ANTIČKI KANALI NA DUNAVU

Đerdap

Đerdapski tesnac jedno je od mogućih mesta Herkulovog podviga razdvajanja stenovitog planinskog masiva, u našoj verziji praveći prolaz kojim je davnašnje područje Panonskog mora povezano sa Crnim morem. Isti junak je sa ostrva Eritija- Ada Kale, u blizini stubova nazvanih po njemu, dognao ''Sunčano stado'' na obalu reke pošto je primakavši susedno planinsko stenje, načinio kameni most. Svedočanstvo o rečenom nalazi se u činjenici da je Ada Kale imalo razdrobljenu strukturu tla, na čemu počiva verovanje da je veštački stvoreno od velikih kamenih blokova pokrivenih slojem zemlje. Prilikom arheoloških iskopavanja pred potapanje ostrva usled izgradnje hidroelektrane Đerdap, rumunski istraživači naišli su na tragove temelja sačinjenih od istovetnih kamenih gromada od kojih je sazdano i ostrvo. To ih je, skupa sa ostacima stenovite pregrade dopiruće gotovo do kraja rečnog korita, navelo na zaključak da je u antici Ada Kale bilo deo velikog bedema- brane, u sklopu izgradnje plovidbenih kanala skrenutim rečnim tokom. Jedan marljivi proučavalac starina 1857.godine, obišavši dunavsko ostrvo sažeo je svoje impresije u rečenici : ''Austrijanci su čudesno sa mnogim lagumima i svodovima podzemnim na njemu grad sazidali'' (7). Ova slika ukazuje na postojanje infrastrukture iz ranijih vremena, koja je potonjim graditeljima omogućila relativno brzi dovršetak fortifikacijskih radova.
Na ostatke kanala, nalik onim pominjanim u Platonovoj priči o Atlantidi, srpski inženjeri, angažovani od Ministarstva narodne privrede naišli su 1889. godine: ''Komisija je izašla na lice mesta kod Sipa da pregleda projekat koji će se u Dunavu izvršiti i našla je da se od Sipa pa na 2.800 metara uzvodno nalaze tragovi staroga prokopa - ''rimskog'' - 60 metara širokog na krajevima; danas postoje nasipi od nekih 10 metara visine, koji su ograničavali pomenuti kanal- dakle, jedan kanal na ovoj strani i u istoj dužini postojao je već u stara vremena'' (8).

Po Kanicovim merenjima iz 1889. godine, dužina kanala koji je od stenovite obale bio udaljen u proseku 150 metara, iznosila je sa blagom krivinom izbočenom prema jugu 3220 metara. Dno mu je bilo široko 57 metara, visina dva, većim delom veštački stvorena nasipa, iznosila je 14 metara. Kanal je u podnožju imao širinu 10 metara, a razmak između njihovih kruna bio je 75 metara. Radi zaštite južnog nasipa od jakih potoka Kosovice i Kašajne, izgrađeni su na tri mesta kameni zidovi debljine 1,2 metra, da bi njihove vode odbijali u stranu. Krajem XIX veka od ovih, kako Kanic zapaža-kao stena čvrstih brana- još su se videli 61,5 metara dugi, dva metra visoki ostaci, a na Kašajni je postojao deo zida dužine 25 metara (9).

Posmatrajući doista zadivljujuće rezultate pothvata izmeštanja toka Dunava, izgradnje kanala u reonu sela Sip, daje se primetiti da izvođenje tako grandioznog dela nije moglo biti rezultat napora rimskih legija u jednom relativno kratkom razdoblju. Suviše je malo vremena, energije, donekle i znanja koncem prvog veka nove ere njima bilo na raspolaganju, da bismo ih danas označavali neospornim autorima poduhvata.
U odnosu na put uz Dunav, u deonici kojom je usečen u stenovit masiv, takođe delo dalekih predaka iz najstarijih vremena, raspolažemo zapisom na prvoj Trajanovoj tabli iz 100. godine n.e, kako je ovaj ''prosekao bregove, uklonio grebene, izgradio put i uklonio okuke koje bi mogle smetati plovidbi''. Međutim na drugoj njegovoj đerdapskoj tabli, višestruko manjeg formata od prve, postavljenoj u reonu Sipskog kanala, nemamo kitnjasti panegerik Trajanovom podvigu, poput onog na prvoj, već lapidarnu konstataciju ''Savladavši opasne prepreke učinio je Dunav plovnim''- malo za jedno tako veliko delo kao što su plovidbeni kanali (10).

Trajanova tabla

Ni Trajanov savremenik i prijatelj Gaj Plinije Mlađi u pismu rimskom hroničaru Kaminiju, upućujući ga koje imperatorove poduhvate treba veličati, niti ne nagoveštava đerdapske kanale i skretanje toka reke kao njegovu zaslugu : ''Veoma je dobro što se spremaš da pišeš o ratu sa Dačanima. Jer gde možeš naći građu koja bi bila tako savremena, tako obimna, a najzad i tako poetska i, uz sve stvarne činjenice, puna priča? Opisaćeš nepoznate reke koje teku tom zemljom, nove mostove podignute iznad tih reka, livade iznad ponora, opisaćeš kralja koga su isterali iz njegove prestonice i naposletku oterali u smrt, ali koji je do kraja života ostao odvažan i hrabar.'' (11).
Najzad, prema jednoj verziji, Sipski kanal i radovi u njegovom okruženju billi su razlog izmeštanja toka Dunava, što je moglo stvoriti pretpostavku izgradnje velikog mosta kod Kladova, ali se osnovanijim čini mišljenje da je ovaj kanal rađen tokom malih vodostaja, uz upotrebu prirodnih pristupa kakve su činile oštre đerdapske stene izdignute iznad vode. Da su graditelji iz dalekih vremena pre rimskog civilizacijskog uspona poznavali veštinu takvih radova uverava nas plovidbeni kanal velikog persijskog vladara Darija, kojim je spojio Persiju sa Mediteranom preko Crvenog mora tokom petog veka pre Hrista, ili desetinama kilometara dugi zid i sistem kanala, uključujući i one od Nila do Crvenog mora, egipatskog vladara Senusreta III /2096-2061. godine p.n.e./. Kada je Darije 514. pre n.e. krenuo u pohod protiv Skita, na dunavskim obalama sagradio je veći broj mostova, ostavivši ih na čuvanje pomoćnom odredu jonskih Grka pod komandom miletskog tiranina Histije. Bez obzira na neuspešan ishod borbe sa Skitima, velika nalazišta zlata i srebra pala su u persijske ruke (12).

U ovom delu Gvozednih vrata pronađeni su tragovi prisustva dalekih civilizacija, mnogo starijih od rimske, o čemu, pored ostalog, svedoče antropomorfne statuete sa prikazima bradatih muškaraca, čiji su zaravnjeni delovi temena verovatno bili platforma za prinošenje žrtava božanskom umu svojih patrona (13).

Persijski uticaji na ovdašnjem podneblju imaju takođe uporišta u preuzimanju određenih kulturnih elemenata od strane njihovih suseda starih Slovena u dalekoj postojbini pre naseljavanja na Balkan. U prilog toj tezi argumenti su: slovenski termin ''bog'' preuzet od staropersijskog ''baga''; talas mitraizma koji je zapljusnuo ilirske i dakijske rimske provincije početkom nove ere, zatim u srednjem veku manihejstvo na prostorima Bugarske, Vizantije, Makedonije, Bosne, uticaji preko kulture osmanskih osvajača i najzad širenje persijskog jezika, običaja, literature i delovanje mističkih derviških redova.

Čovekova iskonska težnja da svet prirode redukuje na energiju ne bi li nadomestio nedostatke njenog stihijnog delovanja, ljudskoj prirodi nedostupnog za ovladavanje, u formi izdvajanja jedne reke iz njenog korita ili toka, izgradnjom plovidbenih kanala, omogućavala mu je osećati se delom božanske sile, dovoljne zauzdati jedan izraz ''kosmičkog nereda''. U našoj priči to se dešava na mestu mitskog kraljevstva Gvozdenih vrata, začetog Ždrelom i dovršenog Kazanima, današnjoj istoimenoj dunavskoj regiji između Golupca i Kladova, poznatoj i kao Đerdap, što je neznatno izmenjen oblik persijske reči za teško savladivi deo vodenog puta.

Vavilonski mit kazuje: ''U vreme kada je ništa što se zvalo nebo postojalo gore, i kada ništa dole još nije dobilo svoje ime zemlje, pošto su Tijamat i Okean smešali sve svoje vode u jednu'', Marduk je ubio boginju Haosa Tijamat ubacivši olujni vetar u razjapljene čeljusti spremne da ga progutaju. Haos je raspršen kada je Marduk kopljem proboo naduvanu mešinu. Tijamat rasporena poput ribe spremane za sušenje, razapeta je i jednom polovinom postala Nebo, a drugom Zemlja. Vavilonski izraz za božanstvo nepomičnog nebeskog svoda- Anu danas pohranjen u nazivu Dunav/ Danubius, sadržanom i u kovanici za ''božiju reku života'', sazdanoj iz reči ''dan-danu'', odnosno ''zan''- proističućih od imena ''Zevs'' ili ''Die'', i ''bios''- život, upečatljiv je simbol u snazi vode preobraženog nebeskog puta. Njime je i egipatski Ra, svetlosni oploditelj Majke Zemlje, nebeskim čamcem odlazio u susret svom sutonu. Sličan poduhvat grčki Argonauti načinili su prolazeći kroz Gvozdena vrata Dunava u traganju za zlatnim runom, tajanstvenim sredstvom opštenja sa božanskim silama, proisteklim od Friksa, čeda Zevsa preobraženog u ovna /orfički znamen Proleća/ i prelepe Teofane. U doba kada Sunce ulazi u sazvežđe Ovna, vreme prolećne ravnodnevice, po starozavetnom predanju Bog je stvorio svet. Veliki grčki pesnik Pindar /522-442.p.n.e./, ovako opisuje Jasonovo ovladavanje nemirnim vodama :
''Zlatnu čašu u ruke uzme vođa/ I na krmi stane zazivat tad/ Zevsa gromovnika, oca svih nebesnika;/ Hitne struje talasa, vetrove/ noći, staze po pučini morskoj/ I dane vedre i povratku sreću dobru zove./ Grom odazove se iz oblaka, dobre kobi glas; / Sjajne sinu zrake s munje nebeske,-/ trgaju, cepaju se. / Odlahne junacima, u božiji se oni znak / Pouzdaju. Slatku nadu / Gatar njima uliva i kliče: / ''Ded vesala se prihvatite sad !'' / Ruke im okretne bez počinka svakog / veslima pljuskat trgnu. / Dahom juga Crnom moru na ušće jureć stignu, / Svetište onde sveto Posejdonu bogu, / morskome kralju, dignu; / Riđe stado bikova tračkih pred njima se stvori / I nov od kamena oltar, žrtvi sazdan./ U golemu srćuć opasnost oni / gospodaru lađa se mole, / Besnu, groznu sudaru stena hitrih / Da se otmu. Bejahu hridi dve / žive, od udara vihora bučna brže / Sklapahu se one,- al plovidba /polubogova im kraj i konac / Učini sada.'' (14).

U Trakiji je Dionis predstavljan kao bik, u orfičkim mitovima imajući značenje godišnjeg doba krunisanog Novom godinom, a veliki čamac zvani ''Argo'' u obliku mesečevog srpa nošen je prilikom procesija kod svetilišta u Delfima- simbolična slika zemljinog odsjaja između ''Mesečevih rogova'', vidljiva svaki put kada se na horizontu pri zalasku Sunca nalazi i srpasti Mesec.

Ovna kao sredstvo umilostivljenja božanstava podzemnog sveta, koristili su i praistorijski žitelji Rudne Glave, u blizini Majdanpeka. Tu su u rudokopu pronađeni žrtvenici koji imaju ovnujske glave sa maskom, izduženih rogova, poput onih sa ''Mesečevog srpa'', stari između 7.300 i 6.500 godina (15). Jednu predstavu Jasona sadrži sarkofag iz Drmna, istočna Srbija: u levom bočnom polju Jason sa kopljem okrenutim nadole u desnoj, i osvojenim zlatnim runom u levoj ruci, kao pandam figuri Perseja, pokoritelja neukrotivih prirodnih sila, prikazanog sa glavom Meduze u podignutoj desnoj ruci i sa isukanim mačem u levoj (16).

Ezoteričkim deljenjem reči kabalisti prva slova Biblije ''berešit bara elohim''- u početku stvori bog, iščitavaju kao ''bara šit bara elohim'': on stvori ovna, on stvori elohim /božanske sile/. Kako Ernst Bloh nalazi, reč ''on'' tada je Pra-ništa koje zrači prema nečemu stvarajući, a ''šit''-ovan, jeste Adam Kadmon-''prava tajna sveta i u isti mah ključ za nju- istovremeno i makrokosmos i model boga'' (17).

Mit o Argonautima karakterišu metafore, ne samo iz sveta junaka, nego i iz sveta životinja, kosmičke i metafore iz materijalnih sfera oličenih u stvarima. On je predstavljen kao sistem polarnih metafora smrti i oživljavanja kosmosa- totema- stvari, koje nisu vezane kauzalnom motivacijom. Tako posedovati ''zlatnog ovna'' znači posedovati ''carstvo'', ''car'' je simbol za život, ''zlato'', a ''zlatno runo''- ''nebo'' i ''svetlost'' (18). Da bi se zadobila prevlast nad ''svetlošću'', Argonauti moraju ubiti zmaja- simbol snaga podzemnog sveta, mraka- koji čuva blago, pri čemu je plovidba vid pročišćenja, potrebnog za dopuštenost dodira smrtnika sa ''zlatom''.

Talet /624-545./, jedan od sedmorice mudraca stare Grčke, učio je da je voda temeljna i večna tvar iz koje sve stvari nastaju i u koju se vraćaju. Tragovi Platonovog nauka o preegzistenciji, mada anatemisanog od pravoslavne crkve, kroz metaforu o ''drvetu života izniklom uz svetlosnu rajsku reku'' održani su u srednjovekovnoj srpskoj književnosti, gde su verovatno dospeli kroz delo Filona Aleksandrijskog. I oni vodu smatraju mestom kanalisanja nebeskih ideja, sa atributima nepropadljivosti-večnosti, počivajućih na bestelesnoj svetlosti (19). U Knjizi postanja Starog zaveta /1,3:22/ Gospod reče: ''Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi''. Bogomili pak uče da je stablo života zapravo žena a Adam je, okusivši ga, postao svestan te istine, zbog čega je i prognan iz raja (20).

Otkrovenje Jovanovo u završnim scenama pominje ''čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prestola Božija i jagnjetova'' /22:2/, te ''nasred ulica njegovih i s obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest rodova, dajući svakog meseca svoj rod; i lišće od drveta bejaše za isceljivanje narodima'' /22:3/. Ono je, povezujući zemlju, nebo i donji svet u jednu celinu, ujedno i sinonim besmrtnosti. Na dunavskom Velikom ostrvu, u neposrednoj blizini današnje hidroelektrane Đerdap II, otkriven je veći broj slovenskih ''gromila'', za koje je očuvano kolektivno pamćenje da su ih podizali pagani, da su se na njima molili Bogu, prinosili žrtve i ''kuda bi se dim povijao na tu bi se stranu okretalli pri molitvi'' (21). Najnovija istraživanja pet takvih uzvišenja na ovom mestu ukazuju da su ona služila kao spomenici, dok su pokojnici spaljivani i njihov pepeo bacan je u svete vode Dunava (22).

Preko puta Kladova, kraj Turn Severina u Rumuniji, kao uostalom i na brojnim mestima današnje Srbije- u blizini Subotice, Bavaništa, Bačke Palanke, Beške, Kovina, kod manastira Kovilj i Fenek... postoje vodice- kultna mesta sa isceliteljskim moćima. Na Vodicama u blizini zidina Turn Severina 1372. godine sveti Nikodim Tismanski je podigao pravoslavni manastir. U narodu su uvrežene priče iz davnih vremena o vilama i zmajevima što posećuju vodice, čemu podlogu daje verovanje sa srpske dunavske obale, preko puta manastira Vodice, da je tu živeo Trojan, božanstvo podzemnih sila kome je prinošena na žrtvu devojka upravo na Trojanovom mostu iznad Dunava. Pobednik nad htonskim silama oličenim u zmaju, sveti Đorđe postao je svetac zaštitnik Turn Severina, a njemu je posvećen i pravoslavni hram u Kladovu. Među baštinicima takvih verovanja smatra se da je lekovita i isceliteljska moć Vodice postala pristupačna ljudima pošto je sveti Đorđe, odnosno neki njegov paganski prethodnik, udario mačem po kamenoj gromadi.

Specifičan vid upotrebe vode u ljudskom rukom stvorenim, ''inteligentnim mašinama'' prezentiran je javnosti od strane Mihaila Petrovića Alasa u Srpskom paviljonu na Svetskoj izložbi u Parizu 1900.godine. Radi se o izumu rešavanja određenih klasa diferencijalnih jednačina putem hidrointegratora- stroja zasnovanog na principu hidrodinamike, da se pri potapanju tela u sud sa tečnošću njen nivo menja zavisno od oblika i veličine suda.

Putovanje molekula rečnim i morskim tokovima bilo je inspiracija i Nikoli Tesli za stvaranje tehničkih uređaja koji će uvećati ljudsku snagu. Savršenstvo se ipak, po verovanjima dalekih predaka, krije korak dalje- u kovačkoj radionici, kojoj su nebo i zemlja peć, a Tvorac veliki majstor. U vreme postanja, poput antičkih kanala, stvori on svod koji nazva nebom i rastavi vodu pod svodom od vode nad njim, čineći njen svetlosni tok izvorom ljudskog života.

Komentarišući Taletovu tezu o vodi kao praizvoru svega, Miloš Đurić upućuje nas na stav starih teologa koji pevahu o vodi kao zakletvi bogova: ''tu vodu zovu oni Stiga, jer najstarije je, vele, najčasnije, a zakletva je najčasnija'' (23). Mnoga predanja ukazuju da je ljudski život nastao iz stanja upodobljenog potopu, kada je, bilo pramajka ili praotac ljudskog roda, rukama zahvativši vodu i mekano blato, izvajao nešto što bi ličilo na samoga stvaraoca. Okolnost da je božanstvo moralo makar za tren kleknuti kako bi materiju privelo duhu, dala je njegovom produktu priliku da i sam bude delić bezvremene stvarnosti, poput čuna što opirući se rečnoj matici nastoji izbeći kraj vodenog puta. I Tertulijan, pozivajući se na Stari zavet, ukazuje kako je oblikovanje samoga čoveka dovršeno ''od zemlje koju su vode, okupljene pre četiri dana na svoje mesto, ostatkom vlage učinile blatom. Zato čovek ima, u prvom redu poštovati drevnost voda jer su pradavna tvar, potom dostojanstvo, jer su presto božanskog Duha'' (24)

Do današnjih dana, kroz slojeve viševekovne tradicije, očitava se običaj među stanovništvom đerdapskog Podunavlja ''puštanja vode'' prvo mrtvima, a potom nebeskim silama-Suncu, Mesecu i drugim planetama. Identičnim radnjama odlikuje se Mitrin kult, zasnovan verovanjem da je voda sveti element. Upravo zato, na dan hrišćanskog praznika Veliki četvrtak, žene izlaze na Dunav, čije je ime neodoljivo slično iranskom nazivu za reku-Danu, prinoseći na žrtvu planetarnim silama 5, 7 ili 13 kamenih belutaka poređanih na platnu potopljenom u vodu. Time su sa njima delile fragmente svetlosti rođene u voštanim svećama, pogodne da pokažu svetlosni stub kojem je materija podnožje a nebeski um vrh.
Kod stanovništva sa istih prostora pre par hiljada godina, kao uostalom i danas, zidine dunavskog kanala znače odvajanje i spoj kosmosa i haosa- harmonije, izvedene iz božanske promisli kroz impozantni građevinski objekat, i stihije dotad nezauzdanih sila mraka pohranjenih u koritu velike reke.

U nastavku:

HERKULOVI STUBOVI