... za fizičarku Sabinu Hosenfelder, ovo nije duboka filozofska zagonetka, već gotovo trivijalna posledica fundamentalnih zakona prirode. Njena tvrdnja je šokantno direktna: slobodna volja je iluzija. Prema fizici, budućnost je određena prošlošću, sa izuzetkom nasumičnih kvantnih događaja koje apsolutno niko ne može kontrolisati. Šta ako je u pravu? I, što je još važnije, šta ako je verovanje u slobodnu volju ne samo zabluda, već i opasna ideja koja nas koči?
Bez obzira na to što naslov ovog teksta možda najavljuje neku naučnu fantastiku (stonoga na struju?!), koja je u principu verni pratilac astronomske nauke, ovaj tekst biće ipak mnogo realističniji i savremeniji: ovde ću vam ispričati kako mikroprocesori i mikrokontroleri svakodnevno, nonstop melju enormne količine nula i jedinica, čineći naš život lakšim i jednostavnijim. Biće priče o tome kako ove „stonoge na struju“ izgledaju spolja, kakve imaju priključke, a ako ste se ikada zapitali zašto jedan kilobajt nema tačno hiljadu bajtova, spreman sam da vam i to objasnim.
U starom Rimu simbol Nove godine bio je bog Janus koji jednim licem gleda u prošlost a drugim u budućnost. Ovog puta pogledaćemo u prošlost. Protekla godina obeležila je 90 godina od početka časopisa „Saturn“, ili kako je reklamiran, „prva jugoslovenska popularna i stručna revija za astronomiju, meteorologiju, geofiziku, i geodeziju.“ Koji je sada, zahvaljujući vrednim poštovaocima astronomije i tradicije, dostupan preko Interneta! Šta se događalo, o čemu se pisalo u to sada daleko vreme?
Astronomi su oduvek pomerali granice mogućeg. Svoje opservatorije postavljaju na najvišim planinama, u najsuvljim pustinjama, na najhladnijim ledenim pločama i u orbiti oko Zemlje i Sunca. Svaka od ovih lokacija nudi jedinstven prozor u kosmos, oslobođen nekih od ograničenja koja nameće naša planeta
Ima 15tak i više godina kako se nekoliko dana pred Novu godinu skupimo u planetarijumu, na Tvrđavi. Tu se podsetimo šta smo sve te godine radili itd. i sve je to lepo, baš lepo jer dođe neki fini svet itd. itd. ali prošle godine naša Prednovogodišnja noć je doživela kulturni infarkt. Razlozi za to su svima poznati pa nećemo o tome.
Sunčev sistem i dalje krije bezbrojne misterije u svojim prostranstvima. Dok teleskopi zaviruju sve dublje u kosmos, ponekad najznačajnija otkrića dolaze iz našeg sopstvenog kosmičkog komšiluka. U 2025. godini, astronomi su objavili zapanjujuću vest: otkriveno je više od 100 novih meseca koji kruže oko planeta u našem sistemu. Ova otkrića, međutim, nisu samo puko dodavanje brojeva u astronomske kataloge. Ona otkrivaju nekoliko iznenađujućih istina koje preoblikuju naše razumevanje o tome kako planete nastaju i evoluiraju. U nastavku, istražićemo tri najdublja zaključka iz ove godine kosmičkih otkrića.
Kada sat otkuca ponoć i dočeka 1. januar 2026. godine, svet će obeležiti kraj prve četvrtine 21. veka. Tačno 25 godina je prošlo. Zvuči jednostavno, zar ne? Ali, da li je zaista tako? Naš naizgled uredan način merenja vremena krije fascinantne neobičnosti, kompromise i skrivene složenosti. U nastavku otkrivamo kako su istorijske greške, geografske anomalije i sama fizika našeg univerzuma iskrivile našu naizgled jednostavnu predstavu o protoku vremena.
Na prvi pogled, Merkur je najdosadnija planeta u Sunčevom sistemu. Ima sumornu naboranu i izrovanu površina bez mnogo upečatljivih karakteristika, ne postoje dokazi o vodi u njegovoj prošlosti, a tanka atmosfera je, u najboljem slučaju, jedva prisutna. Verovatnoća pronalaska života usred njegovih sprženih kratera je ravna nuli.
Pojavili su se novi, uzbudljivi dokazi koji sugerišu da Sunčev sistem možda ponovo ima devet planeta, ali ovoga puta reč je o nečemu mnogo većem i misterioznijem.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
