Krajem devetnaestog veka Feliks Kanic prilikom razgledanja prve Trajanove table u Đerdapu, iz 100. godine nove ere ustanovio je: ''Ovaj spomenik uklesan u stenu na srpskoj obali nalazi se naspram ugarske Ogradine. Tabla je od vojnog puta, usečenog u stenu, do kasetirane nadstrešnice visoka četiri metara, a sa ivičnim ukrasima široka osam metara; polje s natpisom visoko je 1,62 metra, široko 3,57 metra, a njegov ram, koji na užim stranama prelazi u 0,83 metra široke trouglove nose dva krilata genija praćena delfinima'' (74).

Grčka mitologija pamti da je pred Posejdonovim nasrtajima Trojna boginja Mesec, nazivana Amfitrita utočište našla na planini Atlas. Jedan od glasnika, od   Posejdona  joj poslatih,  bio je u liku delfina, sposobnog ubediti Amfitritu da udovolji  Posejdonovim namerama. Amfitrita se javlja i u obliku psoglave boginje smrti Hekate, kakvu predstavu imamo na jednom koštanom predmetu sa Lepenskog Vira. Hekata je i noćna boginja čarolija, što luta sa dušama umrlih, praćena stiškim psima. Inače delfin- kralj među ribama, kao žrtva metamorfoze izvedene po Dionisovoj odluci, biva rodonačelnikom dobrote među dotad zlim Tirencima (75). Ostatke krupnih kosti vodenih nemani i  kozoroga, stare 29.000 godina, skupa sa fragmentima prastarog nakovnja-preteče antičkih Gvozdenih vrata, arheolozi su 2005.godine otkrili u teško pristupačnoj pećini, tik iznad mesta gde je postavljena ova Trajanova tabla.

Sa značenjem nade u ponovno rođenje, Robert Grevs zabeležio je verovanje da se Jelisejska polja, deo antičkog podzemnog sveta-Tartara, nalaze na izlazu iz delte Dunava u Crno more (76), sledstveno čemu bi imalo smisla severnu granicu Tartara, identifikovanu sa rekom Stig, majkom Sile i Vlasti, tražiti u području đerdapskog zaleđa, i danas zvanom istim imenom- Stig. Kao ženski pandam bogu Dagonu, feničanskom dvojniku Posejdonovom, božanstvo donjeg-podzemnog sveta eufemističkog naziva Baba, prisutno je na ulazu u oblast Đerdapa, kroz ime   gorostasne stene Baba Kaj, čime je upravo obeležena granična oblast njene vladavine.

Poznato je da je Amfitrita često boravila u ovom rubnom predelu  podzemnog sveta, što ukazuje i na Posejdonovu prisutnost u blizini. To se da vrlo efektno uklopiti sa detaljem da prema legendi, treći deo Dunava Istar izvire iz Ahilovog izvora, sa padina Karpata u blizini Herkulovih stubova, u reonu Đerdapa, a na ostrvu na kraju delte ove reke nalazi se Jelisej, po kome luta duša  velikog junaka. Veselin Čajkanović misli da spomenuto ostrvo  ima iste karakteristike kao i ''Platonova Atlantida, koja poseduje  sve potrebne karakterne crte drugog sveta...a u taj drugi svet treba računati i Hiperborejce, 's one strane severnog vetra'' (77).

Na našim prostorima lik Ahila ovekovečen je reljefom koji je Feliks Kanic video u Velikom Gradištu- ''Ahil vuče Hektora vezanog za kola, sa zidinama Troje u pozadini '' (78).  Ahil slovi za drevnog pelaškog svetog kralja, sina boginje mora, koji ubija sina Mračnog duha godine u opadanju, u vreme zimske kratkodnevice. Obredi ubijanja svetog kralja svake godine u homoljskim selima Srbije sadrže  jake korene rituala, svojevremeno vezivanog za Ahila.

Posejdon

Na pramcu ovog ''kostolačkog brodića'' nalazi predstava Posejdona u vidu konja, životinje koju je po legendi upravo on stvorio. Divni bronzani konj  iz drugog veka pronađen je na Dunavu, lokalitet Dijana, kao i figura Neptuna sa delfinom na ruci. Konj ima značajno mesto i u persijskom predanju. Kada je Purušasp na nagovor zlih duhova pokušao uništiti proroka Ahura Mazde- Gospodara mudrosti, tako što bi bio smrskan pod udarom  kopita pobesnelog krda  ''konj sa najsnažnijim kopitima i žutim ušima beše prvi. Pođe prvi, pre čelnog konja, i zaustavi se pred Zaratustrom. Čuvao ga je celog dana, držeći ostale konje daleko od njega. Došavši prvi, ode poslednji'' (81). Rodonačelnik porodice Spitama, iz koje potiče Zaratustra, bio je Haekataspa-''perač konja''. I prvi izaslanik Ahura Mazde pravedni Sraoša, preuzevši od  sunčanih božanstava znamenja oružje i konje, biva svetom nošen od četiri blistava ata bez senke,  ''bdijući nad ugovorima Laži i Svetoga Duha'' (82).

O boravku Posejdonovom u gradu Eg, čije ime  čini i koren naziva antičke podunavske naseobine Egete, ali i kćeri rečnog boga Asopa, Egine, Homer peva: ''Odmah se spusti odande (sa tračkog Sama) s nepristupnog planinskog vrha/ korakom brzim, a gore visoko se tresle i šuma / sve pod stopama božjim Posidona kad je korač'o./ Triput korakne nogom i četvrtom stigne do cilja,/ u gradu Egu, gde dvor mu u morskoj leži dubini/ slavan, i zlatan, i blistav, i sazdan da večito traje./ Onamo stigavši on medonoge upregne konje,/ brze k'o vetar, griva na vratu beše im zlatna;/ potom se u zlato on obuče i prihvati blistav/ bič od zlata ispleten i na kola popne se svoja./ Pogna uz talase konje, i veselo stanu se pod njim/ igrat''životinje morske, poznajuć' svoga vladara,/ sve se od radostti more rasklopilo, konji su brzo/ leteli, nije se medna osovina skvasila nigde,/ konji lakoskoki njega dovedu do ahejskih lađa'' (83).

Rimski vojskovođa Marko Kras 29. godine pre nove ere   prilikom pohoda na Misiju osvojio je teritoriju Segetike, za koju se uglavnom pretpostavlja da se nalazila u reonu pritoke Dunava Cimbrice. Svega par desetina kilometara uzvodno, oblast današnje Brze Palanke, postojalo je i podunavsko naselje Egeta za koje ima osnova smatrati da svoje ime duguje boginji plodnosti Segetiji. To takođe ukazuje na moguću povezanost sa Getima, plemenom  kao i Tračani, toliko bliskim Misiji, da ima gledišta da je Misija tek geografski pojam područja naseljenog mešavinom ovih dveju etničkih grupa. Jedan sačuvani fragment dešavanja iz vremena Krasovog pohoda ilustruje običaj stanovnika Misije da pred bitku svojim bogovima žrtvuju konja, prastari Posejdonov znamen, ne bi li  atribute jednog takvog božanstva zadobili za sebe. Pred nalet moćnih rimskih legija, oni  ''smesta zaklaše konja ispred bojnog reda i zavetovaše se da će utrobama ubijenih vođa počastiti i bogove i sebe'' (84). Drugi primer iz istog okruženja pokazuje inverzni proces sjedinjenja ljudske i božanske energije.  Kralj Tračana Diomed hranio je  konje ljudskim mesom. Zbog toga je od Herkula bio kažnjen tako što su ga, skupa sa Semelinim bratom Polidorom, konji  raskomadali. Platon u ''Fedru'' opisuje nadnebeski svet ideja, dostupan  ne čulima već putem umnog razmatranja, koji pohode Zevs, vojska bogova i demona i povorke duša koje tu borave već pre svoje zemaljske egzistencije: ''Duša pre rođenja liči na vozara (= um) koji upravlja dvama krilatim konjima (= srcem i voljom). U bogova vozar i oba konja su dobri i plemeniti, a kod ljudi vozar ima ljudsku prirodu, a od konja jedan je lep, dobar i plemenita porekla (= srce), a drugi ima suprotne osobine (= volja). Duše u svojoj preegzistenciji prate bogove u pomenutom obilaženju, ali se samo odabrane mogu za trenutak uzdići sa bogovima u onaj nadnebeski svet, i tu se, gledajući ideje, nahraniti istinom, pa se vratiti na  svoje mesto. A koja se duša ''krivicom vozara'' napuni zaborava i zloće, ta gubi krila, pada na zemlju i ulazi u kakvo telo.'' (85).

Upravo na delu završetka puta bistre vode, potičuće iz izvora smeštenog u posudi blid po kojoj nosi početno ime Bliderija, prolazeći kaskadama niz područja Alisar sa izgrađenim mlinovima, čija je zaštitnica nimfa Egerija, u blizini antičkog naselja Egeta, i danas se svojom lepotom razmeće visoka prelepa stena sa likom konjske glave. Kao da podsećaju na divnu pripovest o Hipolitovom stradalništvu, kada je vozeći konjsku zapregu, lažno optužen od Afrodite, po Posejdonovoj naredbi stradao pod kopitama, iz vodenih talasa nastalog, razjarenog bika. Ipak uz Dijaninu pomoć, Hipolit biva vraćen od Kapije smrti i predat nimfi Egeriji da, simbolizujući svetlost koja se prelama kroz bistru vodu, uz nju živi nepoznat i usamljen pod imenom Virbije. Hiljadama godina kasnije, neumorni tragači za antičkim zlatom u okruženju Egete, danas Brze Palanke, i dalje nastoje da priče o vretenu od zlata- Amfitritinom obeležju, zlatnoj preslici na kojoj je Suđaja isprela novu nit Hipolitove sudbine,  i zlatnim kolima kojima je jezdio ovim prostranstvima, pretoče u stvarnost. Ako su u biku personalizovana načela pravde u datom slučaju bila zloupotrebljena voljom jednog boga, onda je razumljivo insistiranje na ''usamljenosti i nepoznatosti'' određenog vida božanskog milosrđa, iskazanog prevazilaženjem slabosti svojstvenih nižim bićima, nošenog plamenom Dijaninom svetlošću do zlom neukaljanih vodenih prostranstava. Što se tragača za zlatom tiče, zanimljivo je da se u istočnoj Srbiji, kao indikator mesta nalaženja plemenitog metala, zemaljskog izraza svetlosti, i danas koristi trag  vatre ostavljen u pepelu sagorelog drveta: ''Uoči dana određenog za kopanje, na mestu na kome se po predviđanjima nalazi zakopano zlato, tragači tle zasipaju pepelom u krugu od dva metra. Sutradan se označeno mesto proverava utvrđivanjem da li je u njemu otisnut nečiji trag. Ukoliko se pronađe otisak  ljudskog stopala, tu se ne sme kopati, da neko ne bi nastradao. Ako se pojavi životinjski trag, može se slobodno kopati, ali tek pošto se na tom mestu zakolje životinja koju će kopači potom ispeći i pojesti. Prinošenjem žrtve, više sile bi bile zadovoljne i dopustile da se zlato pronađe'' (86).

Prisutvo,  kako kaže Platonov izvor,  vrhovnog božanstva  Atlantiđana, Posejdona u regiji Đerdapa uočljivo je još na jednom primeru. Zbog ljubavi sa njim, ljubomorna Atina je Meduzu pretvorila u krilato čudovište, sposobno da ljude  preobražava u kamen. Kada je Persej ubio Meduzu, iz njenog tela iznikla su Posejdonova deca- krilati Pegaz i Krisaor. Kameja sa prikazom Meduze iz Trećeg veka nove ere, zajedno sa figurom Neptuna-Posejdona, predstavljenog sa trozupcem i ribom u ruci, nađeni na lokalitetu Dijana kod Karataša,  svrstavaju se u najlepše eksponate Arheološkog muzeja Đerdapa u Kladovu, živo nas podsećajući kako je Meduzin ubica Persej, sin Zevsa i Danaje i praotac Persijanaca, pokazujući njenu odrubljenu glavu,  okamenio  Posejdonovog sina Atlanta, preobrazivši ga u planinu Atlas. I ovaj  Meduzin lik ima splet zmija, simbola htonskih sila, koje se do danas doživljavaju kao bića koja  komuniciraju s ljudima. U selu Voluja,  đerdapsko zaleđe, još  2006. godine živi starac koji ''poznaje njihov jezik''. Kako se ovde veruje, on ima moć nasleđenu od predaka, da zviždukom doziva zmije ili da ih odagna ukoliko nasele neželjeno mesto (87).

Posejdonovo obitavanje na Đerdapu ovekovečeno je imenom gorostasne dunavske hridi, situirane na mestu koje označeva početak kraljevstva Gvozdenih vrata- Baba kaj-  konji, prinčevi podzemnog sveta, kako se naziv daje protumačiti putem prastarog vlaškog govornog izvora.

U nastavku:

ATLANTIDSKO  BLAGO