Šezdesetih godina prošlog veka napravljene su ozbiljne procene stručnjaka, a stvoreno je i duboka uverenja široke javnosti da je odlazak na Mesec, zatim i na Mars prirodan sled stvari i istorijska neminovnost. Raketna tehnologija se ubrzano razvijala i činilo se da na tom putovanju nema nikakvih prepreka. Istina, datum sletanja na Mars smeštao se tek na početak 21. veka što su sredovečni i stariji ljudi tog doba sa razočarenjem primili jer su žarko želeli da dočekaju spuštanje na tu planetu.

Ali godina kada će se veliki plan ostvariti stalno je pomerana i odlagana tako da danas, kada smo već duboko zakoračili u 21. vek više i ne znamo kada će se veliki događaj ostvariti, a sve više nam se čini da do njega neće ni doći. Izgubio se onaj entuzijazam od pre pola veka. 

Sem toga ima onih koji i ne vide razlog tom poduhvatu jer bi takva misija bila ekstremno skupa i po ljudsku posadu rizična, a kako veštačka inteligencija i robotika napreduju, čini se da će doći uskoro vreme kada će roboti sve brže, preciznije i bolje raditi od čoveka.

Sem toga, ispostavilo se da je putovanje, zatim i boravak na Marsu skopčan sa, bar za sada, nepremostivim problemima. Ubitačno kosmičko zračenje od kojeg izgleda i nema zaštite, dugo putovanje od bar šest meseci u skučenom prostoru, u društvu vrlo ograničenog broja ljudi koji počinju da nerviraju sve i svakog, pa i sebe same i beskonačno crnilo kosmosa desetinama pa i stotinama miliona kilometara od Zemlje – sve to čini da putovanje na Mars nije ni malo privlačno ni opravdano.

Zamislite da ste u jednoj malo većoj konzervi duboko u svemiru, a bez ikakve šanse da vam bilo ko sa Zemlje priskoči u pomoć, ako vam pomoć zatreba. I daleko ste od svih i svega, od porodice, od prijatelja, od onih koje volite, pa i onih koje ne volite, jer i oni bi vam nedostajali. I to nije sve, jer letite u nepoznato, u negostoljubivo, surovo, ubitačno monotono, u krš, u pustinju, u ništavilo. Pa tamo na Marsu ni vetrić na licu ne možete da osetite i ne vidite ništa zeleno. 

Ne, robotu je potrebna baterija, a čoveku voda, hrana, odmor, san, društvo, reka, plavo nebo…. pivo. A bogata apoteka, ako već bolnice nema.

Rasprava o tome treba li čoveka slati na Mars ili ne, duga je i nerazumna. Svako ima svoje argumente koje drugi osporavaju. Jedni govore o problemima, a drugi o tome da su baš problemi dovodili do napretka, do prosperiteta, jer čovek je probleme uvek rešavao. I uvek je svako putovanje krunisano velikim progresom. Jer da nisu Kolombo, Magelan, Vasko de Gama… Gagarin i Nil Armstrong putovali danas bismo živeli sasvim skromno u svakom pogledu. 

S druge strane, stvarno, veštačka inteligencija ima neslućene domete, roboti su sve veštiji i sve jeftiniji i sve je više poslova koje oni bolje rade od čoveka. I veštačka inteligencija i roboti će nam oteti mnoge poslove, to je neminovnost. Oteće jer to nameće logika poslovanja, rada i ekonomija. Neće nas sled stvari mnogo ni pitati. I samo pitanje: slati čoveka na Mars postaće besmisleno. Šta će on tamo?

Mont Everest

Ipak, čini se da postoji jedan razlog zbog koga će neko na kraju ipak poslati čoveka tamo gore. Ne, ne mislim na to da će čovečanstvo ako poživi, jednog dana morati da napusti ovu planetu i da nastavi život na drugom mestu, jer će ovde postati nemoguće živeti. Ne mislim na to. Na osvajanje Marsa nateraće nas urođena potreba za prestižom, potreba da se bude prvi, ili jednostavno samo potreba da se nešto osvoji, bez obzira koliko to ponekad besmisleno bilo. Nije bilo nikakvog jasnog smisla popeti se na Mont Everest, osvojiti severni i južni pol, zaroniti do dna okeana kod Marijanskih ostrva. Ipak čovek je to učinio.

Mnogo toga što čovek radi sasvim je besmisleno. Ipak, baš tako on osvaja planetu, a polako i svemir.