Među najzagonetnijim kozmičkim pojavama koje su otkrivene u posljednjih nekoliko desetljeća su i kratki, ali vrlo sjajni bljeskovi plavog i ultraljubičastog svjetla koji postupno blijede, ostavljajući za sobom slabu rendgensku i radiovalnu emisiju. S tek malo više od desetak dosad otkrivenih pojava te vrste, astronomi su raspravljali o tome izazivaju li ih supernove od neke neobične vrste ili, pak, upadanje međuzvjezdanog plina na crne jame. (Dosad je u vidljivom svjetlu opaženo nekoliko desetaka takvih bljeskova, ali su za samo mali dio njih bili viđeni rendgenski i radiovalni posjaj. Prim. prev.)
Kako smo se našli ispred svetlosti sa tih [dalekih] objekata? Jer [i] naša materija potiče iz oblasti Velikog Praska!
To je pitanje čitaoca Dejana Mišića na skorašnji članak o otkriću do sada najstarije i najudaljenije galaksije. Najbolji odgovor daje standardna paradigma o evoluciji ranog svemira, hipoteza o takozvanoj inflacionoj fazi širenja. Evo kako to izgleda u slučaju nas i galaksije HD1.
Mesečeva faza i libracija za 2026. godinu, u intervalima od jednog sata gledano sa severne hemisfere. Uključuje dodatne grafike koje prikazuju Mesečevu orbitu, podsolarne i podzemljske tačke, kao i Mesečevu udaljenost od Zemlje u pravoj razmeri. Krateri blizu terminatora su označeni, kao i mesta sletanja Apola, morske površine i druge albedo karakteristike na sunčevoj svetlosti.
... za fizičarku Sabinu Hosenfelder, ovo nije duboka filozofska zagonetka, već gotovo trivijalna posledica fundamentalnih zakona prirode. Njena tvrdnja je šokantno direktna: slobodna volja je iluzija. Prema fizici, budućnost je određena prošlošću, sa izuzetkom nasumičnih kvantnih događaja koje apsolutno niko ne može kontrolisati. Šta ako je u pravu? I, što je još važnije, šta ako je verovanje u slobodnu volju ne samo zabluda, već i opasna ideja koja nas koči?
Bez obzira na to što naslov ovog teksta možda najavljuje neku naučnu fantastiku (stonoga na struju?!), koja je u principu verni pratilac astronomske nauke, ovaj tekst biće ipak mnogo realističniji i savremeniji: ovde ću vam ispričati kako mikroprocesori i mikrokontroleri svakodnevno, nonstop melju enormne količine nula i jedinica, čineći naš život lakšim i jednostavnijim. Biće priče o tome kako ove „stonoge na struju“ izgledaju spolja, kakve imaju priključke, a ako ste se ikada zapitali zašto jedan kilobajt nema tačno hiljadu bajtova, spreman sam da vam i to objasnim.
U starom Rimu simbol Nove godine bio je bog Janus koji jednim licem gleda u prošlost a drugim u budućnost. Ovog puta pogledaćemo u prošlost. Protekla godina obeležila je 90 godina od početka časopisa „Saturn“, ili kako je reklamiran, „prva jugoslovenska popularna i stručna revija za astronomiju, meteorologiju, geofiziku, i geodeziju.“ Koji je sada, zahvaljujući vrednim poštovaocima astronomije i tradicije, dostupan preko Interneta! Šta se događalo, o čemu se pisalo u to sada daleko vreme?
Astronomi su oduvek pomerali granice mogućeg. Svoje opservatorije postavljaju na najvišim planinama, u najsuvljim pustinjama, na najhladnijim ledenim pločama i u orbiti oko Zemlje i Sunca. Svaka od ovih lokacija nudi jedinstven prozor u kosmos, oslobođen nekih od ograničenja koja nameće naša planeta
Ima 15tak i više godina kako se nekoliko dana pred Novu godinu skupimo u planetarijumu, na Tvrđavi. Tu se podsetimo šta smo sve te godine radili itd. i sve je to lepo, baš lepo jer dođe neki fini svet itd. itd. ali prošle godine naša Prednovogodišnja noć je doživela kulturni infarkt. Razlozi za to su svima poznati pa nećemo o tome.
Kako smo se našli ispred svetlosti sa tih 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
