „New Horizons" - tada je bio na 3,75 milijardi km od Neptuna. Triton je oko 180 puta slabijeg sjaja od Neptuna. Poslednji put ga je slikao „Voyager 2" 1989. godine.
[1] Prema tim pretpostavkama, Jupiter i Saturn predstavljaju „bazu" solarnog sistema, koji je nastao pre 4,6 mld. godina. Sva tela su se tada kretala po kružnim orbitama u ravni primordijalnog diska, ali onda je nešto to poremetilo, tako da danas Jupiter, Saturn i Uran imaju pomalo ekscentrične orbite.
Po modelu, u roku od samo 10 mil. godina nastale su sve 4 velike planete unutar današnje Uranove orbite. Oko njih se nalazio prsten od nekoliko hiljada tzv. planetezimala, preostalih nakon formiranja ovih planeta.
Gravitacione sile su vukle ove dve vrste objekata jedne ka drugima, te su planetezimali počeli da izlaze iz zone velikih planeta izazivajući postupne promene njihovih putanja. Nakon 700 mil. godina Saturn se približio a Jupiter udaljio ka svojim „rezonantnim" tačkama (Jupiter napravi 2 orbite oko Sunca dok Saturn napravi jedan). Taj par je svojom gravitaciom mogao da pomeri orbite svih drugih planeta, za šta su dokazi orbite nekih trojanaca, krateri na Mesecu i orbite samih planeta.
[2] Po tom pitanju, Triton je jedini takav veliki satelit u čitavom solarnom sistemu. Doduše, Jupiterovi sateliti Ananka, Karma, Pasifa i Sinopa, i Saturnova Feba, takoe su meseci koji imaju „naopačke" putanje, ali su mnogo puta manji od Tritona. [Feba, koja je najveća od njih, ima samo 8% prečnika (i 0,03% mase) Tritona].
[3] Do ove teorije, koju su lansirali Craig Agnor sa Kalifornijskog univerziteta i Douglas Hamilton Merilendskog univerziteta, važila je teorija da je Triton naglo zaustavljen sudarom da drugim telom. Međutim, sama ideja je bila nelogična, jer ako bi se sudario sa nekim malim telom to ga ne bi dovoljno usporilo, a da se sudario sa nekim velikim, to bi ga raspolutilo.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
