Stigne tako poneko pitanje koje bi moglo biti interesantno i drugim čitaocima. Evo jednog takvog:
Stanje astronomije u našim medijima se popravlja i sad više nema uobičajene drame i histerije kada Mesec na svom putu oko Zemlje priđe malo bliže. A kad se dogodi da pun Mesec dođe u perigej astrolozi se upiške od sreće.
Od kako je sovjetska sonda „Луна 3“ 1959. godine snimila tamnu stranu Meseca, jedna od najvećih enigmi predstavlja pitanje zbog čega ta hemisfera nema karakteristične tamne mrlje na površini, poznate nam kao mora? Posle mnogo godina istraživanja, možemo da čujemo odgovor: lunarna kora je mnogo deblja na suprotnoj strani, a pošto su mora na bližoj strani nastajala kao produkt bazaltne lave koja je ispunjavala udarne kratere, lava nikada nije uspela da stigne do površine druge polulopte. To je u redu, ali odgovor nije kompletan, jer ne objašnjava zbog čega je kora deblja na drugoj strani.
Naučni tim Nasine misije GRAIL (Gravity Recovery and Interior Laboratory) stiče nova znanja o tome kako su se veliki krateri na Mesecu, takozvani baseni, zaista formirali. Ove nedelje, naučni žurnal “Science” objavio je rad vođen Katarinom Miljković koji objašnjava zašto Mesec poseduje asimetričnu raspodelu basena stvorenim masivnim udarima.
Analizirajući Hablove fotografije, naučnici iz SETI instituta iz Mauntain Viewa u Kaliforniji ugledali su Naiadu, najbliži Neptunov mesec. Ovaj tajanstveni putnik prečnika 96 km ostao je sakriven još od kako su ga 1989. otkrile kamere „Voyagera 2“.
O čemu se tu zapravo radi? Na osnovu osam snimaka koje je Habl načinio još decembra 2004. godine, a uz pomoć raznih tehnika astrofotografije, izolovan je mali mesec, u svoj mogućoj blistavosti Neptuna, jedva vidljiv. Odmah je potvrđeno da je Najada izašla iz Neptunove senke i da je znatno brža nego što se to predviđalo.
Mars ima dva satelita, verovatno davno zarobljene asteroide. Otkriveni su pre 136 godina i nazvani Fobos i Dejmos. Prvi ima prečnik od 22 km a drugi 12,6 km. Kako ih vidi Marsov rover?
