U to doba od pre pedeset i više godina svemirska trka je bila u punom zamahu i kao da se češće gledalo u nebo. Tada nije bilo Interneta i šarenih astronomskih slika i pogled kroz mali teleskop bio je nezaboravan doživljaj. Narodna opservatorija je počela da radi od 1965. godine pa je brzo stasala generacija mladih entuzijasta koji su naučili šta je šta na nebu, šta je „normalno“ a šta nije. Nema nikakve sumnje da su navedeni posmatrači videli ono što kažu...

Objekt projekta Genetrix, vidjen sa daljine. Izvor

I nad Ivangradom, Leskovcem, Sarajevom, Mostarom... Invazija! Ali bez brige. Sve je to bilo pre pedeset i više godina i progurali smo. Međutim pre neki dan opet se o tome pisalo pa da zaokružimo priču.

Na Internetu postoji sajt pod nazivom Kaldrma, sa temom „Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…”. Povremeno neke od priča ulaze  u sladunjavi štimung „sve je nekad bilo lepo i slavno,” ali u celini to je vredan sajt sa mnogo interesantnih informacija i retko vidjenim slikama.

Među tim pričama pojavilo se i nekoliko u vezi astronomije, a među njima i dva članka o posmatranju „neidentifikovanih letećih objekata“ (NLO) sa Narodne opservatorije na Kalemegdanu! Oba se toplo preporučuju. Evo linkova:

https://kaldrma.rs/istina-je-tamo-negde-sta-je-pratilo-apolo-8-iz-pravca-novog-beograda/

https://kaldrma.rs/lov-na-vanzemaljce-iznad-beograda/

(U prvom od tih članaka omaškom piše „Dragan Peker“ a treba „Dragan Pekez.“)

Da dodamo nekoliko komentara.

Može da zvuči razumno da se kaže, „trebalo bi sva zapažanja uzeti sa rezervom, s obzirom da su oni bili početnici u ovoj oblasti”.  To se odnosi na mlade saradnike Narodne opservatorije koji su posmatrali NLO. Nije se međutim radilo o početnicima!  U to doba od pre pedeset i više godina svemirska trka je bila u punom zamahu i kao da se češće gledalo u nebo. Tada nije bilo Interneta i šarenih astronomskih slika i pogled kroz mali teleskop bio je nezaboravan doživljaj. Narodna opservatorija je počela da radi od 1965. godine pa je brzo stasala generacija mladih entuzijasta koji su naučili šta je šta na nebu, šta je „normalno“ a šta nije. Nema nikakve sumnje da su navedeni posmatrači videli ono što kažu, a u nekim slučajevima i izmerili. Neke od posmatranih NLO primetili su, merili, pa i snimili u isto vreme i članovi Akademskog astronomsko-astronautičkog kluba u Sarajevu i došli do vrlo sličnih zaključaka.

Drugo, pri kraju prvog članka gore kaže se, „Gde je nestao, otišao ili sleteo “leteći tanjir” koji su primetili beogradski gimnazijalci ne zna se, niti je ikada razjašnjeno o kakvoj se letelici radilo, bar kod nas.“

U stvari, zna se: to su bili NATO osmatrački baloni!

Pred lansiranje balona projekta Moby Dick, sredinom pedesetih. Izvor.

Ondašnji vojni magazin „Front“ dao im je ime „Automatski jedreći baloni“ (AJB). SAD pa NATO počeli su da koriste takve balone još sredinom pedesetih godina prošlog veka, sa promenljivim uspehom. Da li su atmosferska strujanja nanela neke od tih balona nenamerno iznad Jugoslavije ili je to bilo namenski, možemo sada samo da nagadjamo. Zabeleženo je na primer nekoliko NLO posmatranja u vreme velike vojne vežbe „Sloboda 71“ u oktobru te godine, kada je tek treći put u svojoj istoriji JNA radila manevre tako velikih razmera.

U malim teleskopima sa kojima smo posmatrali ti NLO objekti imali su gotovo uvek oblik sivog tetrapaka, osvetljenog suncem s jedne strane, koji se polako okretao, to jest tumbao. Snimci sarajevskih posmatrača grubo se slažu sa takvim opisom.

Jednom prilikom, kada je NLO izgledao malo „zgužvano,“ sa Narodne opservatorije primećeni su oko njega i drugi manji leteći objekti. Neki posmatrači su smatrali da su to avioni, drugi su bili uzdržaniji. A ako sećanje ne vara u „Frontu“ je negde u to vreme pisalo kako je jedan AJB ispustio gas, pala mu je visina, pa su naši Migovi mogli da mu se približe.

Ovi objekti su zapažani u suton nad zapadnim horizontom iz istog razloga kao i veštački sateliti: Sunce je zašlo za nas, ali još uvek obasjava objekte na većim visinama. Oni tako postaju sjajniji od neba koje polako gubi sjaj pa ih zapažamo.

Ako se vidi i zabeleži momenat kada takav objekat udje u Zemljinu senku pa tako „nestane“ moguće je odrediti njegovu visinu. To su radili najzagriženiji entuzijasti sa Narodne opservatorije, kad god su mogli. Rezultati tih merenja i analiza objavljeni su desetak godina kasnije: Branislav Gezeman i Predrag Milojković, „Odredjivanje visine tela sa jedne stanice,“ Vasiona, XXVIII, 1980, br. 1-2, str. 9. Oba autora su tada bila u studentskim godinama.

Tako su za objekat koji je posmatran sa Narodne opservatorije 15. novembra 1967 (videti drugi članak „Kaldrme“ gore), našli da je bio iznad Jadrana, na oko 80 km južno od Splita, na visini od 87 km a da mu je veličina bila čitavih 184 metra!

28. oktobra 1968. vidjen je NLO od strane sarajevskih astronoma-amatera sa gradske opservatorije „Mejtaš.“ Sarajlije brzo objavljuju brošuru sa analizom po kojoj se radi o objektu na visini od 24.5 km: „ Identifikacija letećeg objekta od 28.10.1968”(autori dipl. ing Aleksandar Knežević, major JNA Mirčeta Panić i Muhamed Muminović), Akademski astronomsko-astronautički klub, Sarajevo, 1969. Gezeman i Milojković su kasnije proanalizirali taj slučaj i došli do malo veće visine od 29.1 km i lokacije iznad planine Lelije, kod Kalinovika. Veličina tog objekta je procenjena na oko 60 m.

Za objekat posmatran i meren 29. septembra 1970. dobijaju visinu od 39.6 km i veličinu oko 122 m. Ovaj NLO je uronio u senku kod Niša, iznad Svrljiških planina. Poslednji objekat za koji postoje koliko-toliko pouzdana merenja posmatran je 13. oktobra 1971. Visina je procenjena na oko 25 km, nad tačkom desetak kilometara zapadno od Zrenjanina.

Sa mogućim izuzetkom objekta posmatranog 1967-me godine, visine leta i fizičke veličine ovih „NLO“ odgovaraju onome što se zna o osmatračkim ili „špijunskim“ balonima. Za objekte na većim visinama dobijene su iz posmatranja veće razmere, što je baš slučaj sa balonima, jer spoljašnji pritisak opada sa visinom pa se balon širi. Brzine koje su iz posmatranja odredili Gezeman i Milojković su u rasponu od  14 do 90 metara u sekundi, što takodje odgovara rasponu brzina mlaznih strujanja u stratosferi. Ostaje dakle malo nedoumica šta se to dogadjalo u doba „vanzemaljske invazije“ krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih!

Lansiranje još jednog balona projekta Genetrix. Kako se vidi postoji dovoljno materijala za širenje balona sa visinom. Izvor.

Očekivalo bi se da je sa napretkom raketne i satelitske tehnologije era osmatračkih balona završena? Daleko od toga! Korišćeni su u Iraku i Avganistanu, koriste ih mirovne snage u Africi, a postoje izgleda i planovi po kojima američka vojska namerava da ih koristi za kontrolu svoje teritorije, kako za potrebe vojne bezbednosti tako i za pomoć u borbi protiv unošenja i distribucije narkotika. Ovim balonima može da se manevriše a napajaju ih solarne baterije! A postoje i projekti za turističke stratosferske balone! (Ko se usuđuje?)

Moderni balon turističkog projekta Stratolite. Snimljeno sa javnog posmatračkog centra Mt. Lemon, pri Kit Peak opservatoriji u Arizoni. Izvor.

Može da bude interesantno da je „Front“ pisao pre pedeset godina da nam povremeno dolaze i baloni „sa istoka“. Nije čudo što su bili ređi, jer zbog rotacije Zemlje stratosferska strujanja idu sa zapada na istok. A nije ni čudo što nisu zapaženi (bar koliko je poznato?): jer takvi baloni se najbolje vide iznad istočnog horizonta pred zoru, a tinejdžeri i studenti nisu poznati kao ranoranioci. A ako je neko posmatrajući i dočekao zoru, to je bilo vreme da se ogreje i zapišu posmatranja.

I pored Interneta i elektronskih kamera, vredi i dalje prosto pogledati u nebo. Može da se vidi nešto neočekivano.