Svetski dan zaštite ozonskog omotača obeležava se 16. septembra, s ciljem da se istakne značaj očuvanja ozonskog omotača. On se obeležava od 1994. godine, na dan kada je potpisan Montrealski protokol kojim su predviđene konkretne aktivnosti zemalja i različiti projekti da bi se zaštitio taj omotač.

Koncentracija ozona (foto: NASA)

Ozonski omotač (ozonski sloj ili ozonosfera) je sloj u Zemljinoj atmosferi koji sadrži visoke koncentracije ozona (O3). Ovaj sloj apsorbuje 93-99% Sunčeve ultraljubičaste svetlosti koja je štetna za živi svet na Zemlji. Preko 91% ozona u atmosferi je prisutno u ovom sloju. Ozonski omotač se prostire u donjem sloju stratosfere od oko 10 do 50 kilometara iznad Zemlje. Njegova debljina varira u zavisnosti od lokacije i godišnjeg doba.

Krajem osamdesetih godina naučna istraživanja iz gotovo celog sveta pokazala su opravdanim zabrinutost naučnika za stanje ozonskoga omotača. Na njihov podsticaj u Montrealu je 16. septembra 1987. potpisan Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač, čime je, uz uočavanje štetnih uticaja određenih hemikalija na ozonski omotač, preko UNEP - programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu podstaknuta i izrada programa aktivnosti zaštite kako bi se sprečila dalja oštećenja.

Na osnovi takvih saznanja i aktivnosti rezolucijom Generalne skupštine UN 1994. godine, upravo je datum potpisivanja Montrealskog protokola, 16. septembar, proglašen Međunarodnim danom zaštite ozonskog omotača. Broj zemalja potpisnica protokola, od prvobitnih 46, porastao je do danas na više od 150, među kojima je i Srbija. Nadležno ministarstvo za zaštitu životne sredine svake se godine aktivno uključuje u obeležavanje Međunarodnog dana ozonskog omotača, objavljujući brošure, video zapise, priručnike i druge materijale upozorenja o potrebi očuvanja ozonskog omotača.

Slogan takvih akcija, i kod nas i u svetu, je da svako može učiniti nešto za spas ozonskog omotača. Njima se želi podići opšta svest o potrebi zaštite ozonskog omotača koji čuva sve na Zemlji od štetnih uticaja Sunčevog zračenja, a važan je i za atmosfersku raspodelu temperatura i utiče na klimu na Zemlji.

Na skupu o klimi, 1992. godine, u Riju, usvojen je globalni plan, program za promenu, kao ulaganje u buduće generacije, zasnovan na konceptu održivog razvoja. Vlade sveta su pozvane na razmišljanje i učešće u potrazi za boljom budućnošću.

Deset godina kasnije, na skupu u Johanesburgu, ustanovljeno je da se stanje u mnogome pogoršalo. Razvijene zemlje, koje su trebale i morale preuzeti vodeću ulogu u unapređenju održive potrošnje, ponašale su se ignorantski i bahato. Zemlje u razvoju su ih slepo i nerazumno imitirale, umesto da su uspostavljali forme održive potrošnje u izgradnji svojih privreda. Nerazvijene zemlje su postale još siromašnije, ali zato obogaćene opasnom, prljavom, zastarelom i u razvijenim zemljama uglavnom zabranjenom tehnologijom. A bogati su čak kupovali “čisti vazduh” zemalja sa malim emisijama štetnih gasova, kako bi smanjili vlastiti stepen zagađenosti.

Molekul ozona

Za to vreme iznad Arktika je ustanovljen rekordni gubitak ozonskog omotača u atmosferi, koji štiti život na zemlji od štetnih sunčevih zraka, upozorava Svetska meteorološka organizacija.

To se objašnjava kontinuiranim prisustvom u atmosferi supstanci koje uništavaju ozon, kao i vrlo hladnim zimama.

Tokom prethodne zime, sloj ozona iznad Arktika je smanjen za oko 40 odsto. Prethodno je u tom periodu ovaj sloj smanjivan najviše za 30 odsto i to se desilo nekoliko puta u poslednjih petnaestak godina.

Ukoliko bi se područje stanjenog ozona pomerilo s polova prema jugu, povećalo bi se negativno dejstvo ultraljubičastih (UV) zraka nad delovima Kanade, nordijskih zemalja, Rusije i SAD (tj. Aljaske), ali to ne bi bio tako štetan intenzitet zračenja kakav može da se registruje u tropima.

UV-B zraci se dovode u vezu s rakom kože, kataraktom i oštećenjima čovekovog imunog sisterma, a mogu negativno da deluju i na neke useve i organizme u moru.

Za razliku od situacije nad Antarktikom, u stratosferi nad Arktikom ozonski omotač se ne smanjuje u velikoj meri svake godine jer su tu meteorolški uslovi mnogo promenljiviji.

Uprkos vrlo uspešno primenjenom Montrealskom protokolu, čiji je cilj smanjivanje proizvodnje i potrošnje hemikalija koje uništavaju ozon (kao što su hlorofluorougljenici i haloni), ove supstance, kojih je nekad bilo u frižiderima, sprej bocama laka i aparatima za gašenje požara, su još uvek prisutne u atmosferi.

Stručnjaci procenjuju da će biti potrebno nekoliko decenija da se njihova koncentracija u atmosferi vrati na nivo od pre 1980, što je bio cilj pomenutog protokola, usvojenog 1987. godine.

U našoj zemlji se političke stranke još ne bave ovim važnim ekološkim temama. Povodom Dana ozonskog omotača jedino se oglasila stranka Zeleni Srbije koji pozivaju na "na hitno donošenje Strategije zaštite vazduha i Nacionalnog programa za postepeno smanjenje godišnjih maksimalnih nacionalnih emisija zagađujućih materija, predviđenih Zakonom o zaštiti vazduha koji je donet još 15. maja 2009. godine."

Ozonski omotač su 1913. otkrili francuski fizičari Šarl Fabri i Anri Bison. Osobine ovog omotača prvi je utvrdio britanski meteorolog Gordon Dobson. Najveća koncentracija ozona zapaža se na visini između 20 i 25 kilometara iznad Zemlje.