Na ovoj slici je zadivljujući snimak koji je načinio Nasin Lunar Reconnaissance Orbiter (LRO), lansiran 18. juna ove godine. Na slici se vidi jedna pojava česta na mnogim velikim telima solarnog sistema koja su bez atmosfere, kao što su Mesec, Merkur, Kalisto[1] ili Ganimed. Radi se o lancu kratera. Naučnici se slažu da su moguća dva načina njihovog nastanka: ili su se usled gravitacionih sila neka kometa ili asteroid raspali pre udara, ili je po sredi trag materijala izbačen nekim drugim udarcem u neposrednoj blizini.
Fragmenti komete Shoemaker-Levy 9 (Snimak načinjen pomoću HST)
Da bi došlo do lomljenja nekog objekta gravitacionom silom, neophodno je da to drugo telo bude dovoljno masivno, kao što je to bio slučaj 1994. godine, kada su gravitaciona klješta džinovskog Jupitera prosto zdrobila kometu Shoemaker-Levy 9 koja se drznula da previše priđe kralju planeta. Nešto slično - naravno, u daleko skromnijem izdanju - mogao bi da izvede i Mesec, ali zbog svoje slabe gravitacione sile, daleko je veća šansa da bi neko telo bilo privučeno od strane Zemlje i pre pogodio nju nego Mesec.
Dakle, mnogo je verovatnije da je na slici u pitanju drugi scenario; da se radi o maretijalu izbačenom iz nekog obližnjeg udarnog kratera. U tom slučaju, glavni osumljičeni bi bio Đordano Bruno! Ali ovog puta ne siroti filozof i astronom, već krater koji je nazvan po njemu.
Krater Đordano Bruno. Svetli zrakasti tragovi udara protežu se preko 150 km, a tragovi materijala su uočeni čak kod kratera Boss, udaljenog preko 300 km na severu.
Ovaj neveliki krater (22 km u prečniku) nalazi se sa druge strane Meseca, odmah iza severoistočnog ruba[2]. Kako se dâ videti na gornjoj fotografiji, okružen je svetlim zrakastim tragovima materijala koji je izbačen prilikom nastanka kratera, što ide u prilog mogućem razlogu nastanka obližnjeg lanca kratera.
Pored toga, visoki albedo izbačenog materijala iz kratera Bruno pokazuje da kosmička erozija još nije počela da deluje, te da je čitava tvorevina neobično geološki mlada. To potvrđuje i nedostatak mlađih kratera u okolini, što znači da je tvorevina stara svega par stotina milion godina. Isto važi i za lanac kratera; naknadno nastali okolni udari mikrometeorita izgledaju relativno sveži.
Iako možda ne izgleda tako, čini se da su ova dva podatka u čvrstoj vezi. A i sâm lanac je neobičan. Najveći krater na dnu slike ima prečnik od oko 340 metara, što će reći da je veličine jednog stadiona. Na slici se vide gomile materijala ispod lanca koje predstavljaju materijal izbačen na Mesečevu površinu prilikom nastanka sekundarnog kratera, što verovatno znači da je pogodak bio pod malim uglom.
Interesantno je da se krater Đordana Bruna nalazi na severu od ovog lanca, negde iznad vrha navedene slike. To znači da je lanac formiran približno pod pravim uglom u odnosu na pravac primarnog događaja, kada se verovatno prilikom nastanka Bruna jedan veliki komad stene zdrobio i pod malim uglom odleteo na jug, noseći za sobom gomilu ostataka. Svi oni su popadali ovde, oko 500 km južno od Bruna, i stvorili ovaj neobični prizor. Manji komadi, bliži severozapadu, sudarali su se i sporije padali na površinu, dok su veći komadi sa jugoistoka formirali okrugle kratere.
Jedna od najinteresantnijih stvari vezanih za Mesec je to što se tamo stvari milijardama godina geološki ne menjaju, a mi poput nekih forenzičara možemo da tragamo i sastavljamo čitavu istoriju. Niko ne zna da li je prethodna priča istinita ili nije, ali da bi to otkrili moram još mnogo sličnih slika da proanaliziramo i pošaljemo još misija koje imaju slične zadatke kao LRO.
[1] Tokom misije „Voyager" naučnici su na Kalistu videli 13 lanaca kratera, a na Ganimedu 3.
[2] Ipak, zbog pojave libracije Meseca, moguće ga je ponekad videti i sa Zemlje, mada pod jako kosim uglom i bez puno detalja.
Još o Mesecu
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
