Zemlja. Ponekad se bolje vidi iz daljine.

Iz daljine gledano ljudi žive lepo. Oni se razvijaju i razmnožavaju. Menjaju uslove svog života, pa i same sebe. I svakim danom ih je sve više. Možda će destruktivnost jednog dana nadjačati čovekovu kreativnost, ali za sada nam dobro ide. U proseku na ovoj planeti jedna vrsta bića živi oko 4 miliona godina. Dinosauri su međutim izdržali preko 160 miliona. Da li će čovek opstati toliko? Ima onih koji veruju da hoće iako su izazovi i pretnje veliki. Postoje prirodni i ljudski faktori koji ugrožavaju čoveka. Ako prorade supervulkani, ili doleti neko veliko telo iz svemira, naša sudbina je zapečaćena. Ili ako eksplodira neka supernova u blizini. Mi smo jako zavisni od uslova u kojima smo nastala i dovoljno je da se oni samo malo promene pa da nas više ne bude. Dovoljno je da se malo promeni količina soli u Atlantskom okeanu i sa sve bude drugačije.

A možda je veća opasnost od samog čoveka? Bez obzira koliko nam to bezumno izgledalo u svakom trenutku se može naći hiljade i hiljade onih koji bi pritisnuli dugme za uništenje planete, samo kad bi mogli. Ni trenutak ne bi oklevali da upotrebe neko moćno hemijsko, biološko ili bilo koje drugo oružje.

Ali u osnovi čovek je optimista. Taj optimizam i nada da će se ipak dogoditi nešto lepo i dobro su mnoge održale u životu. Ima i onih koji veruju u opstanak, ali na drugom mestu. Hoking smatra da čovek može da opstane samo ako počne da nastanjuje druga tela u galaksiji.

Ali, za sada nam ide dobro. Ako gledate vesti čućete kako živimo loše, i svakako da ima ljudi koji gladuju, umiru u mukama, utučeni su, suočeni sa propašću, ali ne vidim da je to sudbina svih. Čak ni većine. Čak ni velikog dela čovečanstva. Nikad ljudi nisu bolje živeli nego danas. Izuzetak je možda jedino kratak period u drevnoj Atini kada su ljudi, kako kaže Rasel, mogli istovremeno da budu i srećni i inteligentni.

Današnji izgled Akropolja

Nikad nam nije bilo bolje i neću trošiti vreme da vas ubeđujem u to. Naravno, možda ćemo se već ujutro probuditi sa oblakom neprozirne prašine od udara nekog velikog asteroida koji je promakao teleskopima, ali kako sad stvari stoje, čovečanstvo je u punom razvoju i zamahu svojih moćnih sposobnosti. Naročito u zadnjih nekoliko decenija. Nikad bogatstvo nije bilo raspoređeno na toliki broj zemalja, nikad toliko ljudi nije odlučivalo o svojoj i tuđoj sudbini kao danas. I nikad nije bilo tolike međunarodne zaštite kao danas. Da, znam da su mnogi obespravljeni, da su mnoge zemlje u podređenom položaju i da moćne zemlje kroje svet, ali kako je bilo ranije, pre sto ili 200 ili koliko hoćete godina? Pa, bilo je mnogo više nepravde, samovolje i gladi.

Procenat svetske populacije koja živi od jednog dolara dnevno, ili još manje, opao je sa 40% 1981. godne na 18 % 2004, a do 2015. pašće, prema prognozama, na 12%. Samo Kina je zadnjih decenija od gladi otrgla 400 miliona ljudi. Postoji samo 12 zemalja sa inflacijom preko 15% itd. Broj ratova? Neki analitičari smatraju da danas živimo u najmirnijem razdoblju od postanka naše vrste. (podaci iz knjige Postamerički svet, Farid Zakarija, Heliks 2009.).

Zašto je to tako? Kako to da je čovek sve moćnije i moćnije biće? Ima raznih odgovora i mnogi su tačni, jer razvoj čoveka i zavisi od bezbroj faktora. Ipak izdvojiću neke moćne, opšte faktore razvoja: nauka, tehnologija, komunikacija, globalizam! Svi oni mogu se svesti i na jedan iz koga ovi izviru, ali ja želim da porazgovaramo baš odvojeno o ovim faktorima i to tim redom jer i otpor prema njima ima isti redosled.

NAUKA, TEHNOLOGIJA

Živimo u fantastičnom dobu. Razvoj nauke i tehnologije je toliko snažan, prodori u tajne sveta i osvajanje znanja su takvi da pucaju naše veze sa prethodnim generacijama ljudi. Čovek desetog veka bi mogao da shvati i razume čoveka 15-og, ali čovek 15-tog više ne bi razumeo čoveka 20-otg. Zapravo poslednje decenije nas odvajaju i od ljudi s početka prošlog veka. Kako bi ste, na primer, čoveku iz 1910-te objasnili SMS? Ili recimo neku TV seriju, npr. Lost ili Fojlov rat. Na početku prošlog veka radio jedva da je pronađen, a televizori će početi da se proizvode na komercijalnoj osnovi tek kasnih 30-tih godina.

Ali možda i ne treba ići toliko daleko u prošlost da bismo došli do generacije koja bi teško komunicirala sa današnjom. Evo jedne normalne poruke sa Twittera:

3dsmax 2011, vray 1.5 sp4, Photoshop CS5 - celu noć

Evo još jedne:

Buzztweetfacebook post via Tweetdeck for Android

Shvatate je? Kako to objasniti čoveku iz recimo sedamdesetih godina prošlog veka (zapravo, ja razumem samo prvu poruku, delimično)? Kako mu uopšte objasniti Twitter? Kako kablovsku televiziju? Koliko bi nas on razumeo i kako bi komunicirao s nama kada ništa od toga ne zna?

Zapravo o nauci neću puno pričati jer se niko otvoreno i neće usuditi da napadne nauku. Hoće međutim zaobilazno, posredno. Recimo, crkva, bar ova naša, pravoslavna (katolička prihvata nauku i bavi se njome mnogo više nego pravoslavna crkva). Sveštenici će uvek iskoristiti priliku da naglase kako nauka nije svemoćna, i to oni tako kažu da se stekne utisak nemoći, nasuprot koje stoji mnooogo viša i veća sila božja. „Samo znate, neke stvari nauka ne može da dozna i objasni jer ljudima nije dato da sve znaju". Bez namere da bilo kog uvredim reći ću svoje mišljenje: Bljak! Naravno da nauka neke stvari nije objasnila i neke možda neće nikad objasniti niti shvatiti, ali kao da vera i religija hoće.

Sem ovoga, i naši ljudi često nauku shvataju kao nešto gotovo beskorisno, nešto što se radi u dokolici. Poneki se u svojoj gluposti i sprdaju s naukom. A neki najozbiljnije govore kako nije za čoveka dobro da puno zna. Uostalom, koliko nobelovaca imamo? (primera radi, nobelavaca jevrejskog porekla ima oko 180, mada Izraelaca „svega" 9).

Ali da se manemo toga. Kad je reč o tehnologiji, tu su već kritičari slobodniji i vrlo lako će reći nešto kao: „ta tehnologija će nam doći glave!". Naravno da ti koji tako govore zapravo ne razumeju tahnologiju. Oni samo instiktivno zauzimaju odbramben stav prema njoj. To je i normalno, jer čovek je opstao na sopstvenom strahu i oprezu.

Sećam se, kada sam ja bio mali, a to je bilo pre pola veka, neki su govorili: „Mi nećemo da kupimo televiziju (tada nam još nije bila jasna razlika između televizije i televizora) dakle, mi nećemo da kupimo televiziju, zbog dece! Stalno će je gledati pa neće učiti". U to davno doba TV program se davao 6 dana u nedelji (ponedeljkom nije bilo TV programa) i postojao je samo jedan kanal koji je davao eimisije od po nekoliko sati. A program se sastojao uglavnom od vesti, partijskih izveštaja, ponekog filma (utorkom) i serije (petkom). Ali mnogi su se bojali da deca od televizije neće učiti. Tako]e pružao se izvestan otpor i prema električnim šporetima, usisivačima („ne može usisivač da očisti kao ja metlom!") itd.

Tehnologija uvek nailazi na otpor zato što ona menja način rada i odnose među ljudima. A to ne volimo. Ako vi u proces proizvodnje uvedete novu tehnologiju, neko će možda da izgubi posao i kapital. Sem toga, tehnologija znači i učenje, a toga se mi bojimo. Još uvek većina ljudi ne voli da uči.

Nastavak...