A da svetlost putuje beskonačnom brzinom? 

Pa svo svetlo svih zvezda, iz svih galaksija sa svih daljina slivalo bi se svakog momenta na naše nebo. Ceo univerzum bi bleštao. Noć ne bi postojala, a ni prošlost zvezda. Ne bismo videli prošlost nebeskih objekata već samo sadašnjost i astronomima bi bilo teško da sačine knjigu evolucije univerzuma (čak i kad bi pored tolikog svetla uspeli da izoluju neki objekat i posmatraju ga). Kvazare  ne bi smo nikad videli, a njihove osobine bi možda proisticale samo iz nekih egzotičnih teorija u koje mnogi ne bi verovali.

Nebo ako je brzina svetla beskončna i ako nije.

U stvari, sa tolikom svetlošću na nas bi se slilo toliko energije da mi ne bismo ni postojali te o problemima astronomije, kao uostalom i o svim drugi problemima ne bi imao ko da raspravlja. Bar mi ne možemo da zamislimo život u takvom okruženju.  

A ima još. Baš to što svetlo ima ograničenu brzinu govori kosmolozima da svemir ima početak u vremenu. Sve do praktično nedavno, ako gledamo po istorijskim merilima protoka vremena, većina naučnika je smatrala da ovaj naš svemir nema početak te da je postojao oduvek. Naravno to nije lako zamisliti i prihvatiti jer nas milenijumsko iskustvo uči da sve ima svoj početak i kraj. Ali, s druge strane, nije lako zamisliti ni da svemir ima početak u vremenu jer se odmah nameće pitanje: a šta je bilo pre početka, a na to pitanje nema odgovora. Ali ne samo da nema odgovora nego naučnici nemaju ni najbleđe pretpostavke u kom pravcu bi mogao da se traži odgovor. Ima bezbroj pitanja na koja se odgovori ne znaju ali ni jedno ne iritira toliko koliko ovo: šta je bilo pre?

Do nedavno, još početkom prošlog veka naučnici su bili sigurni da je svemir statičan i beskonačan u vremenu i prostoru. A to je, u svetlu današnjeg znanja, besmislica jer da svemir nema početak u vremenu – onda bi, bez obzira koliko svetlost bila spora, do sada do nas ona stigla sa svih i najudaljenijih tačaka. I nebo bi opet bleštalo – što nije slučaj. Pa čak i da naleti na gigantske oblake prašine svetlost bi ih vremenom usijala pa bi oni isijavali svoje zrake. 

Ukoliko bi svetlost putovala beskonačno brzo a uz poštovanje čuvene formule da je E=mc² koja govori da su energija i masa ekvivalentni, a c je beskonačno, izlazi da bi zvezde živele večno jer nikad i nikad ne bi potrošile svoje gorivo (iz formule bi izlazilo da je E, tj. energija jednako masa puta beskonačno, pa je, prema tome i energija beskonačna). Dakle u takvom univerzumu u kome svetlost ima beskonačnu brzinu zvezde bi bile večne – što bi opet izazvalo neslućene i svakako dramatične posledice. 

P.S. 

Sve o svetlu je jako zanimljivo, često i jednostavno bar na našem amaterskom nivou, ali je i čudno i moguće su neke greške u prezentaciji. Baš zato sam i zamolio prof. Mijića da pročita ovaj članak i on je zaista dao neke korisne ispravke i sugestije. ALI, time se istovremeno obavezao (a da toga nije ni svestan) da odgovori na neka zanimljiva pitanja koja će se već i sama ubuduće nametnuti :)