Kada danas posmatramo naučnofantastične blokbastere, često zaboravljamo da je žanr sredinom pedesetih godina prošlog veka bio zaglavljen u estetici "jeftinih" filmova o čudovištima i paranoji Hladnog rata. Dok su bioskopima vladali džinovski insekti, MGM je 1956. godine povukao radikalan potez i uložio ogroman budžet u vizionarski spektakl "Zabranjena planeta" (Forbidden Planet). Ovaj film nije bio samo još jedna avantura u nizu; on je bio precizan nacrt (blueprint) za Star Trek, Star Wars i kompletnu modernu svemirsku operu. Sedam decenija kasnije, putovanje broda C-57D na planetu Altair IV i dalje predstavlja ključnu lekciju iz istorije kinematografije.
April 2026. godine nije samo još jedan prolećni mesec; on priprema scenu za astronomske fenomene koji se, u ovakvim konfiguracijama, viđaju jednom u deceniji.
Pola veka tišine na Mesecu se prekida. Iako je prošlo više od 50 godina otkako je poslednji čovek napustio lunarnu površinu, NASA-ina misija Artemis II ne predstavlja puko evociranje uspomena na eru Apola. Ovo je visokotehnološki juriš u nepoznato koji pomera same granice ljudske izdržljivosti. Četvoročlana posada — komandant Reid Wiseman, pilot Victor Glover i specijalisti misije Christina Koch i Jeremy Hansen — nisu samo putnici u kapsuli Orion; oni su pioniri nove ere u kojoj Mesec postaje odskočna daska za Mars. Na svom desetodnevnom putovanju, ovi moderni istraživači će redefinisati istorijske knjige, obarajući rekorde koji su decenijama stajali netaknuti.
Svakog 1. aprila, granica između ozbiljnog izveštavanja i potpunog apsurda opasno bledi. Kao kulturološki fenomen, ovaj datum služi kao godišnji "stres-test" naše medijske pismenosti, ali i podsetnik na to koliko je ljudska psiha gladna čuda. U svetu gde vesti konzumiramo brzinom svetlosti, često zaboravljamo da zastanemo i zapitamo se: "Da li je ovo previše dobro (ili bizarno) da bi bilo istinito?". Istorija medija nas uči da, kada se autoritet institucije spoji sa našom urođenom potrebom za fascinacijom, poverovaćemo u gotovo sve – od berbe testenine do suspenzije zakona fizike.
Za mnoge je nauka u školi bila sinonim za dosadu – niz suvoparnih formula i memorisanje podataka koji nemaju veze sa životom. Ričard Fajnman je na svet gledao sasvim drugačije. Za njega je nauka bila izvor neiscrpnog uzbuđenja. Jednom je primetio da on u razmišljanju uživa na isti način na koji trkač uživa u znojenju – to je onaj "kick", onaj poseban nalet adrenalina koji dolazi sa naporom.
Vaša intuicija o vremenu je pogrešna. Ne malo pogrešna – fundamentalno pogrešna. Verovatno mislite da znate šta je vreme jer gledate na sat ili osećate kako starite, ali to nije vreme. To je samo osećaj, biološki trik. Gotovo svi delimo istu poetsku sliku vremena: zamišljamo ga kao reku koja nezaustavljivo teče, noseći nas iz prošlosti, kroz sadašnjost, pravo u budućnost. Udobna je, logična i duboko usađena u naš jezik i kulturu.
Dakle, 27. marta, u petak uveče je pljuštala kiša. To je bio nebeski znak da će u kafe Zenit u kome se održavaju kvizovi PMF, doći malo takmičara i publike, jer ko bi išao na kviz po kiši. Međutim, postojala je i druga logika koja glasi: šta čovek po kiši drugo da radi nego da ode na kviz. I tako se kafe Zenit ispunio maksimalno. A tamo sve neki lepi mladi ljudi: devojke našminkane i elegantno obučene, prosto sijaju i u svakom slučaju su divne, što možete videti i na fotografijama dole. Koriste ajlajnere u boji, ponekad upadljivu boju kose, diskretno nanose šimer sa šljokicama ispod obrva i oko usana, a usne boje tamnim i ponekad sjajnim bojama. Od parfema koriste amber, mošus… nose farmerke i dobre torbe, dukseve, a o svemu tome se obaveštavaju i usaglašavaju preko TikToka i Instagrama. Kupuju Zaru, Stradivarijus, Najk i Adidas…
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
