Nasuprot mišljenju s početka i sredine prošlog veka da je Merkur savršeno dosadna kugla od kamena ispostavilo se da je ta planeta izuzetno, gotovo iritirajuće interesantna. Nove činjenice koje su se polako taložile u knjigama o Merkuru prkosile su važećim teorijama, ponekad i zdravom razumu (ma šta to značilo). U proučavanju Merkura naučnici su nailazili na sijaset čudnih činjenica koje je trebalo objasniti i na koje, bar u početku, odgovor nisu imali.

Merkur je Suncu najbliža planeta, i trebalo bi i da je najtoplija. Ali ispalo je da na Veneri vlada viša temperatura iako je ona dalja od Sunca (Venera je topla zbog guste atmosfere sastavljene od gasova staklene bašte). 

Zatim, logično je bilo zaključiti da je Merkur savršeno suv, jer je vreo i jer nema atmosferu pa se svaki molekul vode rasejava u međuplanetarni prostor. Ali radarska osmatranja sa Zemlje su uočila da na njemu ipak ima vode. Ispostavilo se da u dubokim kraterima do kojih Sunčevi zraci nikad ne dopiru postoje naslage vodenog leda, verovatno od kometa koje su na Merkur tokom istorije padale.

Merkur je mala planeta i po tome njegovo jezgro je moralo da se ohladi (dovoljno da postane čvrsto), a ipak Merkur ima magnetno polje – koje postoji ako je deo jezgra planete topao, iznad tačke topljenja (kako bi se generisalo dinamo).

Sem toga, prema svojoj veličini Merkur ima ogromno jezgro. Ono ima, sada je to poznato, prečnik od 2.000 kilometara, a jezgro Zemlje, koja je mnogo veća, u prečniku ima 2.400 kilometara.

I sve su to zagonetke koje je trebalo rešiti. I to nisu sva pitanja koja muče naučnike kad se o Merkuru radi. Neke činjenice o Merkuru suprotstavljaju se prihvaćenoj teoriji o nastanku Sunčevog sistema. Upravo zbog ovog poslednjeg i zbog boljeg razumevanja same Zemlje naučnici se trude da reše misterije Merkura.

Kako bi došli do nekih rešenja naučnici se dovijaju i nalaze načine da saznaju i ono što na prvi pogled nije moguće ili to bar nije lako saznati. Ovih dana su se pojavili zaključci nakon proučavanja uticaja Merkurove gravitacije na trajektoriju Nasinog orbitera Messengera. Posebna pažnja je obraćena na niske orbite ove letelice pri kraju njenog radnog veka (2015) kada je taj uticaj bio upadljiviji. Na osnovu analize primljenih podataka, uz korišćenje sofisticiranog softvera, astronomi su izmerili jezgro Merkura. To jezgro od 2.000 kilometara je zbilja džinovskog prečnika uzimajući u obzir da prečnik Merkura iznosi 4.879 kilometara. Zemlja u prečniku ima 12.742 kilometara, a prečnik njenog jezgra je 2.400 km. To znači da jezgro malog Merkura ispunjava 85% njegove zapremine, računajući i spoljni, istopljeni deo i unutrašnji, čvrsti deo jezgra. 

Image: Antonio Genova.

Merkurova unutrašnjost se hladi, što je normalno, a to hlađenje je mnogo brže nego kod ostalih planeta, što je isto tako normalno jer je Merkur mali pa u relativnom smislu ima veliku površinu. Ali upravo ovo brzo hlađenje Merkura može pomoći da naučnici vide kako će se ubuduće menjati Zemljino magnetno polje tokom hlađenja. Da dodamo da magnetno polje Zemlje skreće naelektrisane čestice sa Sunca i uopšte iz svemira i tako štiti njenu atmosferu, a i samo tlo (tj. žive organizme) od pogubnog dejstva kosmičkog zračenja.

Radio osmatranja Merkura sa Messengera naučnici su poredili sa osmatranjima Zemaljskih radara iz 2007. godine kako bi odredili prirodu unutrašnjeg jezgra Merkura. Oni su nastojali da precizno pozicioniraju Merkurov rotacioni pol, a ova istraživanja su ih dovela do uočavanja malih šiftova, malih pomeranja planete tokom njenog 58-modnevnog okreta oko svoje ose. To pomeranje (libracije) ih je i dovelo do zaključka o prisustvu delimično istopljenog jezgra planete. Za sve ovo korišćene su informacije geodezije, geohemije, orbitalne mehanike, te gravitacije - dakle u pitanju je multidisciplinarna obrada podataka kako bi se utvrdila struktura Merkura. 

Naravno, svako istraživanje otvara novi niz pitanja tako da s nestrpljenjem očekujemo nova istraživanja i novu letelicu na Merkur.