23.12.2022. 

Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.

O prvom (haos)

O drugom (ludilo)

Imao sam dvanaest godina kada sam doneo odluku da malo poradim na svom obrazovanju. U tom naumu uzeo sam da čitam knjigu „Ognjišta mudrosti“ Vila Duranta, jer sam po naslovu zaključio da je to prava knjiga za mladog momka sa ambicijama da bude mudar. Sem toga, knjiga je bila debela i imala je upadljive, crvene korice što je bilo važno ako bi me neko video da čitam.

Ta knjiga je u prošlom veku bila vrlo popularan pregled filozofije od starih Grka do modernog doba jer je pisana je jasnim, lakim stilom i jednostavnim jezikom. Naravno, ništa ja u njoj nisam shvatio, ali zapamtio sam da je za pčelu pomorandža velika, a za čoveka mala, tj. da je istovremeno i velika i mala – kako za koga. Nakon tog zbunjujućeg saznanja privremeno sam odustao od filozofije i bacio se na čitanje Tri musketara.

A onda, više godina kasnije, otkrio sam da su stvari zapravo mnogo komplikovanije od problema sa veličinom pomorandže. Stari Grci nikako nisu mogli da se slože da li postoji mnoštvo stvari, što je bilo opšte mišljenje, ili pak samo jedna jedina kako je smatrao Parmenid; da li je sloga dobra, kako je pisao Homer, a čega se inače gnušao Heraklit; da li je kretanje moguće što je tvrdio Antisten, ili da je nemoguće što je učio Zeonon i tako dalje sve do Gorgije koji je tvrdio da u stvari ništa ne postoji.

Sve su to bile zbunjujuće ideje koje čoveku ljuljaju veru u realnost, ali tešila me je misao da je to tako samo u filozofiji i da je sa svetom sve ipak u redu, naročito ako ne čitate filozofiju. U takvom uverenju živeo sam nekoliko narednih decenija, a onda...

CMS eksperiment: simuliranje raspada Higsa

Počeo sam da čitam Paralelne svetove Mičia Kakua. Niko kao Kaku ne može tako jednostavno i jasno da opiše potpuno besmislene događaje koji se inače nalaze u samoj osnovi prirode. Pre svega, što se fizike tiče, stvari su mnogo, mnogo gore nego što sam ranije mislio. Izlazi da su stari grčki filozofi bili u pravu i to svi i u isto vreme, i da stvari zaista i „jesu“ i „nisu“ u istom momentu i da mačka istovremeno i jeste i nije mrtva. Ludnica. A to je samo početak.

Pazite: „kvantna teorija se zasniva na ideji da postoji verovatnoća odigravanja svih događaja, koliko god fantastični ili blesavi oni bili.“ – piše Kaku. Prema tome, sasvim je moguće da se neko od nas u sledećoj sekundi odjednom nađe na Marsu. Ili u Futogu, u Adelaidi ili bilo gde. Sasvim moguće, mada malo verovatno. Toliko malo da se to ipak ne dešava, bar ne svaki dan. Zapravo, na takav događaj, kaže Kaku, morali bismo da čekamo duže od životnog veka kosmosa.

Ali ludnica tek počinje. Pazite, imate jezgro atoma i elektron koji obilazi oko njega, ali u tom svom kretnju elektron se nalazi na mnogo mesta – istovremeno. Još jednom: u istom momentu je na mnogo mesta (što je odlično jer da nije tako, kaže Kaku, kosmos bi se dezintegrisao). U tom svom plesu elektron formira elektronski oblak. E sad ovde nastaje prava magija, veća od bilo koje druge opisane u najfantastičnijim romanima.

Dok elektron ne gledate on ima svoju talasnu funkciju i nalazi se svuda. Ali ako ga pogledate (počnete recimo da vršite merenja), talasna funkcija se urušava i elektron prelazi u konačno stanje. Evo Kakuovog primera sa drvetom: drvo može da bude uspravno, oboreno itd. I dok ga niko ne pogleda drvo zaista i jeste u svim tim stanjima, istovremeno. Kada drvo pogledate, ono tog momenta prelazi u konačno, recimo, uspravno stanje. E to je ludilo. Svojim posmatranjem odrađujete stanje datog objekata.

Još jednom: pre opservacije objekat je istovremeno u svim mogućim stanjima. Da bi smo odredili u kom je stanju treba da ga pogledamo, a tim činom njegova talasna funkcija se urušava i on prelazi u konačno stanje. Nils Bor veli: „Realnost postoji samo ako dođe do opservacije“. Drukčije rečeno: sve što postoji, postoji zato što je bilo osmotreno.

Izlazi da je fizika mnogo šašavija nego filozofija. Zapravo, kaže Ričard Fejman: sa stanovišta zdravog razuma priroda je apsurdna. A fizika samo to konstatuje.

***

A je l’ znate da se svemir ne okreće? To je jako dobro za istoriju, kaže Mičio Kaku, jer da se svemir okreće, putovanje kroz vreme bi bilo uobičajeno i istoriju bi bilo nemoguće pisati.

O prvom (haos)