U starom Rimu simbol Nove godine bio je bog Janus koji jednim licem gleda u prošlost a drugim u budućnost. Ovog puta pogledaćemo u prošlost. Protekla godina obeležila je 90 godina od početka časopisa „Saturn“, ili kako je reklamiran, „prva jugoslovenska popularna i stručna revija za astronomiju, meteorologiju, geofiziku, i geodeziju.“ Koji je sada, zahvaljujući vrednim poštovaocima astronomije i tradicije, dostupan preko Interneta! Šta se događalo, o čemu se pisalo u to sada daleko vreme?
Astronomi su oduvek pomerali granice mogućeg. Svoje opservatorije postavljaju na najvišim planinama, u najsuvljim pustinjama, na najhladnijim ledenim pločama i u orbiti oko Zemlje i Sunca. Svaka od ovih lokacija nudi jedinstven prozor u kosmos, oslobođen nekih od ograničenja koja nameće naša planeta
Ima 15tak i više godina kako se nekoliko dana pred Novu godinu skupimo u planetarijumu, na Tvrđavi. Tu se podsetimo šta smo sve te godine radili itd. i sve je to lepo, baš lepo jer dođe neki fini svet itd. itd. ali prošle godine naša Prednovogodišnja noć je doživela kulturni infarkt. Razlozi za to su svima poznati pa nećemo o tome.
Sunčev sistem i dalje krije bezbrojne misterije u svojim prostranstvima. Dok teleskopi zaviruju sve dublje u kosmos, ponekad najznačajnija otkrića dolaze iz našeg sopstvenog kosmičkog komšiluka. U 2025. godini, astronomi su objavili zapanjujuću vest: otkriveno je više od 100 novih meseca koji kruže oko planeta u našem sistemu. Ova otkrića, međutim, nisu samo puko dodavanje brojeva u astronomske kataloge. Ona otkrivaju nekoliko iznenađujućih istina koje preoblikuju naše razumevanje o tome kako planete nastaju i evoluiraju. U nastavku, istražićemo tri najdublja zaključka iz ove godine kosmičkih otkrića.
Kada sat otkuca ponoć i dočeka 1. januar 2026. godine, svet će obeležiti kraj prve četvrtine 21. veka. Tačno 25 godina je prošlo. Zvuči jednostavno, zar ne? Ali, da li je zaista tako? Naš naizgled uredan način merenja vremena krije fascinantne neobičnosti, kompromise i skrivene složenosti. U nastavku otkrivamo kako su istorijske greške, geografske anomalije i sama fizika našeg univerzuma iskrivile našu naizgled jednostavnu predstavu o protoku vremena.
Na prvi pogled, Merkur je najdosadnija planeta u Sunčevom sistemu. Ima sumornu naboranu i izrovanu površina bez mnogo upečatljivih karakteristika, ne postoje dokazi o vodi u njegovoj prošlosti, a tanka atmosfera je, u najboljem slučaju, jedva prisutna. Verovatnoća pronalaska života usred njegovih sprženih kratera je ravna nuli.
Pojavili su se novi, uzbudljivi dokazi koji sugerišu da Sunčev sistem možda ponovo ima devet planeta, ali ovoga puta reč je o nečemu mnogo većem i misterioznijem.
Naši davni preci su posmatrali nebesa, otkrivali nebeske mustre i zakone, a da nisu ni znali da je to što rade astronomija. Naziv „astronomija“ tada još nije postojao, ali osvojeno znanje se sve više koristilo. Od pamtiveka.
Koronografska slika sa NOA-inog satelita GOES-19, od 27. decembra ’25. godine prikazuje Mars sa leve strane i Veneru sa desne strane Sunca. Dve planete su veoma blizu Suncu i upravo konvergiraju u retkoj dvostrukoj sunčevoj konjunkciji.
Svi smo sanjali o tome. Putovanje kroz vreme je jedna od onih ideja koje ne prestaju da golicaju našu maštu. Od klasika naučne fantastike do modernih blokbastera, koncept manipulacije vremenom služi kao nepresušna inspiracija za priče o ispravljanju grešaka, svedočenju istoriji ili zavirivanju u nepoznatu budućnost. To je ultimativna fantazija koja postavlja pitanje: šta ako bismo mogli da se oslobodimo neumoljivog hoda kazaljke na satu?
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
