Na skali geoloških katastrofa postoji jedna koja daleko nadilazi sve dosad zabeležene u ljudskoj istoriji ... Ali krenimo redom. Jedan od načina da se izvrši poredjenje prirodnih katastrofa je procenjivanje prostora zahvaćenog pustošenjem. Druga poredjenja mogu biti, recimo, merenje energije dešavanja u epicentru.Tako se kod velikih destrukcija poput zemljotresa kao jedan od najjačih zabeleženih potresa pojavljuje takozvani Gobi-Altajski zemljotres koji se desio 4.12.1957 godine u južnoj Mongoliji. Njegova snaga bila je izmedju 11-12 stepeni a vibracije tla uočene su na prostoru od pet miliona kvadratnih kilometara.Takav mega -potres je ranije primećen samo jednom i to ispod okeana. U trenutku potresa na teritoriji južne Mongolije, čitav jedan planinski sistem je počeo da se izdiže i premešta ka istoku. Sve ovo se dešavalo u relativno nenaseljenom području ali da se desilo recimo, usred neke Evropske visoko industrijalizovane zemlje, prostor širok 100 i dug 500 kilometara bio bi potpuno zbrisan dok bi broj žrtava bio ... stravičan.

Vulkani takodje imaju strahovitu energiju – energija vulkana Tambora i Santorina bila je stotinu puta veća nego energija najačeg zemljotresa. Tamboro je imao snagu 200.000 atomskih bombi tipa one upotrebljene u Hirošimi.

Udari asteroida imaju još veću snagu i moć razaranja ali se srećom po nas i mnogo redje dešavaju. O tome saznajemo na osnovu Zemljinih ,,ožiljaka,, Najveći poznati pravi meteoritski krater na Zemljinoj površini je takozvani Popigajski basen u Sibiru. Njegov prečnik iznosi 100 km. Ovaj sudar se desio pre ravno 30 miliona godina. Energija ovakvih udara nadilazi snagu najveće vulkanske erupcije i do stotinu puta . Utvrdjeno je da je u centru udara postojao pritisak od 1000.000 bara i temperatura od 1000 stepeni celzijusa. Deo osnove Sibirske platforme je sa tog mesta jednostavno otrgnut i izbačen na daljinu od 40 km !

Ipak svi ovi zastrašujući dogadjaji samo su igrarija u odnosu na dosada poznatu najveću geološku katastrofu koju neki naučnici nazivaju, i to ne bez razloga : SUPER - KATAKLIZMOM ! Srećom po nas, ona se dogodila davno pre pojave čoveka i od nje nas deli gotovo 10 miliona godina. Sasvim slučajno se i doznalo za njeno postojanje – tokom gradnje čuvene Asuanske brane na Nilu, jedan tim geologa ( iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza ) je obavio par probnih bušenja i tom prilikom je otkrio nešto neverovatno...Naime, dolina Nila je bila ispunjena rečnim naslagama debljine – jedan kilometar ! Uporedivši ovo otkriće sa ranije poznatim bušotinama u dolini Rone, Francuska, Ruski geolog Čumakov je došao na ideju ( kasnije i potvrdjenu tokom obavljenih probnih bušenja dna Sredozemnog mora ) da je nekada Mediteran bio barem jedan kilometar plići nego danas.Tako je čovečanstvo po prvi put saznalo za gigantsku, najveću poplavu u istoriji.Naime, pre 10 miliona godina, nije postojao ,,procep,, izmedju Evrope i Afrike i samim tim veza sa Atlanskim okeanom. Dno Mediteranskog basena bilo je praktično suvo i naseljeno florom i faunom koja je živela u najekstremnijim uslovima koje možemo zamisliti, a koji se više nigde na Zemlji ne sreću. Bila je to velika depresija i do 1500 m ispod nivoa mora, nalik na oblast oko današnjeg Mrtvog mora ali neuporedivo veća. Temperatura na dnu ove kolosalne ,,kotline,, mora da je dostizala i 70 stepeni celzijusa uz enorman vazdušni pritisak. Kakve su životinje i biljke u takvim ekstremnim uslovima mogle opstajati -teško da ćemo ikada saznati. Najverovatnije da je živi svet nastanjivao planine i uzvišenja unutar basena ili se tamo pojavljivao samo preko zime. Reke koje su uticale u Mediteranski basen stvorile su tada divovske kanjone sa stranama visokim i preko 1000 m .Neobični svet ,,suvog sredozemlja,, trajao je milionima godina, sve do dana kada je rekama erodirana ,,brana,, izmedju dva kontinenta jednostavno - ,,pukla,, ! Nastupio je čudovišni potop kada se voda Atlanskog okeana obrušila ogromnom snagom (ovde ljudska mašta prosto zastaje ) u veliku depresiju. Ipak, trebalo je da prodje nekoliko vekova da je celu poplavi ! Nivo Mediterana je rastao oko 5 m godišnje jer je dno bilo sastavljeno od niza odvojenih basena, različite dubine, koji su se samim tim punili i različitim brzinama. Najviše planine postale su ostrva a živi svet koji se nije na vreme ,,odselio,, doživeo je pomor nezamislivih razmera. Zemljina kora na području Sredozemnog mora se pod težinom vode Atlanskog okeana ulegla čitavih 500 m ! Zemljotresi nevidjene razorne snage, divljali su i hiljadama godina nakon što se potapanje celog basena završilo.Interesantno je da mnogi naučnici smatraju da se proces potapanja i ponovnog isušivanja Mediteranskog basena dešavao tokom vremena – i nekoliko puta zaredom ?