Uvod
Vekovima su univerziteti počivali na tri pretpostavke: da je inteligencija ljudska, da je život relativno kratak i da je znanje oskudno. Veštačka inteligencija dovodi u pitanje sve tri, primoravajući visoko školstvo/obrazovanje da preispita svoju ulogu u društvu.
Crkva veštačke inteligencije?
Pre tri godine, moj kolega Luke Barnes i ja tvrdili smo da veštačka inteligencija još nije nadmašila ljudsku stručnost. U svojim ranim danima, ChatGPT je mogao da proizvodi uverljiv tekst, ali često bez istinskog razumevanja. U to vreme činilo se da su univerzitetski ispiti još uvek jedno od retkih mesta gde studenti mogu da pokažu šta zaista znaju.
Međutim, primetili smo iznenadnu i ogromnu promenu. Predavanja koja su nekada privlačila studente željne rasprave o velikim pitanjima, od sudbine svemira do daleke budućnosti čovečanstva, sada privlače sve manje i manje njih... Sve češće se čini da ih zanima samo jedno pitanje: šta će biti na završnom ispitu?
Danas se pitam da li smo potcenili razmere transformacije koja je pred nama.
Veštačka inteligencija je sve prisutnija u svakodnevnom životu. Studenti koriste AI da odgovaraju na pitanja, objašnjavaju teške pojmove, pišu nacrte radova i traže savete. Jedno istraživanje sprovedeno 2026. godine u Velikoj Britaniji pokazalo je da je 95% studenata osnovnih studija koristilo AI na neki način, dok je 94% koristilo generativnu veštačku inteligenciju kao pomoć pri izradi radova koji se ocenjuju. AI više nije novina. Postao je deo obrazovnog okruženja.
Ali ono što me je najviše pogodilo u vezi sa usponom veštačke inteligencije nije bio slučaj plagijata niti rasprava o načinu ocenjivanja.
Bila je to jedna priča.
Nedavno sam čuo za duboko uznemirujući događaj u jednoj lokalnoj školi. Nakon što je jedan učenik (srednjoskolac) izvršio samoubistvo, njegovim ožalošćenim školskim drugovima na raspolaganju su bili savetnici, nastavnici, školski duhovnici i psiholozi. Ipak, prema onome što sam čuo, većina učenika se umesto njima obratila veštačkoj inteligenciji.
Ne zato što AI poseduje mudrost ili empatiju. AI ne razume tugu, gubitak niti ljudsku patnju. Ali je uvek dostupan. Odgovara odmah, nikada ne deluje nestrpljivo i može mu se obratiti u potpunoj privatnosti, u bilo koje doba dana ili noći.
Ono što me je posebno pogodilo jeste činjenica da su se, u trenutku kada su imali pristup obučenim stručnjacima i odraslim osobama od poverenja, studenti ipak prvo okrenuli mašini.
Taj izbor ukazuje na nešto mnogo veće od tehnološke promene. AI počinje da zauzima ulogu koja je nekada bila rezervisana za nastavnike, mentore i druge ljudske autoritete. Sve više postaje ne samo sredstvo za pronalaženje informacija već i izvor saveta, usmerenja i utehe. Isto istraživanje pokazalo je da je oko 15% studenata koristilo AI zbog potrebe za društvom, za dobijanje saveta ili kao način da se izbore sa usamljenošću.
U tom smislu, uspon veštačke inteligencije nameće jedno neprijatno pitanje:
Da li počinjemo mašinama da ukazujemo poverenje koje smo nekada čuvali za ljude i institucije?
Univerziteti kao pamćenje društva
Gledajući televizijsku seriju Silo, posebno me je zaintrigirala jedna tema koja prevazilazi naučnu fantastiku: pamćenje.
Univerziteti su vekovima predstavljali jedan od sistema pamćenja naše civilizacije, čuvajući znanje i prenoseći razumevanje sa jedne generacije na drugu.
Veštačka inteligencija postaje sistem pamćenja do sada neviđenih razmera. Ona može da pronalazi informacije, sažima znanje i pruža objašnjenja na zahtev. Kako se ove sposobnosti budu razvijale, univerziteti će se suočavati sa mnogo dubljim izazovom od pukog prilagođavanja načina ocenjivanja ili prihvatanja novih tehnologija.
Šta će biti sa institucijama koje su nastale da čuvaju i prenose znanje kada mašine sve više budu u stanju da obavljaju upravo te funkcije?
Tri pretpostavke pod pritiskom
Tokom najvećeg dela svoje istorije, univerziteti su počivali na tri uglavnom neupitne pretpostavke.
Prva je da je inteligencija ljudska.
Da li će AI ikada postati svestan, i time možda postati svojevrsna vanzemaljska inteligencija (Alien Intelligence), možda je manje važno od činjenice da već sada pokazuje oblike rasuđivanja i rešavanja problema koji se razlikuju od naših. Budući sistemi mogli bi predstavljati istinski neljudski oblik inteligencije, nastao ne kroz biologiju već kroz računarstvo.
Druga pretpostavka je da je život relativno kratak.
Univerziteti su nastali u društvima u kojima je obrazovanje pripremalo mlade ljude za karijere koje su trajale nekoliko decenija. Napredak biotehnologije i medicine otvara mogućnost dužeg i zdravijeg života. Istovremeno, svet rada koji se ubrzano menja sve više zahteva od ljudi da se tokom odraslog doba dodatno obrazuju i prekvalifikuju. Obrazovanje bi zato moglo prestati da bude samo jedna životna faza i postati proces koji traje čitavog života.
Treća pretpostavka je da je znanje oskudno.
Vekovima je pristup znanju u velikoj meri zavisio od bogatstva, geografskog položaja i privilegija. AI ima potencijal da to promeni. Student u zapadnom Sidneju, ruralnoj Australiji, Beogradu, Vindhuku ili Nju Delhiju sve lakše može da dobije objašnjenja, individualnu pomoć u učenju i obrazovnu podršku uporedivu sa onom koja je dostupna u najprivilegovanijim institucijama sveta. Ako se ovo obećanje ostvari, AI bi mogao postati najveći činilac demokratizacije obrazovanja u ljudskoj istoriji.
Ipak, sama tehnologija ne garantuje jednakost. Nejednak pristup uređajima, internetu i digitalnoj pismenosti mogao bi podjednako lako da produbi postojeće razlike i nejednakosti.
Kriza ili prilika?
Ova demokratizacija znanja ima potencijal da potpuno promeni obrazovanje.
Ali za univerzitete ona istovremeno predstavlja neprijatnu istinu.
Univerziteti nikada nisu bili jedini izvor znanja. Njihov autoritet počivao je na sposobnosti da potvrđuju stručnost, razvijaju sposobnost rasuđivanja i nude pouzdane puteve ka profesionalnom životu.
Ako informacije postanu univerzalno dostupne, a pojave se i alternativni načini procene znanja i sposobnosti, univerziteti bi se mogli suočiti sa izazovom većim od bilo kog koji su doneli onlajn obrazovanje ili prethodni talasi digitalnih promena.
Najveća pretnja nije u tome da veštačka inteligencija postane inteligentnija. Najveća pretnja je da univerziteti postanu manje potrebni.
Ipak, univerziteti su preživeli štamparsku presu, industrijalizaciju, različite diktature, „komuniste“, fašizam, (neo)liberalni kapitalizam, radikalno sveštenstvo, masovno obrazovanje i internet upravo zato što su uspevali da se prilagode promenama. Veštačka inteligencija predstavlja još jedan takav trenutak.
Njihova budućnost možda će manje zavisiti od prenošenja informacija, a mnogo više od pomaganja ljudima da ih tumače, procenjuju i primenjuju. U svetu koji će sve više biti ispunjen moćnim AI sistemima, ljudsko rasuđivanje, etika, kreativnost i mudrost mogli bi postati vredniji, a ne manje vredni.
Pitanje nije da li će veštačka inteligencija zameniti univerzitete.
Pitanje je da li univerziteti mogu iznova da definišu svoju svrhu u svetu u kojem inteligencija više nije isključivo ljudska, znanje više nije oskudno, a učenje sve više postaje celoživotni proces.
Institucije koje će napredovati neće biti one koje budu branile informacije kao oskudan resurs. Biće to one koje budu pomagale ljudima da pronađu smisao u svetu koji je njima preplavljen.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
