Pogledajte ovu sliku i sami kažite:
Površina Venere kako je viđena kamerom „Венере 9“ 1975. godine (obradio Ted Stryk).
Da nema neobičnih boja, svako bi mogao da kaže da se radi o nekom vulkanskom pejzažu kakvih ima mnogo na Zemlji. Ali ova fotografija nije načinjena na našoj planeti, već u Beta Regio,na Veneri. Sliku je pre skoro četrdeset godina poslala sovjetska sonda „Венера 9“. Zapravo, to je bila prva fotografija koju je snimio jedan ljudski artefakt na površini neke druge planete i poslao je kući.
Možda se sa pravom pitate odakle ta slika, jer su sonde tipa „Венера“ slikale u karakterističnom neobičnom i originalnom “U” formatu u kojem se vidi samo Venerin horizont. Odgovor je u tome što je fotografija obrađena tako da izgleda kao “normalna” slika, a uzgred joj je dodata i boja (originalne „Венерине“ slike su bile crno-bele). Genijalac koji stoji iza ove „kosmičke restauracije“ je Ted Stryk, koji se nekoliko godina bavio “oživljavanjem” starih fotografija iz brojnih sovjetskih misija koristeći savremene metode obrade fotografija. Ako ti se dopao ovaj pejzaž koji je uhvatila “Венера 9“, onda ćeš uživati i u ovome koji je snimila „Венера 10“, na kome se vidi vulkanska široka ravnica sa nekoliko stena.
Površina kako ju je videla “Венера 10“ (Ted Stryk).
Originalne panorame „Венере 9“i „Венере 10“ (dole) sa rekonstruisanim slikama gore (Ted Stryk).
Ovako su svetski naučnici čitavih četrdeset godina zamišljali površinu našeg suseda. Čak se verovalo da možda ima i tečne vode pa i uslova za primitivan život. Ilistracije su iz jedne poljske knjige iz 1964. godine.
„Венера 9“ (4V-1 №.660) je lansirana 8. juna 1975. godine četvorostepenom raketom „Протон-К“ sa Bajkonura. Bila je to prva sonda nove porodice letilica koju je sagradio konstruktorski biro NPO Lavočkin sa ciljem da se iskoristi velika nosivost „Протона“. Sa skoro pet tona pri lansiranju, serija „4V-1“[1] je bila bezmalo pet puta teža od bilo koje prethodne Venerine sonde. Letilica se sastojala od lendera teškog 1.560 kg i orbitera baziranog na konstrukciji neuspelih Lavočkinovih sondi za Mars, „M71“. „Венера 9“ je bila dizajnirana sa samo jednom mišlju u glavama konstruktora: fotografisati površinu Venere, te je samo 6 dana kasnije sa Bajkonura uspešno lansirana i „Венера 10“[2].Konačno, posle više od 4 meseca leta i dve korekcije trajektorije, lender „Венерe 9“ se 20. oktobra odvojio od orbitera i uz pomoć Isajevljevog kočionog motora KTDU-425A (11Д425) 22. oktobra ušao u orbitu. Istog dana u 3:58 po Griniču sferna kapsula sa lenderom unutra uletela pod uglom od 20,5° i brzinom od 10,7 km/s u guste slojeve planete i sletela na u to vreme sa Zemlje nevidljivu osvetljenu stranu Venere. Kapsula je imala 2,4 metra u prečniku i bila je tako konstruisana da je tokom ulaska u atmosferu mogla da uzdrži 180 g. To možda izgleda mnogo, ali ne zaboravi da su prethodne kapsule serije „3MV“bile konstruisane tako da su izdržavale i čitavih 450 g (!). Druga sonda je sletela 3 dana kasnije 2.200 km dalje.
Sonda „Венера 11“ spolja je bila vrlo slična svojim prethodnicama, pa se često ova slika pripisuje „Венери 9“. Crveni disk u pvom planu je kilohercni radio-instrument „ГРОЗА“, za koga se među stručnjacima priča da je prvi detektovao gromove na drugom svetu. Sledeći je bio tek „Huygens“ i Titan).
Recimo, „Венера 11“ je detektovala 25 munja u sekundi, koje su pri tome stvarale statički elektricitet, te zabeleženi zvuk nije bio ono što se uobičajeno smatra.
Sletna kapsula 4V-1 “Венере 9“ i „Венере 10“:
1 – termički štit; 2 – naučni uređaji lendera; 3 – zaštitna izolacija lendera; 4 – kontejner sa padobranom; 5 – sletni instrumenti; 6 – disk aerodinamičke kočnice; 7 – prstenasti sletni amortizer; 8 – spiralna antena predajnika; 9 – avionika; 10 – naučni instrumenti; 11 – panoramska kamera (1 od 2); 12 – anemometar; 13 – svetiljka za osvetlenja (nije korišćena).
Maketa „Венере 9“ u Gradskom muzeju u Bajkonuru.
Nakon ulaska u gustu atmosferu, sfera (lopta) se podelila na dve polulopte, oslobađajući lender i padobranski sistem. Lender je posedovao dva kočiona i tri glavna padobrana (prečnika 4,3 m) koja su se 11 sekundi nakon kočenja oslobađala iz cilindričnog kontejnera na visini od 63 kilometara i pri brzini od 50 m/s. Na visini od oko 55 km padobrani su se otvorili i sonda je započela svole kontrolisano spuštanje kroz gustu atmosferu, dok su se brojni naučni uređaji automatski uključivali. Sletanje je trajalo 55 minuta, a atmosfera je bila toliko gusta da je „Венери 9“ bio dovoljan i aerokočioni disk prečnika 2,1 metar za kontrolisanje pada na površinu. Sletela je u 5:13 po Griniču, udarivši o tlo brzinom od 25 do 28 km/h[3]. Aterirala je na kamenitu vulkansku kosinu nagnutu 15-20 stepeni, s tim što se sonda dodatno nakrivila za još 10-15 stepeni sletevši na neki kamen. Sonda je slala slike i podatke čitavih 53 minuta, sve dok orbiter, koji je služio i kao relej, nije zamakao za horizont. Nikada nećemo saznati koliko su tačno svi aparati radili posle toga u neprijateljskoj Venerinoj sredini ali teško da je moglo mnogo više. Nažalost, poklopac jedna od dve kamere nije uspeo da se otvori (iako je kamera radila!) ali druga je uspela da pošalje žarko željene panorame širine 180° i kvaliteta 138 × 512 piksela. Osvetlenje je bilo u skladu sa oblačnim danom (na Veneri je uvek oblačno!) a duvao je blagi povetarac brzine manje od 1 m/s. Sa pritiskom od oko 90 atmosfera, horizont je zbog snažnog prelamanja izgledao iskrivljen i neobično blizu. Pogled na horizont je bio veliko iznenađenje za naučnike misije, jer su svi očekivali turbulentnu atmosferu na nivou površine.
 |
 |
Skenirajuća fotometarska kamera na „Венери 9“i „Венери 10“ bila je teška 5,8 kg. Svaki lender ih je imao dve a bile su smeštene unutar sferne komore lendera pod pritiskom, dok se mali periskop protezao do kvarcnog prozora (10 mm) u titanijumskom kućištu (desno). Kamere su se nalazile simetrično raspoređene, odmah iznad aero-kočnice, na 90 cm od tla.
 |
|
 |
Pločice za kalibraciju boja na Veneri. Prvo je originalni set boja, drugo su iste boje pri 500° C i 100 atm, a treće su iste boje osvetljene nebom. Otkriveno je da je na svim panoramskim slikama sa Venere prisutno specifično narandžasto osvetlenje nastalo usled Rayleighjevog rasejavanja svetlosti i nepoznatih plavo-apsorbujućih hemijskih elemenata u donjim slojevima atmosfere.
Položaj TV kamere na lenderima „Венери 9“ i„Венери 10“:
1 – TV kamera; 2 – termički izolovana komora lendera; 3 – cilindrični iluminator; 4 – skenirajuće ogledalo; 5 – objektiv; 6 – rotirajuće ogledalo; 7 – zatvarač; 8 – detektor svetla (ФЕУ-114); 9 – sletni prsten lendera sa referentnim setom boja; 10 – veštački halogeni izvor svetlosti.
Model „Венере 4В-1“ u Muzeju kosmonautike u Moskvi.
Konstrukcija sonde „Венерa 4В-1“:
1 – orbitni aparat; 2 – sletna kapsula; 3 – platforma sa naučnim uređajima; 4 – visokousmerena parabolična antena; 5 – cilindrični tank za gorivo; 6 – sistem kontrole temperature; 7 – senzor za detekciju Zemlje; 8 – naučni instrumenti; 9 – senzor za Kanopus; 10 – solarni senzor; 11 – neusmerena antena; 12 – izolovani otsek pod pritiskom; 13 – naučni instrumenti; 14 – tank sa azotom pod pritiskom sistema za kontrolu položaja; 15 – radijator; 16 – mlaznici trastera sistema za orijentaciju; 17 – magnetometar; 18 –panel solarne baterije.
Prethodne slike prikazuju ogoljenu sondu da bi lakđe videli njene delove. Ali, sonda je zapravo ovako izgledala pred lansiranje: prekrivema zaštitnim slojevima termičkog “ćebeta” i izolacije.
Lender je sleteo na Veneru! Za 136 dana leta preleteo je više od 260 miliona kilometara. Bio je težak 660 kg.
1 – cilindrično kućište za padobrane i naučnu opremu; 2 – spiralna antena (za komunikaciju sa orbiterom); 3 – deo naučne opreme zadužen za istraživanja pri niskim pritiscima (gornji slojevi oblaka); 4 – aerodinamička kočnica; 5 – telefoto kamera №.1; 6 – cevi iz unutrađnjosti kapsule do rashladne jedinice glavnog broda; 7 – električne veze između kapsule i naučne opreme u gornjoj sekciji; 8 – jedan od osamnaest amortizera udara; 9 – prstenasti ublaživač udara prilikom sletanja; deformisan od sudara; 10 – gama-zračni plotnomer (merač gustine) u zatvorenom položaju; 11 - odbačeni poklopci kamera; 12 – telefoto kamera №.2; 13 – fotometar; 14 – fotometarska prizma; 15 – plotnomer (merač gustine) u otvorenom položaju na tlu; 16 – električni kabl koji povezuje plotnometar sa elektronikom u kapsuli.
Gama-zračni merač gustine je radio tako što su zraci iz radioaktivnog izotopa cezijuma-137 emitovani u površinsko kamenje a rasuta refleksija se registrovala pod različitim uglovima. Taj uređaj oblika molerskog valjka je imao cilindar dužine 36,2 cm i prečnika 4 cm. Detektori su bile tru Gajgerove cevi.
Ovo je prvi brod koji je poslao slike sa površine neke druge planete. Sovjetski kosmički program ne bio mnogo uspešniji sa Venerinim lenderima nego sa Marsovim, verovatno zato što mehaniza sletanja na Veneru ima manje koraka nego kod Marsa, za šta je “krivac” njegova “tanka” atmosfera.
Sastavljanje lendera „Венере 9“ u Lavočkinovim pogonima.
Faze sletanja “Венере 4В-1“.
Lender se sastojao od titanijumskog loptastog kontejnera prečnika 80 cm konstruisanog tako da izdrži neverovatan pritisak i temperaturu na površini planete koju često nazivamo sestrom Zemljinom[4]. Lopta je bila sastavljena od nekoliko kriški i ploča varenih zlatnom žicom. Lender je posedovao specijalno konstruisani saćasti sloj termičke izolacije debeo 12 cm, koji je štitio neke od ključnih komponenti i koji je mogao da apsorbuje stotine stepeni spoljne toplote (preko saća je bio još jedan tanak sloj titanijuma). Na svim slikama sonde se vidi karakterističak “šešir”, aerodinamički štit koji je slućio kao vazdušna kočnica prilikom sletanja.
Do tada su prethodne „Венере“ već utvrdile da je Venera pravi pakaom sa temperaturama od 500° C („Венера 9“ је izmerila 462° C). Telefotometarske kamere na lenderu „Венере 9“ (i „Венере 10“) bile su vrlo slične ovima ugrađenim u neuspele misije „M71“ („Maрс 2“ i „Maрс_3“[5]). Svaka od kamera na „Венери 9“ je bila teška po 5,8 kg.
Kao što sam već rekao, „Венера 10“(4V-1 №.661) bila је lansirana samo nekoliko dana posle svoje sestre, držeći se tako sovjetske strategije lansiranja planetnih sondi u paru ne bi li što praktičnije iskoristili lansirni prozor. Lender je dotakao površinu Venere 25. oktobra 1975. godine u 03:17 po Griniču, u vreme kada je Sunce na Veneri bilo skoro u zenitu. Sletela je na ravan bazaltni plato u tzv. Beta Regii. Instrumenti i kamere su radile 65 minuta pre nego što je orbiter izgubio signal zašavši za horizont. Interesantno je da je i na „Венери 10“ jedan od poklopaca kamere odbio da se otvori, te je umesto planirane panorame od 360° ponovo slikana panorama od samo 180°. Ovog puta, kamera je mogla da „vidi“ mnogo dalje nego kamera „Венере 9“, koja je zbog loše vidljivosti dobacivala samo par desetina metara.
„Венерa 9“ i „Венерa 10“ nisu bile poslednje sonde koje su poslale slike sa površine Venere – to su uradile i „Венере 13 i 14“ (kamere „Венере 11 i 12“ nisu proradile) – ali još od osamdesetih godina prošlog veka nijedno čedo ljudske genijalnosti nije pokušalo da iz blizine istraži površinu nama najbliže susedne planete. možda Možda je vreme da se to promeni.
Rekonstruisane slike Venere kako su je videli „Венера 13 i 14“ (Don P. Mitchell).
[1] Radi se o 6 letilica - od „Венере 9“ do „Венере 14“. Poslednje dve sonde su imale na kraju oznaku „M“ i bile su konstruktivno unapređene. Čitavu seriju „4V“ konstruisao je novi šef inženjera u Lavočkinu, Vjačeslav Mihalkovič Kovtunenko, koji je pre toga godinama uspešno radio u „Južnom“.
[2] Sonde su bile praktično identične, s tim što je „Венера 10“ bila nešto teža zbog više goriva koje je nosila radi dužeg rada motora tokom ulaska u orbitu oko Venere. „Венера 9“ je na lansiranju bila teška 4.936 kg, a „Венера 10“ 5.033 kg.
[3] Brzina koju mi dostižemo kada skočimo sa 2-3 metra visine.
[4] To je priča iz ranijih vremena, jer su dve planete skoro iste veličine, a Venera ima samo 19% manju težinu od Zemlje i samo 5% manju gustinu. Ali ona nema mesec a orbita joj je 40 mil. km bliža Suncu. Dan na Veneri traje 243 Zemljina dana a godina 225 Zemljina dana – dan na Veneri je duži od godine! Takođe, Venera se okreće sa istoka na zapad, pa posmatraču sa površine izgleda kao da Sunce izlazi na zapadu a zalazi na istoku! Pritisak na površini vVenere je 90 bara a na Zemlji 1 bar; odnos prosečne temperature je 465° prema 15°.
[5]Bila je to prva sonda u istoriji koja je meko sletela na Mars. Uređaji su radili samo 14,5 sekundi. Lender je nosio i mali rover težine 4,5 kg koji nažalost nije stigao da se pokrene.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
