Ledena doba karakterišu se intenzivnim stvaranjem i širenjem glečera. Proučavanjem preostalih ledničkih materijala dobijaju se informacije o ledenim dobima. Glečeri nastaju kada se leti sneg ne otopi, tako da se snežni slojevi slažu jedan preko drugog. Pahuljasti snežni kristali gube oblik i pod sopstvenom težinom postaju večni sneg i led. Za 1m3 ledničkog leda potrebno je 10-11 m3 snega.
U proseku, u prethodnih 550 miliona godina, klima na Zemlji je bila najhladnija u poslednih 5 miliona godina (osim ekstremuma pre 300 miliona godina).
Pre oko 30 miliona godina led se prvo pojavio na južnoj hemisferi I planeta se polako kretala ka novom ledenom dobu. Tada se javio led na Antarktiku, a njegova trajna ledena ploča uspostavljena je pre 15 miliona godina.
Poslednje ledeno doba počelo je u kvartaru pre oko 2.4 miliona godina, a okončalo se pre 14.000 godina.
Svoj vrhunac imalo je u pleistocenu. Tada je nivo mora bio za oko 180 m niži nego danas, a naslage leda bile su debele 1.500 m, a Britansko ostrvo bilo je povezano sa kopnom.
Za vreme poslednjeg ledenog doba na južnoj polulopti bio je manji ledeni pokrivač (Australija, Novi Zeland, Argentina). Na severnoj polusferi bili su pod ledom severni delovi Atlanskog i Tihog okeana, Amerike, Evrope i Azije, a bile su izražene i visinske glacijacije. Oko 1/3 Zemljine površine nalazila se pod ledom (danas je to oko 10%).
Pod ledom je bilo oko 24 miliona km2 Zemljine površine koja danas nije zaleđena. U Evropi je bilo oko 70 miliona km3 leda. Istraživanja pokazuju da je poslednje ledeno doba imalo pet glacijala: Danau, Ginc, Mindel, Ris (po imenima reka u području Alpa) i Virm (po imenu jezera). U Americi ovo ledeno doba malo je četiir glacijala: Nebraska, Kanzas, Ilinois i Viskonsin. Glacijali i interglacijali su različito trajali.
Poslednji glacijal počeo je da prestaje pre 14.000 g. Led je počeo da se povlači ka severu i većim visinama i pre 7000 g. povukao se do današnjih granica. Nivo mora je rastao, i pre 6.000 g. dostigao je današnji. Istraživanja su pokazala da se otopljavanje odvijalo u periodu 15.000- 7.000 g.p.n.e. U periodu 7.000 – 5.000 g.p.n.e. prosečna temperatura na Zemlji bila je za dva stepena viša od današnje, a u poslednjih 5.000 god. ponovo je nastupio period blagog zahlađenja.
U toku interglacijalnog perioda (koji i danas traje) nastali su savremeni klimatski tipovi, ali je i tu bilo ekstremnih iskakanja od uspostavljene klimatske matrice. Takva su bila mini ledena doba u Evropi : Špererovo (1460-1550.), Maunderovo (1645-1715.) , itd. Tada je dolazilo do širenja lednika , a npr. čak i Etiopija je bila pod snegom nekoliko meseci (1700. g.). U Sarajevu je 1777. g. sneg padao u avgustu. Bilo je i perioda značajnijih otopljavanja. Npr. 1000 g.p.n.e. južni deo Grenlanda bio je pod bujnom vegetacijom.
Prema nekim autorima, polako ulazimo u novo ledeno doba. Proces njegovog nastupanja trajaće više stotina godina, a neki smatraju i nekoliko hiljada godina. Po Dž. Imbriju, iako već desetak hiljada godina živimo u toplom periodu, Blago zahlađenje traje oko 7.000 godina. Maksimalno zahlađenje nastupiće kroz 23.000 godina. Tektonika Zemljinih ploča i pomeranje kontinenata ka severnom polu doprineće stvaranju centara zaglečeravanja i prodor lednika ka jugu. To će biti novo ledeno doba. Evropa će biti okovana ledom, ali će ledena prostranstva biti i u Sibiru, Mongoliji, Kini, Severnoj Americi, ... Ispod ledenih naslaga biće zamrznute reke, gradovi, sela…
Sahara će biti pravo mesto za život i žitnica planete. Afrika će biti prijatno mesto za život. Ljudska populacija će migrirati i živeće (ako do tada opstane, s obzirom na to kakva je nikakva) u pojasu geografskih širina K40B. U Africi i Aziji će i dalje postojati pustinje, ali će one biti uže i pomerene ka jugu. Afrika neće biti zahvaćena ledenim dobom. Ovakvebprognoze, teorijski i empirijski zasnovane i u skladu su sa teorijom danas najcitiranijeg klimatologa na svetu Milutina Milankovića.
Postavlja se pitanje kako znamo kakve su temperature bile u dalekoj prošlosti i kakva je tada bila klima?
To se otkriva istraživanjem sedimenata ili preko godova u drveću.
Onda na osnovu rasprostranjenosti biljaka i životinja
Analizom mehurića vazduha milionima godina starih u ledu Antarktika, na osnovu čega se utvrđuje kakva je bila temperatura vode u geološkoj prošlosti, a time i temperatura vazduha. Ti zarobljeni mehurići vazduha iz vemena nastanka lednika ulazuju na to kolika je bila koncentracija CO2 u odnosu na današnje vrednosti. Time vidimo da je efekat staklene bašte bio daleko manje izražen nego danas
Istraživanje izotopskog odnosa H1/H2 i O16/O18 u ledu ukazuje na temperaturu vazduha pri kojoj je formiran led. Tako odnos O16/O18 u CaCO3 u skeletu morskih životinja ukazuje na temperaturu vode, pri čemu se starost fosila može odrediti C-14 metodom. Molekul vode ima veću masu kada sadrži O18 (ima dva neutrona više nego O16 ). To znači da H2O16 kao lakši molekul isparava brže i na nižim temperaturama od H2O18. Dakle, padavine sadrže veći odnos O16/O18 ako su temperure niže. U CaCO3 u skeletu morskih životinja nalazi se kiseonik preuzet iz vode. Organizmi se talože, pri čemu je brzina taloženja približno konstantna. Na taj način dubinska skala nalaženja fosilnih ostataka iz morskih stena je ujedno i vremenska skala. Merenjem odnosa O16/O18 u skeletu dobija se i temperatura vode, a ona odražava stanje klime u vreme ugradnje kiseonika u skelet životinja.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
