Ilustracija: NASA

Zamislite rano jutro univerzuma, period koji astronomi nazivaju „kosmičko praskozorje“. U ovom surovom i haotičnom vremenu, svega 850 miliona godina nakon Velikog praska, nešto se ne uklapa u naše standardne kosmološke modele. Prema dosadašnjim teorijama, supermasivnim crnim rupama potrebne su milijarde godina da narastu do svojih kolosalnih proporcija. Ipak, mi ih tamo već vidimo – potpuno formirane i nezamislivo moćne. Kako je moguće da su ovi giganti postojali tako rano i šta nam njihova svetlost govori o poreklu svega što poznajemo? Odgovor se krije u specifičnom, dalekom „treperenju“ koje smo upravo, po prvi put u istoriji astronomije, uspeli da dešifrujemo.

Treperenje koje briše milijarde godina

Revolucija u detekciji drevnih svetionika

Kvazari su najenergičniji fenomeni u kosmosu – to su zapravo aktivne supermasivne crne rupe koje proždiru gas i prašinu, stvarajući vrtlog materije koji sija jače od čitavih galaksija. Tim naučnika sa MIT Kavli Institute i partnerskih institucija postigao je naučni podvig: detektovali su varijabilnost, odnosno „treperenje“ kvazara iz perioda kada je univerzum bio u svom povoju. Iako smo i ranije pronalazili ove objekte u dubinama vremena, ovo je prvi put da smo zabeležili promene u njihovom sjaju u tako ranoj fazi.

Ovo treperenje naučnicima služi kao precizan kosmički „rendgenski snimak“. Promene u intenzitetu svetlosti direktno otkrivaju unutrašnju fiziku akrecionog diska i način na koji se crna rupa „hrani“ materijom iz svog okruženja.

„Iako je u kosmičkom praskozorju pronađeno mnogo kvazara, ovo je prvi put da smo zapravo videli jedan kako treperi“, ističe Gene Leung, postdoktorski istraživač na MIT Kavli Institute for Astrophysics and Space Research.

Kosmička zagonetka: „Palačinka“ u svetu haosa

Neočekivana zrelost i krah simulacija

Astrofizičari su dugo pretpostavljali da su akrecioni diskovi (vrtlozi gasa oko crne rupe) u ranom univerzumu morali biti „pufnasti“, nestabilni i krajnje haotični. Međutim, analiza ovog treperenja otkrila je šokantnu činjenicu: ovaj drevni disk je tanak i ravan poput palačinke. U svetu fizike, ravan disk je jasan indikator stabilnosti; on sugeriše da je gas imao dovoljno vremena da disipira višak energije i kroz očuvanje ugaonog momenta se „smiri“ u uređenu orbitu.

Pronaći ovako sazreo sistem svega 850 miliona godina nakon postanka svega jeste kao da pronađete moderan neboder od stakla i čelika usred kamenog doba. Ovo otkriće direktno protivreči našim najsavremenijim kompjuterskim modelima, koji predviđaju mnogo duži period turbulencije pre nego što crna rupa dostigne ovakvu „zrelu“ fazu hranjenja.

„Mislim da ovo sugeriše da se sve te haotične, veoma brze faze rasta koje očekujemo kod svih crnih rupa dešavaju veoma, veoma rano, pre nego što ih vidimo kao ove izuzetno sjajne, luminozne kvazare“, objašnjava Anna-Christina Eilers, docentkinja fizike na MIT-u.

Tehnički podvig: Lov na svetlost koja se rasteže

Izazov kosmičkog crvenog pomaka

Detekcija ovog signala predstavljala je ogroman tehnički izazov zbog širenja univerzuma. Fenomen poznat kao crveni pomak (redshift) stvara dvostruku prepreku za astronome. Prvo, on rasteže samu svetlost ka dužim, infracrvenim talasnim dužinama, čineći je nevidljivom za obične teleskope. Drugo, on rasteže i vreme: signal treperenja koji bi u našoj blizini trajao nedeljama, sa ove udaljenosti izgleda rastegnuto na mesece, što zahteva decenije strpljivog posmatranja.

Da bi savladali ove prepreke, istraživači su analizirali 14 godina arhivskih podataka NASA-ine misije NEOWISE. Ovaj svemirski infracrveni teleskop je tokom više od decenije skenirao nebo, omogućivši timu da uoči nasumične fluktuacije koje podsećaju na treperenje plamena sveće, potvrđujući da je mehanizam koji pokreće ove gigantske sisteme bio potpuno operativan još u praskozorju vremena.

Energija nezamislivih razmera: Sjaj 12 biliona sunaca

Motori koji diktiraju sudbinu galaksija

Brojke koje prate ovaj kvazar su, po ljudskim merilima, apsurdne. Ceo sistem emituje svetlost jačinom od 12 biliona sunaca. Da bismo razumeli dinamiku treperenja, zamislite da samo fluktuacija od 20% u njegovom sjaju predstavlja promenu energije ekvivalentnu sjaju 2 biliona sunaca.

Ovi kvazari nisu samo svetleće tačke na nebu; oni su centralni motori koji oblikuju čitave galaktičke ekosisteme. Svojom radijacijom oni „izduvavaju“ gas, regulišu nastanak novih zvezda i direktno utiču na to kako će galaksije izgledati milijardama godina kasnije. Bez ovih supermasivnih crnih rupa, arhitektura kosmosa koju danas poznajemo verovatno nikada ne bi nastala.

Šta smo propustili u prvih 800 miliona godina?

Otkriće treperavog kvazara iz kosmičkog praskozorja menja našu mapu istorije svemira. Stabilnost i zrelost ovog sistema pokazuju da se najdramatičniji procesi rasta i transformacije crnih rupa ne dešavaju tokom milijardi godina, već su se odigrali u prvih nekoliko stotina miliona godina – u mračnom dobu koje tek počinjemo da istražujemo.

https://news.columbia.edu/news/astronomers-discover-earliest-known-flickering-quasar

https://phys.org/news/2026-06-astronomers-earliest-flickering-quasar.html

https://news.mit.edu/2026/mit-astronomers-discover-earliest-known-flickering-quasar-0608