Nije čudo što je astronomija toliko važna i popularna. Ona od iskonskih vremena pred sebe stavlja najvažnija pitanja s kojima se čovek sreće: od čega je svet sastavljen, kako je nastao i kada je nastao, kakvog je oblika Zemlja, postoji li život i van Zemlje, šta se sve u univerzumu nalazi, kakva je priroda nebeskih tela, kakvo je poreklo nebeskih pojava, preti li i kakva opasnost iz svemira i tako dalje. A to su, kad razmislite, najvažnija pitanja, jer se, bar neka od njih, tiču opstanka svih nas, pa zapravo i čitavog života na planeti.  

Interesovanje čoveka za nebeske pojave i nebeska tela seže u praistorijska vremena. Postojano kretanje nebeskih tela omogućila su našem davnom pretku da meri vreme. Tako je nastao prvo lunarni, a zatim, mnogo precizniji, solarni kalendar. Zvezde su ranim pomorcima govorile gde se oni nalaze i navodile su ih tokom dalekih putovanja. Bez poznavanja astronomije ne bi bilo kalendara i mi ne bismo u tim starim vremenima znali kada treba ići u lov, kada vršiti poljoprivredne radove i kada obavljati za ona vremena važne verske obrede. A ne bismo mogli ni da putujemo i otkrivamo nove predele, pa ni da se sa dalekih putovanja vratimo kući. Zbog svega toga ne iznenađuje nas što su se astronomijom koja izučava nebeske pojave i nebeske objekte, bavili stari narodi i uopšte ljudi još od prve svoje svesne misli. 

Od tada, od tih praiskonskih vremena astronomija se razvila do neslućenih granica i danas astronomi znaju šta se nalazi u centru Zemlje i kada je Zemlja nastala (pre 4,543 milijarde godina), koliko je staro Sunce (4,603 milijardi godina), kada je nastala naša galaksija (pre 13,51 milijardi godina), koliko je star čitav univerzum (13,7 milijardi godina). Astronomi znaju koliko su velike i daleko planete, zvezde i najdalje galaksije. Astronomi znaju i ono u svemiru što ne vide i što ne mogu da vide: crne rupe, najneobičnije objekte u čitavom kosmosu, objekte u kojima vreme staje i iz kojih ništa, ama baš ništa ne može da izađe. Znaju šta je u centru svake zvezde i znaju koliko će koja da živi. I znaju kako je i kada nastao vodonik, kako helijum i kako svi ostali hemijski elementi. Znaju i šta je sa druge strane Meseca, sa one koju odavde, sa Zemlje nikad ne vidimo, a znaju i zašto ne možemo da je vidimo. Astronomi znaju i budućnost. Znaju precizno gde će se svaka planeta nalaziti za hiljadu godina. Znaju da će se naša galaksija za nekoliko milijardi godina sudariti sa jednom drugom galaksijom, Velikom galaksijom u sazvežđu Andromeda. Znaju i da će se Sunce za pet milijardi godina naduti i progutati sve bliže planete; znaju kada će život na Zemlji neminovno izumreti. Znaju i kada su, a i zašto nestali dinosaurusi. A znaju i kako se klima menja. Za to poslednje zaslužan je Milutin Milanković koji je ravno pre sto godina u Parizu objavio sada čuvenu knjigu Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire).

A kad smo kod Milankovića da kažemo i ovo: on je tvorac najsavršenijeg kalendara. Uzmite ovako: julijanski kalendar (danas ga koristi Srpska pravoslavna crkva) odstupa od astronomske godine 11 minuta i 14,5 sekundi; gregorijanski kalendar, (koriste ga gotovo sve države sveta), odstupa 26,75 sekundi, a Milankovićev kalendar (zove se još reformisani julijanski) odstupa svega 2,75 sekundi! Možda se nekom ova odstupanja čine zanemarljivim, ali ona se kumuliraju vremenom i počinju sve više da smetaju. Uzmite da već sada julijanski kalendar kasni za astronomskom godinom čitavih 13 dana!

Koliko je poznavanje svemira važno vidi se i po naukama koje sve više predmet svog istraživanja nalaze baš u kosmosu. Tako imamo astrofiziku, astrohemiju, astrobiologiju, astroarhologiju. Pa i matematika istražuje takvu geometriju koja važi samo u dubokom svemiru.

U ovom kratkom putovanju kroz astronomiju ne možemo a da ne pomenemo astronautska istraživanja. Zemaljske letelice istražuju Sunčev sistem. Na Marsu se nalazi više rovera i lendera, a oko njega obleću orbiteri. Neke letelice se spuštaju čak i na asteroide, a neke su već zašle u međuzvezdani prostor. A sve to je tek početak, prava istraživanja tek se očekuju. Zemaljski i svemirski teleskopi posmatraju i izučavaju najdalje i najstarije galaksije, daleke kvazare, pulsare, molekularne oblake, zvezdana porodilišta, gigantske emisione i refleksne magline, eksplozije supernovih, vansolarne planete. 

Čitavo znanje čoveka, a i njegova svest stalno napreduje i humanizuje se. Aristarh sa Sama koji je živeo u III veku pre nove ere i učio da se Zemlja kreće oko Sunca za to učenje bio je tužen i proganjan. Nije poznato kako je i gde završio svoj život. Godine 415-te rulja fanatičnih vernika patrijarha Ćirila presrela Hipatiju, najprosvećeniju ženu starog veka i zverski ju je ubila. 1600-te godine, zbog svojih učenja spaljen je na lomači filozof i astronom Đordano Bruno. 1633. zbog svojih učenja da se Zemlja kreće oko Sunca inkvizicija je osudila Galieo Galileja na kućni pritvor. 

Tako je bilo pre. Danas astronomi i drugi naučnici za svoja učenja dobijaju Nobelovu i druge nagrade. Napredak je i u tom smislu veliki. Ali i to je tek početak i ako na Zemlju ne udari neko veliko telo, ako ne eksplodiraju supervulkani i, posebno, ako uspemo da savladamo sopstvenu destruktivnost – naše potomke čeka sjajna budućnost. Zahvaljujući nauci, a time i astronomiji.