Da bi smo kontrolisali CO2 u našoj atmosferi moramo biti u stanju da ga izmerimo. Jedino možemo da upravljamo onim što možemo da izmerimo.

NASA je 2014. lansirala u svemir prvi namenski satelit za proučavanje koncetracije ugljen dioksida u atmosferi.

Orbitalna opservatorija, Orbiting Carbon Observatory 2 (OCO-2)  se nalazi na 705 km iznad Zemlje. OCO-2 izvodi globalna merenja atmosferskog CO2  visoke rezolucije i kvantifikuje varijabilnosti tokom sezonskih ciklusa. Primarni naučni cilj OCO-2 je razumevanje geografske distribucije izvora i umivaonika CO2 na regionalnim skalama i kako se njihova efikasnost vremenom menja. Izvor je svaki proces u kome se CO2 otpusti u atmosferu, kao što je disanje i raspadanje biljaka i životinja, sagorevanje fosilnih goriva: uglja, nafte ili gasa. Umivaonik (sudopera) za čišćenje atmosfere od CO2 su okeani koji rastvaraju i vegetacija koja uzima CO2 za fotosintezu. Povećanje CO2 u atmosferi dovodi do povećanja temperature površine a time i prizemnih slojeva atmosfere Zemlje

Merenje omogućava mapiranje prirodnih i veštačkih procesa koji regulišu razmenu CO2  između površine Zemlje i atmosfere na regionalnoj i kontinentalnoj skali i pouzdanije prognoze atmosferskog CO2  i njegov uticaj na klimu Zemlje.

Ugljen- dioksid je važan gas za život na planeti. Sastavni je deo Zemljine atmosfere i jedan je od nekoliko gasova koji zadržavaju toplotu u blizini površine Zemlje. Ovi gasovi su poznati kao gasovi staklene bašte.  

Od početka industrijskog doba, koncentracija CO2 se povećala. Globalna merna mreža na kopnu zabeležila je porast koncentracije CO2 u atmosferi za skoro 20% u posljednjih 50 godina – što je najbrža promena u ljudskoj istoriji.

Sagorevanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti trenutno ubacuju u atmosferu oko 39 milijardi tona ili 39 gigatona CO2 svake godine. Ovo je samo mali deo (4%) od 770 gigatona CO2 koji se emituje u atmosferu svake godine prirodnim procesima u okeanu i na kopnu. Koncentracija CO2 u atmosferi meri se u „delovima po milionu po zapremini“ (ppmv). Na primer, 1970. godine, merenja su pokazala da je oko 330 od milion molekula vazduha bio molekul CO2, dajući koncentraciju od 330 ppmv. Tokom proteklih 40 godina, ljudi su povećali emisiju pa se povećala koncentracija CO2 za 1 do 2 ppmv godišnje. Do 2013. godine koncentracija CO2 u atmosferi se povećala za više od 25% na vrednosti na ili blizu 400 ppmv.

Za razliku od ljudskih aktivnosti, koje samo emituju CO2 u atmosferu, prirodni procesi i emituju i apsorbuju CO2. Merenja globalne mreže površinskih stanica ukazuju da prirodni CO2 „umivaonici“ ne samo da apsorbuju gotovo sve emisije CO2 koje emituju prirodni procesi, već apsorbuju gotovo polovinu CO2 koje emituju ljudske aktivnosti. Na taj način se atmosfera čisti, pere, umiva od CO2, pa se ta mesta zovu umivaonici ili sudopere. Tako se smanjuje količina CO2 koji ostaje u atmosferi. Međutim, geografska raspodela unošenja ugljenika od okeana i kopnenih ekosistema još uvek nije određena. Pored toga, efikasnost ovih umivaonika se mogu vremenom promeniti jer se više CO2 emituje u atmosferu.

Veće koncentracije CO2  su crvene a niže su rumene i zelene.

Priroda i lokacije emitera i apsorbera polovine CO2 proizvedenog od ljudi trenutno nisu poznati i predstavljaju važna i ozbiljna pitanja. Ako se efikasnost sudopera smanji u budućnosti, da li će se povećati stopa rasta CO2 u atmosferi? Ako hoće, koliko? Može li se neka od ovih prirodnih sudopera eksploatisati kako bi dodatno smanjili stopu rasta CO2? Boljim razumevanjem prirode, lokacija i procesa koji čine ove prirodne sudopere, možemo bolje predvideti brzinu stvaranja CO2 u atmosferi i njegov uticaj na našu klimu.

Merenja OCO-2 se kombinuju sa podacima iz zemaljske mreže što služi boljem razumevanju procesa koji regulišu atmosferski CO2 i njegovu ulogu u ciklusu ugljenika. Ovo razumevanje je od suštinskog značaja za predviđanja budućih povećanja CO2 i njegovog uticaja na klimu Zemlje.

Poruke misije su:

Poruka I: Spaljivanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti trenutno godišnje u atmosferu dodaju više od 39 milijardi tona CO2, što je bez presedana za ovaj važan staklenički gas. OCO-2 pruža novu alatku za razumevanje izvora emisija CO2  i kako se ona vremenom menja.

Poruka II: Manje od polovine CO2 emitovanog u atmosferu ljudskim aktivnostima ostaje tamo. Lokacija i identitet prirodnih umivaonika koji apsorbuju ostatak ovog CO2 trenutno nisu dobro razumljivi. OCO-2 će pomoći u rešavanju ove naučne zagonetke.

Pod-poruka: Ako znamo koji delovi Zemlje pomažu u uklanjanju CO2 iz atmosfere, možemo da znamo da li će to i dalje raditi u budućnosti. OCO-2 merenja će pomoći naučnicima da izgrade bolje modele kako bi predvideli koliko će CO2 ovi umivaonici biti u stanju da apsorbuju u budućnosti.

Poruka III: Inovativne tehnologije ugrađene u OCO-2 će omogućiti merenja CO2 iz svemira velikom preciznošću, rezolucijom i globalnim pokrivanjem potrebnim za razumevanje ljudskih i prirodnih izvora emisija CO2 i prirodnih umivaonika koji kontrolišu njegovu izgradnju, na regionalnim skalama, svuda na Zemlji.

Pod-poruka: Da bi kontrolisali CO2 u našoj atmosferi, moramo biti u stanju da ga izmerimo. Jedino možemo da upravljamo onim što možemo da izmerimo.

Poruka IV: OCO-2 će pomoći procenu korisnosti merenja emisije CO2  iz svemira i upravljanja emisijama ovog važnog stakleničkog gasa.

Misija OCO-2 će doprineti velikom broju dodatnih naučnih istraživanja koja su povezana sa globalnim ciklusom ugljenika. Među ovim istraživanjima su:

• dinamika razmene ugljenika u okeanu
• sezonska dinamika zemaljskih ekosistema severne hemisfere u Evroaziji i Severnoj Americi
• razmena ugljenika između atmosfere i tropskih ekosistema zbog rasta biljaka, disanja i požara
• efekat vremenskih frontova, oluja i uragana na razmenu CO2 između različitih geografskih područja

Izvor:  OCO- 2

SVE JE FIZIKA Miša Bracić