Priznajem da knjigu Čovek u visokom dvorcu (The Man in the High Castle) nisam čitao, ali sam odgledao TV seriju koja je po toj knjizi pravljena i o njoj ću napisati nekoliko rečenica.

O ekranizaciji ove serije počelo se govoriti 2010. kada se sa idejom za snimanje četvorodelne serije oglasio BBC. Ipak snimanje je počeo Amazon, oktobra 2014. Serija je pred gledaoce izašla ove godine, a već se priča o snimanju nastavka.

Serija je dobila vrlo dobre ocene kritike. Na IMDB ocenjena sa 8,3 (od 10) i to na osnovu glasova više od 12.000 gledalaca. Ona se podjednako sviđa gledaocima oba pola, a i različitih uzrasta. Obično nije baš tako.

O sadržaju neću ovde reći ništa zato što je on ljubiteljima naučne fantastike, posebno dela Filipa Dika, već dobro poznat, a ostalima ne želim da kvarim doživljaj. A ne želim ni da novim gledaocima prejudiciram tumačenje čitave priče – jer ona iziskuje izvestan intelektualni napor da se do kraja shvati. Sem toga, mislim da u ovom slučaju sadržaj i nije najbitniji, tj. forma ga daleko nadmašuje po svemu, što je inače karakteristično za mnoge SF filmove.

Dakle, evo u nekoliko napomena zašto se meni ta serija dopala.

Arhitektura koja se obilato prikazuje u seriji je odličan primer monumentalne nacističke umetnosti. Hladna, megalomanska, zadivljujuća i zastrašujuća, arhitektura koja pojedinca čini beskrajno malim, sitnim i ništavnim. Država je iznad svega, čovek je samo njen mizerni, lako zamenjivi točkić. I to važi za sve, od izgladnelog uličara do predstavnika vrha vlasti.

Uglovi snimanja, svaki kadar, svaka scena naglašavaju tu bit države i ideologije na kojoj je ona izgrađena. Tu sliku dopunjuje mučna atmosfera te gledalac konstantno oseća latentan strah i neizvesnost. Ako volite da se mučite dok gledate film, uživaće te.

Glumci? Odradili su profesionalno svoj zadatak, kao što se uostalom i očekuje od aktera zapadnih filmova. Mislim da ulogu obergrupenfirera na celom globusu niko bolje ne bi odigrao od Rufusa Suela.

Glavni likovi su složeni te izazivaju i snažne emocije i rad uma, a to je uvek dobro u nekoj priči.

Režija – naravno na visini zadatka, profi! Isto tako i montaža, što ne treba ni pominjati jer takve serije i rade samo oni koji izvrsno znaju svoj posao. Zbog toga i preplitanje više istovremenih događaja i njihovo smenjivanje ide tečno, glatko, logično, u odličnom ritmu.

Ukratko, ako volite solidan nivo straha i napetih scena uživaće te u ovoj seriji, a na kraju će te zadovoljno pomisliti: o sudbino, hvala ti što ne živim u takvom društvu. U društvu u kojem niko nije siguran, u kojem se svi nekog plaše, u kojem je pojam slobode skučen do nule.