Na ovoj novoj Slici mjeseca NASA/ESA-inog svemirskog teleskopa Hubble, u središtu pozornosti je jedna spiralna galaktika koja se iskri zvijezdama. NGC 3137 je od nas udaljena 53 milijuna svjetlosnih godina, a nalazi se u zviježđu Zračne Crpke (Antlia). Kako nam je prilično blizu, ona nam pruža izvrsnu priliku za proučavanje životnog ciklusa zvijezda, a usto kroz nju istraživači mogu proučavati galaktički sustav sličan našem.
Mlečni put je imao milijarde godina da proizvede napredne civilizacije. Pa ipak, dok posmatramo zvezdano nebo, suočeni smo sa zaglušujućom, gotovo uvredljivom tišinom. To je suština Fermijevog paradoksa: „Gde su svi?“ Umesto da samo nagađamo o postojanju vanzemaljaca, novi naučni rad koji analizira teorijska fizičarka Sabine Hossenfelder preokreće perspektivu. Tišina više nije samo odsustvo zvuka; ona je podatak koji, kada se provuče kroz matematičke modele, sugeriše mračnu budućnost za čovečanstvo. Ako je galaksija zaista prazna, ta praznina nam šalje poruku koju možda nismo spremni da čujemo.
Dok klasične rakete izbacuju ogromnu masu sagorelih gasova pri relativno malim brzinama, jonski motori koriste električnu energiju za ubrzavanje naelektrisanih čestica do ekstremnih brzina.
Astronomi su pomoću svemirskih teleskopa Džejms Veb i Habla detaljno proučili hiljade mladih zvezdanih jata u četiri obližnje galaksije, u različitim fazama evolucije. Otkrića pokazuju da masivnija zvezdana jata brže izlaze iz oblaka u kojima se rađaju, čisteći gas i osvetljavaju galaksiju ultraljubičastim svetlom.
Ovakva promena temperature ... je direktno kršenje očekivanog zvezdanog ponašanja i jasan signal da su unutrašnji procesi koji održavaju ovog džina postali haotični i nestabilni.
Daleko iza orbite Neptuna, gde Sunce više nije toplo lice dana već samo jedna neobično sjajna zvezda na crnom somotu, prostire se Kajperov pojas. To je mračna granica našeg sistema, carstvo ledenih relikvija koje milijardama godina miruju u apsolutnoj tišini. Decenijama smo verovali da razumemo fiziku ovih udaljenih svetova: ako je telo malo, njegova gravitacija je preslaba da zadrži gasove. Atmosfere su, mislili smo, rezervisane isključivo za "teškaše" poput Zemlje ili barem Plutona.
„Dovoljne su samoreplikujuće robotske sonde“ — često se kaže kao da je to jednostavno rešenje za širenje inteligencije kroz svemir. U pitanju je Fon Nojmanova sonda - hipotetička svemirska letelica sposobna za samoreplikaciju, dizajnirana da istražuje galaksiju tako što koristi sirovine na destinaciji za pravljenje sopstvenih kopija.
Zapitajte se na trenutak: šta bi se desilo da možete da se trkate sa zrakom svetlosti? Verovatno ste čuli popularnu naučnu tvrdnju da vreme „staje” kada dostignete brzinu svetlosti. Ovo nije samo uzbudljiv scenario iz naučne fantastike; to je direktna posledica Ajnštajnovih teorija relativiteta. I dok nas ljudska radoznalost tera da zamišljamo međuzvezdana putovanja, realnost koju nam fizika nudi je daleko čudnija. Za svetlost, koncept „prolaska vremena” onako kako ga mi doživljavamo – kao niz sekundi koje otkucavaju – jednostavno ne postoji.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
