maj 2010.

Najvećoj ekološkoj katastrofi u protekloj deceniji na naftnoj platformi Deepwater Horizon u Meksičkom zalivu u more će za 80 dana da istekne toliko nafte, koliko bi "fijatu punto" bilo potrebno da planetu Zemlju obiđe čak 50.000 puta

Piše: Slobodan Bubnjević

Foto: NASA

Tačno na Dan planete Zemlje 22. aprila ove godine u Meksičkom zalivu u blizini obale američke države Lujzijane potonula je tehnološki sofisticirana, satelitski navođena, plutajuća, polupodmornička naftna platforma Deepwater Horizon, sa koje je naftu crpla kompanija British Petroleum (BP).

Upravo dok su ekološki aktivisti širom sveta organizovali promocije i performanse šaljući poruke o čistijem svetu, to je izazvalo ekološki incident koji se smatra najgorim u poslednjoj deceniji i koji je zbog brojnih ekonomskih i političkih posledica dospeo u udarne vesti svetskih medija.

Nakon eksplozije na platformi Deepwater Horizon iz njene bušotine na dubini od 1500 metara sirova nafta je počela da ističe u more. Kako je lakša od vode, nafta se kao mast u supi podiže na morsku površinu, tako da je tokom naredne dve nedelje u Meksičkom zalivu nastala naftna mrlja čudovišnih razmera.

Kada je "Vreme" išlo u štampu površina mrlje je prema satelitskim snimcima i procenama iz više izvora, početkom ove nedelje, bila između 10.000 i 23.500 kvadratnih kilometara. To bi odgovaralo veličini teritorije Crne Gore ili Makedonije.

Dodatna nevolja je što podvodna bušotina iz koje dnevno ističe više hiljada barela nafte ne može jednostavno da se "isključi". Osim ako se ne smisli nekakvo izuzetno napredno tehnološko rešenje, nafta će verovatno sa jednakom silinom nastaviti da ističe u more sve dok se izvor ne iscrpe.

To bi moglo da napravi naftnu fleku razmera kakve nisu viđene otkako čovek crpi naftu, a gotovo da nema sumnje da će to biti najveće izlivanje u poslednjih dvadeset godina, otkad se 1989. ispred obala Aljaske izlilo 270.000 barela nafte iz tankera "Ekson Valdes". S tom razlikom što je priobalje Aljaske relativno nenastanjeno u odnosu na izuzetno živ jug Amerike gde će šteta biti daleko dramatičnija.

Strah na obali

Po svim procenama, naftna mrlja u Meksičkom zalivu preti da nanese stravične posledice živom svetu u ovoj oblasti, budući da ništa veće od bakterije ne uspeva da opstane na njenom putu. Šireći se iz dana u dan, nafta se sve više približava obalama američke savezne države Lujzijane, turistima primamljivoj oblasti oko Nju Orleansa, gde su poslednjih dana zamrle sve svakodnevne aktivnosti dok se čeka ugljovodonična neman sa otvorenog mora.

Guverner Lujzijane je proglasio vanredno stanje, a raste zabrinutost da će zbog naftne mrlje izumreti na hiljade ptičjih vrsta, kao i sav riblji fond u priobalju. Ribolovci su već prestali da isplovljavaju zbog mogućnosti da je riba otrovna i nejestiva zbog prisustva nafte. Uz to, u tom rejonu, u blizini delte reke Misisipi, nalazi se močvarno zemljište izvanrednih odlika i preti opasnost da će stradati razne retke životinjske vrste koje ga nastanjuju.

Problem nije samo ekološki već supstancijalni za stanovnike priobalja – već se procenjuje se da će gubici samo zbog ribolova iznositi oko 2,7 milijardi dolara, a zbog turizma više od tri milijarde. A ako se ne zaustavi, fleka će zapljusniti obale još tri američke države – Misisipija, Alabame i Floride, gde takođe sa brigom prate njeno širenje. Procenjuje se da je ovo najskuplja naftna katastrofa svih vremena.

"Učinićemo apsolutno sve što je moguće", rekao je američki predsednik Barak Obama tokom svoje vanredne posete ugroženoj Lujzijani, gde ga je dočekao guverner Bobi Džindal, koji je novinarima rekao da "naftna mrlja preti da ugrozi način života ljudi u Lujzijani".

Plaćanje računa

Razmere ekonomskih i političkih posledica tek će se videti, a jedna od prvih bila je u Kaliforniji, gde je guverner Arnold Švarceneger odlučio da povuče svoje dopuštenje da se uz obalu Kalifornije grade naftne platforme.

Mada je prošle godine podržao u Americi sve popularniju izgradnju platformi na otvorenom moru, Švarceneger, inače poznat kao zagovornik zelenih tehnologija, promenio je odluku o naftnim platformama nakon nevolje koja je zadesila Lujzijanu. "Zašto bismo uopšte preuzimali takvu vrstu rizika?", rekao je guverner.

Prve procene govore da će čišćenje naftne mrlje u Meksičkom zalivu koštati više milijardi dolara. Američka administracija je već stavila na raspolaganje sve moguće plovne resurse za operaciju čišćenja, a po naredbi Baraka Obame u akciju se uključila i američka vojska. Međutim, Bela kuća je odgovornost odmah prebacila na British Petrouleum. "BP je odgovoran za ovo curenje i BP će morati da plati račune za čišćenje", rekao je američki predsednik.

U međuvremenu, BP je najavio da će dobrovoljno snositi sve troškove, uz jednu malu napomenu – da oni nisu direktni krivci za nesreću jer je operater platforme bila sasvim druga firma sa kojom BP ima ugovor o isporuci goriva.

Takvo prebacivanje odgovornosti u Americi nisu blagonaklono dočekali, pa su se menadžeri BP-a poslednjih dana upinjali da pokažu koliko je visok njihov nivo saradnje sa američkim vlastima i vojskom. BP je već uložio silna sredstva u angažovanje ljudstva i cele flote brodova koja je krenula u susret naftnoj mrlji. No, u američkom stilu, već su počele da padaju prve tužbe, a pred američkim sudovima se već razmatra nekoliko zahteva za nadoknadu štete.

Platforma Titanik

Inače, platforma Deepwater Horizon je bila samo jedna od više stotina naftnih platformi koje su postavljene u Meksičkom zalivu duž obala američkih država Floride, Misisipija, Alabame i Lujzijane.

Vlasnik i operater Horizona je kompanija specijalizovana za platforme Transocean Ltd, koja je iznajmila njene usluge BP-u do 2013. godine. Platforma je plovila pod zastavom Maršalskih ostrva, a posadu je u trenutku nesreće činilo 126 ljudi, od kojih je većina zaista radila za kompaniju Transocean Ltd, dok je samo šest zaposlenih bilo iz British Petroleuma.

Dosta je neobično da je potonula baš ova savremena platforma, što je čini nekom vrstom Titanika u svetu "naftonosnih" plovila. Izuzetno moderna, peta generacija RBS-8D dizajna, ova pomorska skalamerija je zajedno sa još jednom iz iste klase (Deepwater Nautilus) napravljena 2001. godine u Južnoj Koreji za bušenje na velikim dubinama.

Ona spada u takozvane plutajuće polupodmorničke platforme, što znači da ne stoji na morskom dnu, već pluta na ogromnim podvodnim pontonima održavajući se na površini zbog vazdušnog jastuka u njima. Pontoni mogu da ispuštaju i primaju vodu kao podmornice, tako da platforma može kao brod da se premešta sa lokacije na lokaciju ili, kad se rezervoari pontona napune vodenim balastom, da se zaustavi na jednom mestu.

Ovakva platforma je stabilizovana sa četiri vertikalna stuba kojima je izdignuta visoko iznad nivoa mora. Kad stane na jedno mesto i spusti burgije i cevi do dna i počne da buši naftu, dodatno se užadima vezuje za dno. Cena takve platforme bila je oko 310 miliona dolara, budući da je bila opremljena najsofisticiranijom opremom za satelitsko pozicioniranje i takozvano "ultraduboko" bušenje. Naime, Horizon je bio u stanju da vadi naftu sa morskog dna dubokog 2400 metara, a maksimalna dubina bušenja je dosezala 9100 metara.

Kop Makodno

Neposredno pred nesreću, Deepwater Horizon je bio u poslednjoj fazi bušenja na takozvanom bloku 252 podvodnog Misisipi kanjona, u delu koji na kopu Makodno eksploatiše BP. Ove vode Meksičkog zaliva pripadaju SAD i udaljene su od obale Lujzijane oko 66 kilometara.

Za sada nije ustanovljeno kako je došlo do eksplozije. Ona se dogodila u deset sati ujutru 20. aprila, nakon čega je posada imala samo pet minuta da napusti platformu – platforma se zapalila i dok je nasred mora svirao zagušujući alarm, radnici su se ukrcali na gumene čamce sa motorima kojima su se udaljili od nje. Sedam ljudi je spaseno helikopterima.

Međutim, u incidentu je nestalo 11 ljudi za kojima je Obalska straža odmah krenula u potragu. U detaljnoj pretrazi tokom 17 odvojenih spasilačkih misija korišćena su četiri helikoptera, četiri broda i jedan avion, ali nestali radnici nisu pronađeni nigde duž trase od 3120 kilometara, tako da je 22. aprila obustavljena dalja potraga za preživelima. Veruje se da su oni poginuli u samoj eksploziji.

U međuvremenu, BP je angažovao više brodova koji su gasili požar na platformi, no, oštećenja su ipak bila prevelika i platforma je 22. aprila potonula na morsko dno zaustavivši se na oko 500 metara od same bušotine iz koje ističe sirova nafta. BP je odmah pozajmio od SAD-a specijalna robotizovana vozila, takozvane ROV-ove, koji su prišli otvoru i pokušali da aktiviraju mehanizam za zaustavljanje isticanja, no u tome nisu uspeli.

Zapravo, gotovo svi pokušaji da se zaustavi podmorsko isticanje nafte iz rupe koju je BP napravio u morskom dnu na toj dubini sada su gotovo nemogući i nalikuju na pokušaj da se parčetom plute zaustavi vodeni mlaz iz policijskog vodenog topa.

Naftna armada

Trenutno postoje samo tri teorijska tehnološka načina da se curenje eventualno zaustavi – jedno je igranje sa robotima poput onih koji su već korišćeni, drugo podrazumeva da se na dno spuste specijalno napravljene posude koje će usisavati naftu, a treće rešenje predviđa da BP dođe sa drugom plutajućom platformom na mesto incidenta i bušenjem novog otvora pokuša da smanji pritisak mlaza koji ističe. U igri su još sva rešenja, ali zbog neophodnih pripremnih poslova izvesno je da nijedno od njih neće dati rezultat bar još nekoliko nedelja, ako ne i meseci.

Očekuje se da će nafta prirodno cureti iz ovog otvora još bar oko 80 dana. Prema najblažim procenama BP-a i američkih vlasti, u more dnevno istekne oko 5000 barela sirove nafte. Ako se ništa ne učini, to znači da će do avgusta u Meksički zaliv iscureti najmanje 163.000 barela, koliko priznaje sam BP. No, većina nezavisnih stručnjaka očekuje da će iscureti znatno više od 270.000 barela, koliko je izašlo iz tankera "Ekson Valdes" na Aljasci.

Tako će se u moru naći verovatno oko 11.000.000 američkih galona, kojih inače stane 42 u jedan barel i gde svaki ima 3,7 litara, po našem SI sistemu mera. To znači da bi mrlja mogla da na kraju sadrži oko 40.000.000 litara nafte. A to je količina sa kojom bi prosečan Zastavin "punto" mogao po ekvatoru obići planetu Zemlju čak oko 50.000 puta.

Kako je Amerika BP-u jasno stavila do znanja, sve što iscuri mora se očistiti ma koliko to koštalo. Trenutno je u akciji čišćenja angažovano dve hiljade ljudi, dva specijalna aviona i više od 79 brodova, od kojih su neki američki, a druge plaća BP.

Ova prava naftna armada pokušava da uspori širenje naftne mrlje pre nego što priđe obali Lujzijane, ali ih loše vremenske prilike ometaju u tome. Za neutralisanje mrlje koriste se razna sredstva, nafta se pali ili se posipa hemikalijama, a poslednju odbranu predstavljaju takozvani bumovi – duge plutajuće strune koje se izbacuju iz brodića i trebalo bi da zaustavljaju naftu kao površinska brana.

Cela akcija je neprekidna bitka sa vremenom.

Preuzeto iz Nedeljnika VREME.