zvezde 1

Zvezde su nebeska tela koja emituju sopstvenu svetlost, u stanju su plazme (tj. visoko jonizovanog gasa na visokoj temperaturi), sastoje se najviše od vodonika i helijuma, a zatim i od drugih elemenata u znatno manjoj količini. U središtima zvezda pod ogromnim pritiscima ogromna i je i temperatura (10 i više miliona stepeni). Takvi uslovi dovode do termonuklearnih reakcija i konačno do stvaranja energije koja se izliva u prostor. Nama najbliža zvezda je Sunce. 

Ima 9.000 zvezda koje čovek prosečnog vida, pri dobrim osmatračkim uslovima može da vidi sa Zemlje. Naravno sa jedne određene lokacije tokom jedne noći vidi svega četvrtinu tih zvezda jer su druge ili na dnevnoj strani ili su ispod horizonta, pa se vide sa druge Zemljine hemisfere.

Računajte da pri dobrim osmatračkim uslovima sa jedne tačke Zemlje možete videti oko 2000 zvezda.

U našoj galaksiji, Mlečnom putu ima između 200 i 400 milijardi zvezda. 

Zvezde nastaju u ogromnim oblacima prašine i gasa koje astronomi od milja  zovu zvezdanim porodilištima. U ovim oblacima nastaju čitava jata zvezda koje se zatim rasipaju u prostoru. 

Ipak, većina zvezda putuju galaksijom sa svojim pratiocima ili sa jatima svojih sestara. 

Sunce, nema zvezdanog saputnika.

Pošto su zvezde daleko od nas mi ih vidimo u njihovoj prošlosti. Sunce vidimo kakvo je bilo pre 8,5 minuta (toliko treba svetlosnom zraku koji krene sa Sunca da dođe do nas), zvezdu Alfa Kentaura vidimo kakva je bila pre 4,3 godine, Sirius pre osam godina itd. 

Što je zvezda masivnija to je njen životni vek kraći. Veoma masivne zvezde žive desetak miliona godina, dok hladni zvezdani patuljci sijaju milijardama godina. 

Sa svojih 4,5 milijardi godina starosti Sunce je na polovini svog životnog veka. 

Najstarija karta zvezda napravljena je u Egiptu 1534. godine pre nove ere. 

Godine 185. pre nove ere kineski astronomi su detektovali prvu supernovu koja je danas poznata pod oznakom SN 185.

Najdalja posmatrana zvezda daleko je devet milijardi svetlosnih godina od nas. Snimljena je teleskopom Habl.

Kako nastaju zvezde

Zvezde nastaju u maglinama, tj. u oblacima međuzvezdanog gasa i prašine. Ti oblaci su sastavljeni pretežno od molekularnog vodonika i poznati su pod nazivom H II područja. 

Proces nastanka zvezda počinje kada se oblak pod nekim uticajem, npr. pod udarnim talasom eksplozije supernove u blizini, poremeti  te iz mirovanja krene da se obrće. Tada u tom komešanju počnu da se stvaraju grudve materije i kako one dobijaju na masi tako se sve više zagrevaju. Kada u središtu takve grudve temperatura dostigne 10 miliona stepeni započne proces nuklearne fuzije što dovodi do isijavanja zračenja i - zvezda je rođena.

Proces stvaranja zvezde može trajati i milionima godina. Najpoznatije obližnje zvezdano porodilište je maglina Orion. 

Kako zvezde umiru

Kraj svake zvezde zavisi od njene mase, ali u svakom slučaju taj kraj počinje kada zvezdi ponestane gorivo. Tokom većine svog života u zvezdi se vodonik pretvara u helijum, a kada nestane vodonika onda počinje da sagoreva helijum da bi se stvorio ugljenik itd. i pri svakom od ovih procesa oslobađa se energija. A kad konačno nestane goriva i nestaje i energija, prestaje zračenje i zvezda se ugasila. 

Zvezde slične Suncu vremenom zrače sve jače čime se šire pa dostižu veličinu zvezdanih džinova koji gutaju obližnje planete. Nakon te faze zvezda otpušta svoje spoljne slojeve u prostoj stvarajući tako oblak gasa (te objekte zovemo planetarne magline) koji često predstavlja spoj drame i veličanstvene lepote koji onda astrofotografi rado slikaju (naravno, ako je u dometu njihovih instrumenata). Ono što nakon ovoga otpuštanja materije u prostor ostane je zvezdica koja se sve više smanjuje i hladi. Takvu zvezdu zovemo beli patuljak.

Zvezde mnogo veće mase od mase Sunca imaju drugačiji život. U njima se proces fuzije nastavlja sve dok se čitavo jezgro u jednom momentu ne uruši. Spoljni slojevi zvezde padaju na jezgro da bi se nakon toga u glamuroznoj eksploziji koju zovemo supernova, oni odbacili daleko u svemir. Tada se i svi elementi stvoreni u jezgrima rasipaju u svemir da bi od njih nastali oblaci gasa i prašine koji predstavljaju odličan materijal za nove generacije zvezda, palenta i – života. 

Koliko će Sunce biti veliko kada postane crveni džin?

Klase 

Prema spektralnim karakteristikama svetla koje dolazi sa njih zvezde se dele na više klasa označenih slovima: O, B, A, F, G, K, M.

  • klasa O: plavičasto bele zvezde, temperature 25.000–35.000 K, u spektru imaju jonizovani helijum, azot i kiseonik, neutralni helijum i vodonik.
  • klasa B: plave, 15.000–25.000 K, helijum, vodonik, kalcijum; 
  • klasa A: bele, 9.000 K, vodonik, kalcijum; 
  • klasa F: žutobele, 7.000 K, vodonik, kalcijum, neki metali
  • klasa G: žute, 6.000 K, vodonik, kalcijum, metali
  • klasa K: narandžastožute, 4.500 K, kalcijum, metali, molekuli vodonika;
  • klasa M: crvene, 2.500-3.500 K, metali, titan-oksid; 

Zatim tu su i zvezde:

W (ekstremno tople, i do 100.000K, tzv. Volf-Raje), P (nove), Q (supernove). Izdvajaju se i potklase R (3.500 K, ugljen-dioksid i ugljen-monoksid, cijan), N (crvene, 2.500 K), S (slična klasi M). 

Postoje i podele zvezda prema brzini rotacije, prema metaličnosti  (tj. prema tome koliko elemenata težih od vodonika i helijuma sadrže) itd.

 

Izvori: Space Facts, Wikipedia ...


Činjenice o okolini
- krakti podaci o drugim telima (planetama, galaksijama...)
 
svemir1 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži