ažurirano 19.10.2023.

Termin krater ima u Mesečevoj topografiji vrlo široko značenje. Pod njim se podrazumevaju sve prstenaste formacije a one su uglavnom kružnog oblika (sa brojnim izuzecima). Različitog su porekla i veoma različite veličine. Najmanji krateri se mogu videti samo pod mikroskopom, dok u najveće može stati i manja država jer im prečnik ide i do 300 kilometara. Kratera ispod 1 metra u prečniku ima više miliona, a prečnika preko 1 kilometar oko trista hiljada i to na nama bližoj strani. Ukupno na Mesecu ih ima oko milion.

Razni autori različito dele kratere. Mi ćemo ih opisati kombinovano, s obzirom na njihovu veličinu i s obzirom na glavne karakteristike njihove građe.

1

Najveći krateri su oni od 60 do 300 km u prečniku. To su prostrane ravnice okružene prstenom planina. Iskreno, ne znam kako da ih nazovem. Naša terminologija ovde nije ni jasna ni precizna: u literaturi se zovu kružne ravnice, baseni, cirkovi ili cirkularne depresije. Dno im je obično nešto ispod nivoa tla izvan zida i prati zakrivljenost cele Mesečeve površine. Zbog ovog zadnjeg čovek koji stoji u sred ovog kratera nema osećaj da se nalazi u krateru. On uopšte ne vidi okolni zid od planina jer se (zbog zakrivljenosti površine) one nalaze ispod horizonta.

Zid basena je visok nekoliko kilometara i ne predstavlja jedinstvenu celinu, jer je sastavljen od većeg broja planina. Ispresecan je brazdama, pukotinama, odronima i manjim kraterima.

Tipični predstavnici ovih kratera-basena su Clavious, Ptolemaeus i Posidonius.

Clavius (nemački matematičar 1537-1512), 231 km

Ptolemaeus (grčki astronom, matematičar, geografa, živeo u I i II veku ), 154 km

2

Verovatno najlepši i najinteresantniji za posmatranje su krateri koje čini presten od planina - planinski prsten. Prečnik ovih kratera je od 30 do 150 km. Krateri imaju zatvoren i pravilan kružni zid sa relativno oštrim grebenima. Unutrašnja strana zida se stepenasto spušta do dna (čineći terase) pod uglom od 20° do 30°. Spoljašnja strana ima mnogo blaži nagib, od 5° do 16°.

U 75% slučajeva ovi planinski prstenovi imaju u svom središtu jedno ili više uzvišenja tj. centralnih vrhova i to ih čini posebno privlačnim za posmatranje. Dno im je ispod nivoa okolnog terena, uglavnom 1,5 do 4,5 km, a prošarano je malim kraterima, pukotinama i brazdama. Zapremina unutrašnjeg dela kratera koji je ispod nivoa površine okolnog terena po pravilu je jednaka zapremini zida iznad tog područja.

Među najlepše primere ovog tipa kratera spadaju Copernicus, Theophilus i Ticho. (Prvi i treći su zvezde među objektima za osmatranje).

Copernicus (poljski astronom, 1473 - 1543), 96 km

Theophilus (grčki astronom, IV i V vek), 412 km

3

Zatim postoje krateri koje zovemo prstenasta ulegnuća ili prstenaste depresije. Prečnik ovih kratera je od 5 do 60 kilometara. Njihov zid je jednostavan, kružnog oblika sa dosta oštrim grebenom. Nagib spoljašnje strane je od 6° do 8°, a unutrašnje 10° do 12°. Unutrašnja strana nema stepenica već je relativno glatka. Dno je na dubini koja premašuje visinu zida mereno od nivoa spoljašnjeg područja. Odnos dubine i prečnika je 1:5. Ovi krateri nemaju centralni vrh.

Prstenasta ulegnuća se jednako nalaze i na kopnu i na moru, za razliku od prethodnih kratera kojih u morima ima samo izuzetno.

Tipični primeri prstenastih ulegnuća su Hortensius i Milichius.

Hortensius (danski astronom, 1605-1639), 14 km

Milichius (nemački lekar, matematičar, astronom, 1501-1559), 12 km

4

Još manji krateri su kraterske jame. Prečnika su do 5 kilometara. To su jednostavna udubljenja u tlu. Ako im je prečnik ispod jednog kilometra nemaju uzvišenja nad okolinom.

U većini slučajeva dubina kraterskih jama predstavlja 0,2 dela njihovog prečnika. To su inače najmanji objekti na Mesecu koji se teleskopom mogu videti sa Zemlje.

Postoje i razne varijacije navedenih tipova kratera. Većina kratera ima pravilan kružni oblik, ali od ovoga postoje i odstupanja jer je zid kod nekih sasvim nepravilnog oblika. Neki krateri, opet, imaju i dva prstenasta zida. Ova pojava je istina vrlo retka, ali je valja znati. Postoje, na kraju, i krateri čije je dno poplavljeno morskim materijalom i to nisu sasvim usamljeni slučajevi. Ređe se, međutim, dešava da je krater ceo, do vrha ispunjen ovim materijalom (npr. Wargentin). U morima, kad svetlost pada pod povoljnim uglom ponekad se mogu dobrim teleskopom otkriti takvi krateri.

Wargentin (švedski astronom, 1717-1783), 85 km

Posebnu zanimljivost predstavljaju krateri sa zracima. To su blještavi krateri okruženi velikim zaslepljujuće svetlim oreolom iz koga se na sve strane pružaju dugački beli zraci. Ovi zraci se dobro vide samo pri punom Mesecu kada je Sunce visoko iznad njih dok u blizini terminatora postaju nevidljivi i sasvim iščezavaju. Dugi su više stotina, a neki i preko hiljadu kilometara. Svakako najpoznatiji krater sa zracima je Tiho.