Što dalji, to su mi zanimljiviji. To važi za naše planete i kosmičke sonde, pa su neke od mojih meni najdražih priča vezane baš za ove teme. Danas ćemo posetiti Uran i komšiluk...
Kad god govorimo o Uranu, sedmoj solarnoj planeti, neizbežno je pomenuti njegov sistem prirodnih satelita i koliko je na neki način 'dosadan' u poređenju s ostalim sistemima koji se nalaze oko ostalih džinovskih planeta. Jupiter ima Iju, najveći vulkanski svet u Sunčevom sistemu i Evropu, jedan od svetova sa najvećim nastanjivim potencijalima koji poznajemo, kao i 'okeanske svetove' Ganimed i Kalisto. Saturn ima Enkelad, manju i aktivniju verziju Evrope, Titan, sa svojim podzemnim okeanom, gustom atmosferom i metarskim jezerima i morima, i Dionu, još jednog kandidata za okeanski svet. Konačno, Neptun ima Triton, zarobljeni objekat Kajperovog pojasa sa atmosferom i gejzirima, i još jedan sa podzemni okeanom. Ali Uran, što on ima? Među 27 satelita, najviše se ističe mali mesec Miranda, objekat koje je zapravo nastalo od ostataka prethodnih sudara i koji je poznat po kilometarski visokim liticama Verona Rupes, najimpresivnijim u solarnom sistemu. Ostali velikih meseci, Arijela, Umbrijel, Titanija i Oberon, čine se kao skup tamnih i tužnih geološki mrtvih tela. Ali jesmo li sigurni da je to baš tako?
Ovako je 'Vodžer 2' video mesec Arijelu. On je drugi najmanju od 5 velikih Uranovih pratilaca, i među najmanjim loptastim satelitima u solarnom sistemu (14. po redu od 19 poznatih). Ima magnitudu skoro jednaku Putonovoj posmatrano sa Zemlje (13,7 prema 14,0).
Zapravo, 'dosadan' karakter velikih Uranovih meseci[1] posledica je jako male količine podataka koje imamo o njima. Zbog jedinstvene geometrije Uranovog satelitskog sistema – koji izgleda kao streljačka meta kada se glada sa Sunca[2], jer su orbite satelita 'naherene', poput same Uranove ose rotacije – 'Vojadžer 2'nije uspeo da proleti pored većeg broja meseci kao u slučaju ostalih džinovskih planeta i on je samo nakratko proleteo kroz sistem. Takođe, budući da svih ovih godina nijedna sonda nije ponovo poslata, videli smo samo manje od polovine površine svakog od ova dva meseca. Kao rezultat toga, Uranov satelitski siste je najgore poznat u čitavom Sunčevom sistemu. 'Vojadžer 2' je 1986. godine otkrio da su pored Mirande još dva meseca pokazivala znakove geološke aktivnosti: Arijel i Titanija.
 |
Četiri ipo godine nakon što je istražio Saturnov sistem, 'Vojadžer 2' je 1986. po hiperboličnoj putanji proleteo na samo 107.000 km od centra Urana. U to vreme Uranova osa rotacije je bila na ispod 8° od pravca Sunca, a letilica je dolazila pod uglom od oko 35° u odnosu na Sunce, te je 'Vojadžer' proleteo kroz Uranov prsten i sistem satelita skoro normalno, i nije mogao da poseti više od dva satelita: Mirandu (na visini od 26.000 km) i Arijelu (na visini od 28.000 km). |
Arijela i Arijelina senka na Uranovom disku kako ih vidi Hablov teleskop.
Međutim, naše viđenje spoljnjeg Sunčevog sistema radikalno se promenilo od 1986. Dugo se pretpostavljalo da bi Uranovi najveći meseci mogli da sadržavaju značajne količine amonijaka. Šta je tu posebno? Pa, amonijak je sjajan antifriz. A s obzirom na to da Uranovi meseci imaju spoljnju koru od vodenog leda, amonijak bi tim satelitima omogućio održavanje podzemnog okeana u tečnom stanju mnogo duže nego što se prethodno mislilo. Tokom 80-ih ustanovljeno je da Arijela posebno ima vrlo mlada područja – tj. sa svega nekoliko kratera - starosti od samo 1-2 milijarde godina (neke starosne procene govore o čak nekoliko stotina miliona godina). Ova bi mladost mogla biti posledica kriovolkanske aktivnosti, tj. vulkana koji su izbacivali 'lavu' sastavljenu od vode i amonijaka. Ako je ovaj scenario tačan, na Arijelinoj površini bi trebalo se nalaze depoziti amonijačnog leda pomešanog s vodenim ledom i amonijačnim solima (poput amonijačnog karbonata). Istraživanje distribucije amonijaka na Uranovim mesecima i drugim telima u Sunčevom sistemu je intenzivirano nakon što je pre koju godinu sonda 'Novi Horizonti' proletela pored Plutona. Ova sonda je otkrila naslage amonijaka na Haronu, najvećem mesecu Plutona te na satelitima Niks[3] i Hidra, kako su i predviđali teorijski modeli.
Arijela i njene tektonske brazde. Iako ima trećinu prečnika našeg Meseca, ipak poseduje samo 1,85 njegove mase. Udaljen je oko 19.000 km od planete
Uranovi najveći meseci koje je snimio 'Vojadžer 2'.
Tim istraživača s dr Richardom Cartwrightom koji je predvodio promatranja Ariel u bliskom infracrvenom spektru s Nasinim IRTF teleskopom na Havajima tražeći spektralni potpis amonijaka i njegovih soli, zaista ga je pronašao. Nije prvi put, ali ovog puta je prvi put korišćena prostorna rezolucija i novi spektralni pojas. Pre aplauza, moramo da se setimo da amonijak može da dođe spolja, naprimer, 'na leđima' manjih tela koja su se sudarila s Arijelinom površinom. Međutim, osmatranja pokazuju da su naslage amonijaka nezavisne od raspodele vodenog leda i ugljikovog dioksida, kao i crvenkastog organskog materijala sa spoljnjih retrogradnih satelita. Distribucija ovih ledova na Arijeli odražava podelu između 'vodeće' hemisfere na orbiti i suprotno – napredujuća hemisfera prima više utjecaja svih vrsta – tj. to je podela uzrokovana egzogenim procesima. Ako amonijak nema ovu podjelu, to znači da je verovatno unutrašnjeg porekla. Ili što je isto, da je Arijela imala vulkansku (krio) aktivnost tokom barem pola istorije Sunčevog sistema.
Mogući spektralni potpis amonijaka i njegovih soli u infracrvenom obliku na površini Ariel (Cartwright i sur.).
To znači da bi Arijela danas mogla da ima podzemni ocean, odnosno da bi bila kandidat za okceanski svet poput Evrope, Titana, Tritona ili Plutona. A možda bi i drugi Uranovi sateliti poput Titanije takođe mogli da imaju – ili su imali u prošlosti – globalni okean. Ako je to slučaj, Uran i njegovi meseci bi porasli za nekoliko mesta na tabeli prioriteta istraživanja Sunčevog sistema.
NASA planira da proučava okeanske svetove Sunčevog sistema (NASA).
Referenca:
- Cartwright i sur., Dokazi za vrste koje sadrže amonijak na uranskom satelitu Ariel podržavaju nedavne geološke aktivnosti, arXiv: 2007.02826v1, 6. jly 2020.
[1] Oni su veliki u odnosu na ostale Uranove, ali su zapravo i dalje mali – manji su od našeg Meseca. Imaju najmanju masu od svih velikih satelita u Sunčevom sistemu; ovih 5 najvećih zajedno imaju manju masu od najvećeg Neptunovog meseca, Tritona.
O ovim stvarima sam pisao najdetaljnije što je u to vreme bilo moguće u našoj enciklopediji koja je i dalje na prodaji preko našeg sajta.
[2] Elem, osa rotacije planete praktično leži u ravni ekliptike, jer je nagnuta za ugao od 97,7º. Pošto prvih 18 meseci (zovemo ih 'pravilnim') rotiraju približno u ekvatorijalnoj ravni, gledano iz pravca Sinca, Uranov sistem grafički izgleda kao nekakva meta...
[3] Niksa, ili Nikta, predstavlja u strogrčkim pričama boginju (personifikaciju) noći. Smatralo se da je ona ta koja prekriva dan i oblači ga u tamu. Bila je majka Erinija, triju ogavnih sestara, osvetničkih božanstava: Alekte ('beskrajni gnev'), Megere ('osvertnički gnev'), i Tisifone ('glas osvete').
Zbog zastrašujućeg izgleda, Erinijama se ne približavaju ni bogovi, ni ljudi, ni zveri. To su starice bleda lika koje umesto sede kose imaju zmije na glavi. Iz očiju im kaplje krv, a iz usta, umrljanih crnom krvavom penom, širi se otrovni dah mrtvaca. Obučene su u crne rite, a u rukama drže buktinje ili bič. Erinije kevću kao lovački psi i neumorno progone svoje žrtve po zemlji i moru, sve do podzemnog sveta, gde nema ni radosti ni nade. Nemilosrdne su i u životu i u smrti. One su nepodmitljive i uporne; čak ni smrt ne oslobađa krivca njihovog proganjanja. Ako neko uvredi bogove ili se ogreši o gosta i svoje roditelje, Erinije ga, kao živu sen, bacaju u podzemlje da ispašta krivicu. One koji su počinili materoubistvo kažnjavaju ludilom. Iz živih tela svojih žrtava sisaju krv i stoga rado borave na mestima gde ljude nabijaju na kolac, kamenuju, ubijaju ili sakate. Sve pada u prah kad one u crnom ruhu zaigraju zlokobno kolo.
Erinije mogu da opustoše zemlju, ali i da joj podare izobilje. Bez njihovog blagoslova nema sreće i napretka jer je njihova reč moćna i na nebu i pod zemljom. Tamo gde se krši pravda one šalju nerodicu i boleštinu, a gde im se ukazuje poštovanje, daruju zemlji plodnost, a narodu napredak, mir i zdravlje. Tako se Erinije od srditih i osvetničkih boginja preobražavaju u milostive i dobronaklone Eumenide.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
