3. decembar. 2009.
Astronomi su oduvek verovali da daje Uran nagnut na jednu stranu zbog sudara. Sada, nova teorija sugeriše da za izuzetan nagiv planete možda postoji drugo objašnjenje
Evolucija kretanja Uranove ose rotacije.
Jedna od najvećih tajni našeg Sunčevog sistema je zbog čega je Uran toliko snažno nagnut na jednu stranu. Ako je solarni sistem nastao iz istog rotirajućeg oblaka prašine i gasova, onda bi sva tela unutar njega trebalo da rotiraju u istom pravcu. A Uranova osa rotacije leži pod ugom od 97,77 stepeni u odnosu na ravan solarnog sistema.
Stadardno objašnjenje je da je u davno vreme nastanka planeta Uran doživeo neku vrstu međuplanetnod sudara sa protoplanetom veličine Zemlje. To je primamljiva ideja ali ima određene manjkavosti. Naprimer, ne može da objasni prisustvo pravilnih satelita koji se okreću oko Urana po njegovoj ekvatorijalnoj ravni.
Danas, Gwenaël Boué i Jacques Laskar sa Opservatorie de Paris iznose drugu teoriju. Oni kažu da je Uran možda postao nagnut ubrzo nakon formiranja, kada su planete migrirale na orbite na kojima ih danas vidimo. Oni ističu da bi prisustvo satelita oko planete mogli da povećaju stopu precesije njihove ose[1], naročito ako je početna nagnutost ose iznosila više od 17 stepeni. To povećanje je moglo da se poveća 1.000 puta ako bi masa satelita i poluprečnici njihovih orbita imali određene vrednosti. Za Uran, sateliti bi trebali da imaju 0,01 Uranovu masu i da budu na oko 50 Uranovih poluprečnika.
Problem je što Uran nema toliko satelita. Najudaljeniji od većih kompanjona[2] je Oberon, sa masom od samo 3,45 × 10-5 Uranove mase i na orbiti udaljenoj 23 poluprečnika od Uranovog baricentra.
Ideja Bouea i Laskara je da je Uran nekada posedivao mesec odgovarajuće mase i orbite, koji je izazvao nagib tokom planetne migracije, ali da je taj mesec izbačen iz orbite tokom nekog sudara pred kraj migracije.
Da bi proverili svoju ideju, simulirali su proces migracije džinovskih planeta u ranom solarnom sistemu nekih 10.000 puta i u periodu od 10 miliona godina. Potom su izbačeni svi scenariji u kojima su se planete sudarili ili se na kraju nisu zaustavile tamo gde su danas. Potom su izabrali samo one rezultate u kojima budući Uran ima nagib veći od 17 stepeni (ostalo ih je 31), a odbacili su i one simulacije u kojima je Uran na manje od 50 svojih poluprečnika od neke druge planete, jer bi to sigurno izbacilo Oberon kao i taj hipotetički mesec. Na kraju im je ostalo 17 simulacija.
Onda su Boue i Laskar dodali dodatni mesec nebi li uočili kakav će imati efekat na nagib Urana i sve to ponovili sa svakim od 17 scenarija najmanje 100 puta. U 37 slučajeva, novi mesec je doprineo krivljenju Uranove ose na jednu stranu, da bi na kraju bio odbačen usled „bliskog susreta" sa drugim ledenim džinom.
To je svakako interesantan rezultat, ne samo zbog nagiba ose: neki modeli formiranja planeta (Mosqueira & Estrada,2003) takođe su predviđala postojanje još jednog Uranovog meseca (mada nešto manjeg nego što predviđa teorija Bouea i Laskara). Shodno tome, ova ideja ima elegantnu priliku da objasni dve teorije odjednom, pokazujući da nikad nije loše teoretisati u nauci.
http://arxiv.org/PS_cache/arxiv/pdf/0912/0912.0181v1.pdf
[1] Kretanje ose rotirajućeg tela, vrsta klaćenja gornjeg dela ose, koje nastaje usled delovanja nekih spoljnih uticaja.
[2] Od 27 poznatih satelita, Oberon jeste najudaljeniji od „5 Velikih" (583,520 km), ali postoji još 9 manjih koji su dalji. Najdalji poznati je Ferdinand (20.901.000 km).
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
