Zadnjeg dana prošle godine dobio sam specijalan poklon: kutiju Lego kockica Apollo 11 Lunar Lander. Ovaj lender su majstori iz kompanije Lego osmislili i napravili povodom pet decenija od prvog sletanja čoveka na Mesec. 

Neko će možda pomisliti da Lego kocke nisu prigodan poklon za odraslog, matorog čoveka, ali to je pogrešno shvatanje uloge i značaja Lego igračaka. Postoji samo jedna kategorija ljudi za koje se ne prave Lego kockice: za mrzovoljne ljude koje ništa ne interesuje i koji ne znaju iskreno da se raduju. A ja takav nisam. Sem toga imam više od 16 godina što je minimum koji preporučuju iz Lego kompanije za ovu kutiju.  

Kutija o kojoj govorim sadrži 1087 delova (zapravo desetak više – jer Lego obično tako radi, ubaci nekoliko sitnih elemenata preko potrebnog broja) i od njih treba da se sastave tri celine koje se zatim spoje u jednu. To su: sama podloga na koju sleće lender, zatim sletni stepen lendera i na kraju uzletni stepen. Sem toga tu je i (minijaturna) plaketa sa dostojanstvenom porukom: „We came in peace for all mankind“, sa potpisima astronauta i predsednika Sjedinjenih država (naravno, na minijaturnoj plaketi to se ne može pročitati, ali znamo šta tu piše), zatim lasersko ogledalo za merenje rastojanja od Zemlje do Meseca i na kraju zastava Sjedinjenih država. Sjajno!

Ako pratite uputstvo o sklapanju (u kome se, inače, nalazi i niz podataka i istorijskih fotografija u vezi leta Apola 11) posao će vam biti prijatan i lak. Naravno, za rad vam je potrebna dobra koncentracija, lep sendvič i koka kola ili neki ceđeni sok tokom pauze za vreme koje se uživate u urađenom poslu.

Ja sam svoj lunarni modul pravio tri dana radeći svakog po dva sata, otprilike. Ukupno, to je dakle oko šest, možda sedam sati. Može to i brže, ako je čovek vešt i iskusan i naročito ako se ne zadržava razgledanjem i slikanjem svakog sklopljenog dela, što sam ja činio.

A onda, na kraju trećeg dana desila se katastrofa! Baš kada je bio gotov i uzletni stepen sa užasom sam otkrio da on ne može da se uglavi u sletni deo. Negde je postojala konstrukcijska greška, nešto je postavljeno naopako ili je neki deo postavljen na pogrešno mesto… Gledam, u redu su bili tankovi sa kiseonikom i oksidatorom, motori, instrumenti, kamere… zaštitni sloj od mikrometeorita i termalni štit… Trebalo mi je 20 minuta da shvatim da sam gotovo na samom početku u centralnom delu sletnog stepena, dakle, duboko unutar konstrukcije, jednu prečku postavio pod pogrešnom uglom.  

Onda sam načinio drugu grešku: hteo sam sletni deo odmah i na brzinu da popravim, da bih posle desetak minuta shvatio da u nervozi trgam i rastavljam čitav stepen nekontrolisano i da se sve više zaglibljujem u problem i da on postaje sve veći, jer sam rastavio i ono što nije moralo, a kockice su se izmešale…

Sutradan, odmoran i smiren sedam sati sam strpljivo rešavao problem i konačno uspeo da sklopim sve kako treba! Ura, ura, ura! Naravno da je moglo i za kraće vreme i naravno da je moglo sve da se napravi i bez greške, ali konačno sam mojima u kući ponosno objavio: „The Eagle has landed“. 

I njima je laknulo.

Pročitajte obiman i detaljan prikaz misije Apolla 11 - D. Dragovića