Uz svo dužno poštovanje lika i dela Stivena Kokinga, dajem sebi za pravo da kažem da ni on sam, ni svi mi, ne znamo apsolutno ništa o načinu postanka i elementima egzsistencije kosmosa kakvog danas znamo. Sve što "znamo" su teorije. Za mnogo toga ne postoje ni činjenice, ni dokazi. Naše znanje je zasnovano na tome da se "većina" naučnika složila da je neka teorija prihvatljiva. Ali, na žalost, to je najviše što čovečanstvo u ovom trenutku može sebi da priušti. Čovek kao biće nije otišao dalje od Meseca. O Marsu se tek razmišlja. Znate li koliko je to sićušno i malo u odnosu na ceo Sunčev sistem, a tek u odnosu na našu Galaksiju, a tek u odnosu na ceo kosmos. Ono što od kosmosa vidimo, to je istorija, svetlost koja do nas stiže sada, tek nakon putovanja od nekoliko hiljada, miliona, pa i milijardi godina. Šta je negde tamo sada, mi to nećemo dočekati da vidimo (možda neki naši naslednici hoće). Odavno tvrdim da nauka i religija moraju da egzistiraju paralelno, svaka u svom domenu, nemešajući se u "ingerencije" one druge. Ako uzmemo da se i desio Veliki prasak. To šta je bilo pre, da li je išta pre i bilo i u kom obliku je postojalo... i što je najbitnije ako i jeste postojalo, odgovor na najvažnije pitanje - odakle se "to" tu stvorilo i na koji način za sada može da da samo religija. Sve nakon Velikog praska vrlo lepo razjašnjava nauka. Ako i isključimo religiju iz svega toga i uzmemo za činjenicu (aksiom) da sva energija, sva materija i sva antimaterija koja u kosmosu nikad i nisu "nastale", već da su tu "oduvek", da faktički i nema nikakvog početka i nastanka, to je onda tema na čija pitanja mi nikada nećemo saznati odgovor - jer ljudskom rodu je nepojmljivo da nešto može da postoji, a da nije nastalo... da nešto što egzistira nikad nije imalo svoj početak.