Naučnici su konačno otkrili zbog čega gejzir Old fejtful u Jeloustounu u Americi izbacuje veoma vruću vodu i paru svakih 90 minuta, objavio je portal "Aur amejzing planet".
veritasnoctis/Flickr.com
Aparati koji snimaju seizmološke aktivnosti pokazali su da se ispod ovog gejzira nalazi velika jajolika komora spojena na otvor Old fejtfula (Old Faithful) nečim poput cevi.
Nakon svake erupcije nivo vode u komori raste i gura parne mehuriće kroz cev koja stvara određeni pritisak. Rezultat je eksplozija pare.
Otkriće je pobilo staro mišljenje da veliki gejziri vodu dobijaju iz dugih, uskih cevi.
Naučnici su otkrili i da gejzir Old fejtful ima seizmičke aktivnosti jer svaki put kada dođe do eksplozije pare pod pritiskom dolazi do potresa. To im je pomoglo da istraže oblik gejzira i način izbacivanja pare.
|
Jelouston (Iz članka SUPERVULKANI) Deprimirajuće je kako su neka najopasnija mesta na planeti istovremeno i neverovatno lepa. Jedno takvo je Nacionalni park Jelouston u Sjedinjenim američkim državama. Jelouston je najstariji nacionalni park na svetu. Osnovan je 1. marta 1872. i zauzima površinu od skoro devet hiljada kvadratnih kilometara. Park je koncentracija najraznovrsnijih geografskih formi koje je priroda smislila. U njemu se nalaze jezera, kanjoni, reke i planinski venci. U njemu je smešteno 300 gejzira i polovina svih svetskih geotermalnih izvora - preko 10 hiljada! U njemu buja divlji život stotina vrsta sisara, ptica, riba i reptila. Po parku se šetaju grizliji, vukovi, krda bizona i losova. U prostranim šumama i pašnjacima rastu i neke jedinstvene biljne vrste. Tu su i okamenjene šume, 290 visokih vodopada i drugih lepota sa samog ruba čovečje mašte. Dva miliona turista svake godine poseti park da bi proveli neko vreme u kampovanju, planinarenju, ribolovu, veslanju ili prosto u razgledanju.
Ali, velik deo sve te raskošne lepote parka leži na supervulkanu koji je u zadnja dva miliona godina tri puta eksplodirao ekstremnom snagom. Bilo je to pre 2,1 milion godina, zatim pre 1,3 miliona i pre 640 000 godina. Manje erupcije se dešavaju svakih oko 20 000 godina. A još manje gotovo stalno. Najstarija supererupcija, ona od pre 2,1 miliona godina izbacila je 2450 kubnih kilometara vulkanskog materijala, druga 280, a zadnja 1000. Danas niko ne zna tačno da li je došlo vreme za narednu eksploziju. Vulkanolozi ne očekuju ništa značajno i opasno u bliskoj budućnosti od ovog vulkana. Možda se on polako stišava i možda je istrošio svoje zalihe energije, ali to niko ne zna sasvim pouzdano. Tlo ispod parka stalno podrhtava. Svake godine se zabeleže hiljade manjih potresa. Većinu njih čovek ne može da oseti, ali ponekad se i dobro zatrese. Gejziri se ponekad čudno ponašaju, a geotermalne aktivnosti nagoveštavaju da je ogromna količina magme smeštena ispod kaldere. Tlo parka je živo. Teško je zamisliti kakvu katastrofu bi proizvela naredna velika eksplozija ovog vulkana. Izvesno je da bi desetine miliona ljudi izginulo u kratkom roku i da bi privredni potencijal SAD bio drastično oslabljen, ali to bi bio samo manji deo globalnog problema. Od količine izbačenih gasova i pepela zavisile bi klimatske promene i koliko gladnih godina bi proteklo dok se atmosfera ne pročisti. Ali, kako bi se čovečanstvo u celini ponašalo i kako bi podnelo taj stravično dugačak skok unazad, u tehnološkom i u svakom drugom smislu, velika je nepoznanica. Da li bi izbili ratovi za malo preostale hrane, da li bi vojske i policije sveta uspele da spreče kriminal i da li je uopšte moderan čovek sposoban da opstane bez tehnologije na kojoj sada zasniva svoj opstanak, to su pitanja na koja odgovore zapravo nemamo. (Jelouston: Mape Aleksandar Zorkić |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
