ATLANTIDSKO BLAGO

 

Herkul

Prema R.Grevsu, grčka slova Herkulove azbuke, čija su apstrakcija Herkulovi stubovi, odnosila su se na njegovo putovanje u Sunčevom peharu-barci, kojim je otplovio sa Gerionovog ostrva, a savladani vladar  bio je čuvar starog alfabeta. Njime je potisnuta tzv. Azbuka drveta, vezana za krvave žrtve Kronosu-Vreme. Gerionovo stado koje je Herkul dognao na obalu, verovatno simbolizuje slova alfabeta. Stubovi sa njegovim imenom u hrišćanstvu su našli zamenu u četiri stuba na kojima svet počiva- četiri jevanđelja, kao četiri strane sveta.  Herkulova pobeda značila je zabranu prinošenja ljudskih žrtava,  umesto čega je  uveden  običaj žrtvovanja lutaka sa ljudskim likom (88). Do danas je u Timočkoj krajini zadržan običaj prinošenja na žrtvu lutke. U slučaju da se u jednoj porodici tokom godine dese dve smrti a kako bi se izbegla  treća, ukućani kao zamenu za treće lice prave lutku ukrštanjem dva štapa, obmotanih na gornjem kraju u vidu glave, a na donjem u obliku pantalona ili haljine. Lutki se daje ime Stojan ili Stojanka, ''da bi stala smrt'' (89). Nešto slično praktikovano je u starom Rimu prilikom sahranjivanja cara. Godine 337. u Konstantinopolju, iznad tela počivšeg imperatora postavljen je voštani lik, jedno vreme sa atributima živog vladara, da bi ritualno bio spaljen /zamena za sudbinu vladaoca ovekovečenu u znamenitim tartarskim tablicama/ a  leš je pohranjivan u zemlju.

Izuzev želje da se spreči brza smrt sledećeg vladara, ili simbolično propast carstva, obred  spaljivanja voštane lutke značio je uspeće pokojnikove duše u zalog božanstvu Sunca, odnosno vatre, dok su sile podzemnog sveta bile ''namirivane'' predajom ''praha prahu'', inhumacijom tela pokojnika. Na takav način je izvršeno uzdizanje među besmrtnike imperatora galskog imena-Galerija 311. godine u Romulijani, kod Zaječara: Galerijevoj lutki bila je namenjena posebna lomača. Bugari iz okoline Vidina takođe prinose na žrtvu od konca stvoren ljudski lik- ''martičke'', no sa drugačijim značenjem. Tokom prvog prolećnog meseca u godini, gotovo svaki stanovnik Vidinske oblasti nosi od konca načinjenu lutku oko ručnog zgloba, sve do dana kada  ugleda rodu. Onda se kao zalog plodnosti lutka skine sa ruke i zaveže za granu nekog drveta. Na sličan način u antici su o grane usred vinograda kačene Dionisove maske, za koje je smatrano da, okrećući se na vetru, oplođuju vinovu lozu. U drugoj verziji, takvu ulogu imale su lutke sa  likom Arijadne, kćeri boginje Meseca Pasifaje. Božanstvo plodnosti u Dedalovoj izvedbi bilo je predstavljeno lutkama koje bi visile o granama stabala voća, da bi rodnost bila osigurana njihanjem njihovih udova na vetru. U Rudnoj Glavi, do danas se na Đurđevdan mesi kolač u obliku ljudske figure, sa šubarom i štapom, i namenjuje anđelima- čuvarima  sreće u pastira. Nekada je brašno za ovu žrtvu moralo  biti prosejano kroz sito od izbušene jelenske kože, razapeto na obruču od lipove kore (90). Jelen u keltskom predanju važi za glasnika između sveta bogova i ljudi.

I legenda o izbavljenju Herkulovom iz ždrela boginje Istar, kroz metaforu o azbuci, tumači se kao njegov podvig otimanja od vodenog božanstva prava na prinošenje ljudskih žrtava, ali i korak dalje, ovladavanje od strane ljudi tajnama alfabeta, dotad isključivom privilegijom bogova. Drugom prilikom, ljudi su darivani ovom moći tako što je Atina, kada je  građen brod za Argonaute, umetnula u kobilicu hrastovu gredu iz Zevsovog svetilišta Dodone. To je učinilo da je tragačima za zlatnim runom data mogućnost sporazumevanja sa neživim stvarima prilikom velikog poduhvata-'' 'Argo' je mogao govoriti''.

Vladar graničnih područja Hermes, čije obožavanje  je proisteklo iz kulta svetog kamenja u svojoj rimskoj transformaciji, Merkuru, bio je simbol za govor. Krila na njegovoj obući i šlemu značila su da govor leti zrakom poput ptice, kako to na divan način reprezentuje  bronzana figura iz prvog veka nove ere, pronađena u Dijaninom svetilištu kod Karataša. Iz istoga mesta potiče nalaz kamenog žrtvenika posvećenog egipatskom bogu pismenosti Totu. U Ciceronovom delu O naravi bogova, spominje se da je Merkur, ubivši čudovište Arga, pobegao u Egipat, gde je Egipćanima zasnovao zakone i pismenost, bivajući poistovećen sa njihovim bogom Totom (91). Jer, ''od krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti'' (92).

U blizini Donjeg Milanovca, lokalitet Vlasac, iz Dunava izvađen kameni žrtvenik sa urezanim znacima za koje se pretpostavlja da su deo nekog starog načina komuniciranja. Kao i na ''sunčevom žrtveniku'' sa svega par kilometara udaljenog Lepenskog Vira, i na ovom zapisi postoje sa obe strane, i to sa sličnim   sadržajem, ''pročitanim'' kao znaci nalik prauzorima današnjih ćiriličnih slova P, F, M  na gornjoj strani i P, H na donjoj, sa  par uspravnih linija između, urezanih oko 6000 g. pre nove ere (93). Ako prihvatimo tezu rumunskih istraživača da je Atlantida obuhvatala današnji deo Evrope omeđen Karpatima, i ravnicu i zaleđe uključujući Dunav, onda se sa ovom pričom dovodi u vezu  nalaz sa obale reke Mureš- tri tablice sa mesta koje takođe u svom imenu sadrži svetu reč- Tartarija. Na glinenoj podlozi iz oko 5.000. godine pre nove ere, kako je to preveo B.Perlov, stoji slikovnim znacima upisano: ''NUN KA.SHA.UGULA. DI.IDIM KARA 1''- ''za vreme četrdesetog kneževanja u počast boga Ša, starešina je ritualno spaljen. On je deseti po redu''.

Ša(m)aš/ Babar, sin božanstva Meseca,  brat boginje Ištar, u Vaviloniji je bio bog Sunca, ali i gospodar proricanja, pa  se još  interesantnijim čini detalj da se u rusaljskom ritualu praktikovanom sve do danas  u đerdapskom zaleđu- Homolje, sa korenima u kultu Boginje majke i Dionisa, na kraju obreda izvodi kolo za vreme čijeg trajanja se tri puta izgovaraju sa magijskim značenjem glasovi ''ša'' kao obavezni deo magijske formule (94). Šamaš, ''silni junak, bog Sunca'' jedini je bio sposoban ploviti preko Svetskog mora do Voda smrti, ''koje su pred dalekim drugim svetom'', kako je pred svoj pohod  u potrazi za besmrtnošću upozoravan kralj Uruka Gilgameš. Ali, i jedan od naziva Ahura Mazde je Aša, obeležje ispravnog poretka, kao božansko savršenstvo čiji su kosmički i prirodni poredak samo odrazi. Takvu  dimenziju  božanstva možemo sagledati iz činjenice da u Suzi, parnjaku Suzijane sa stanovništvom poreklom iz ove oblasti naseljenim u vreme rimske vladavine na područje današnjeg podunavskog naselja Korbovo, pronađena crna kamena stela, tu pohranjena  pre trideset stoleća kao ratni plen iz hrama u gradu Sip(aru), na vrhu sadrži reljef sa prikazom Šamaša u sedećem položaju prilikom predaje Hamurabiju znamenitog zakonika iz 1680. g. p.n.e, čija je primena za više od hiljadu godina nadživela velikog vavilonskog vladara. Iz njegovih odredbi saznajemo da su bogovi, među kojima i Dagon, naložili Hamurabiju ''da pribavi važnost pravu u svojoj zemlji, da istrebi pokvarenog i nevaljalog, da spreči moćnoga da ugnjetava slaboga''. Ukoliko su pak kamen ili drvo svojim padom uzrokovali ljudsku smrt, i ovim delima božanske promisli dosuđivana je ''smrtna kazna'' uništenjem, namirenja pravde radi, isto kao u situaciji ako je jedno ljudsko biće odgovorno za smrt drugog (95).

U grčkom Pritaneju postojala je posebna sudnica za deljenje pravde neživim predmetima. Ona datira iz vremena kada je u doba Erehtejevog kraljevanja u Atini kod žrtvenika Zevsa Polijeja, žrtva zločina zaklana, a ubica tu ostavio sekiru, otišavši po kazni u izgnanstvo iz zemlje. Ritualno ''suđenje sekiri''- neživom predmetu kao akteru ubistva uz oslobađajuću odluku ponavljalo se čak i drugom veku nove ere, ne bi li se umilostivila božanstva poretka, podjednako zainteresovana za ''red stvari'' u  celom materijalnom svetu, uz razgovetno svedočanstvo o  organskoj sprezi apstraktnih i prirodnih elemenata koji nisu odeljeni jasnim granicama (96). Dakle, s razlogom se to činilo iz uverenja da se svaka stvar, nakon uništenja njenih unutrašnjih kriterijuma,  iznova preobražava  u svetlost kao sredstvo oslobađanja vremena. Možda se u ovome krije i objašnjenje porekla većeg broja ostava sa mnoštvom sekira, poput one iz Urovice, okolina Negotina, datirane u starije bronzano doba.

Isključujući pretpostavku o tim sekirama kao zameni za novac budući da same  po sebi, osrednjeg kvaliteta i neočuvane, nisu imale za to potrebnu odliku retkosti, nalazimo opravdanim smatrati da su u posebnim ostavama pohranjivane posle upotrebe u svrhe kojima je okaljana njihova ''bezgrešnost'', te je  ''prisajedinjenje zemlji''  deponovanjem, radi umilostivljenja Pravde, na za to posebno pripremljenom prostoru, značilo distanciranje  određene zajednice od negativnog nasleđa. Na sličan način može se tumačiti i okolnost da je u praistorijskoj ostavi metalnih predmeta iz sela Šetonje, Petrovac na Mlavi, pohranjeno mnoštvo sekira i srpova, namerno izlomljenih prilikom polaganja u ostavu, a ne prilikom  upotrebe kao običnih alatki (97).

U Rimljana   znamen pravosuđa, sekira  položena na koren kakvog drveta   simbol je Strašnog suda. Vergilije Tartar naziva ''pozornicom kazni nad zlobnim ljudima'', opisujući ga kao ''Široki dvor opasan trostrukim zidom,/Koji okružava Tartarski Flegeton/ Žarkim plamenom, bučno valjajuć stene./ Grdna vrata napred, stubovi čelični,/ Koja ne razbiše ni bogovi ni ljudi./ Gvozdena kula gore diže se k nebu./ Tisifona sedi u krvavom plaštu,/ Budna čuva predvorje i noću i danju.'' (98).

Izučavajući prošlost krajeva između  Dnjepra i Dunava, A.Kifrom zaključio je da se pod imenom Arat /za koje smo  slobodni primetiti da u inverznom obliku, na određen način ponovljenom i u ortografiji za slovo alef-A-izvrnuta bikova glava, sadrži svetu reč ''tar'', možda i kao izraz za graničnu oblast/, tu nalazi prva organizovana država u ljudskoj istoriji (99).  Ako pak u nastojanju odgonetanja smisla reči ''tar'' pođemo od indoevropske osnove, sa korenima u hetskom ''aštira'',  ne isključujući mogućnost da se radi i o suprotnom pojmu definisanom kao odsustvo svetlosti, ili pak pojmu kojim se determinišu stanja njenog i odsustva i prisustva, neće biti neosnovano smatrati da se tajna skriva u pojmu ''svetlost'' odnosno ''zvezda'', tako bliskom i sledujućim solarnim simbolima, gde se krug zatvara bikom, takođe simbolom plodnosti, ali i lunarnim znamenom, čija je snaga metaforično sadržana u prvom slovu alfabeta- tački koja obuhvata sav prostor zemaljske kugle sagledan iz svih uglova, sve tačke sveta, svu svetlost i  izvore svetlosti, a Kabala ga smatra izrazom beskrajnog i čistog božanstva.

Učenje derviša Fazl Hurufija /+ 1394. g.n.e./, čiji su sledbenici imali respektabilni status u Osmanskom carstvu za vreme vladavine Mehmeda Drugog /1443-1435.g. i 1451-1481.g./, osvajača đerdapskih utvrđenja Golubac i Viševac, zasnivalo se na stavu da je prvobitno Božje stanje  nepoznati Prvi Princip, nazvan ''skriveno blago'', čija je prva manifestacija imala oblik reči. Kada je blago poželelo da bude otkriveno, apstraktna reč se raspala uzevši spoljni oblik slova alfabeta, uz otkrovenje da je i sam čovek jedna ispisana Božja knjiga (100). Materijalizacija ovog skrivenog blaga iznalaženjem njegovog ljudskom umu dostupnog  značenja, što podrazumeva pre svega poznavanje simbola njihovog izražavanja, smatra se velikim bogatstvom Atlantide. Njena sveta životinja- bik- alef, bio je početno slovo i izraz Tvorca sveta, obeležje planetarne sile Meseca i početno slovo ''neizgovorljivog'' božijeg imena, sačinjenog od niza sedam samoglasnika  alfabeta. Jevrejska mistika  pod alefom podrazumeva apstraktno načelo svega što jeste i svega što nije, simbol bezvremenog u kojem je sadržano svo vreme. On je nemerljiv i nerazumljiv, ali sve mere i svekoliko razumevanje imaju svoje korene u njemu (101). Otkrovenje Jovanovo kazuje: ''Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, prvi i poslednji'' /22:13/.

Izuzev duhovnim nasleđem, Posejdonova Atlantida obilovala je  plemenitim metalima u zadivljujućim količinama. Tornjevi  hrama posvećenog vrhovnom božanstvu blistali su od zlata, dok su zidovi zdanja spolja u celosti bili optočeni srebrom. Oko zlatnog Posejdonovog kipa kružilo je stotinu Nereida  sa zlatnim delfinima, a od dragocenih metala izrađene su statue brojnih prinčeva i princeza iz kraljevske loze. Dužina jednog zida hrama iznosila je 180 metara, približno broju koji određuje godišnji ciklus sunčeve svetlosti, odnosno dana naspram noći.  Takvo zdanje bilo je najbliže Solomonovom idealu ''doma što su ga podigli neimari, a svojim zidovima i zidinama obuhvatao bi božanski lik'' (102).

Komentarišući lavirintsku predstavu grada sa mozaičkog fragmenta iz Gamzigrada- Romulijane /III-IV vek/, B. Bogdanović zapaža: ''To je predstava grada koja veoma podseća na idealne gradove italijanske renesanse. Heksagonalna fortifikacija sa pet kula i propilejima opasuje gradsko tkivo. Međutim, pošto se malo bolje zagleda, videće se da nije u pitanju profana predstava grada, već zamršen ezoteričan simbol koji je na sebe uzeo urbanomorfno ruho, a prividno jednostavna telesnost prikazanog nosi u sebi neko veoma složeno saopštenje čiji smisao samo naslućujemo. Unutrašnjost grada zamišljena je kao tripartitni lavirint, kroz koji nije jednostavno proći. Slično mnogim antičkim misterijama lavirint otežava pristup 'centru'; možda ga čak imaginativno brani kao unutrašnja fortifikacija. Da bi se stiglo do samog jezgra mora se proći kroz tri gradska regiona. Potrebno je zatim, prema jednom tačno utvrđenom broju /3x(3x3x3)/, okrenuti se veoma mnogo puta trima regionima sveta. Ovo složeno prolaženje kroz tri komore može da znači tri lične transformacije, tri inicijacije, ili jednostavno govori o prolasku kroz tri životna doba. Krajnje naglašena ideja 'centra' istovremeno ga izjednačuje sa bićem sveta, sa bićem grada i sa vanvremenskim bićem čoveka'' (103).

Svetost broja tri ogleda se u tzv. ''zlatnom preseku'': da je zbir kvadrata velikog ''fi'' i malog ''fi'' tj. 1,61803 na kvadrat plus 0,61803 na kvadrat, jednak broju tri- zakonitost po kojoj je uređen i Sunčev sistem, kako tvrdi astrofizičar Aleksandar Tomić, i genetski kod, kako smatra hemičar i biolog Miloje Rakočević.  Đ.Koruga naglašavajući da su strukture i procesi koji u sebi sadrže zakon zlatnog preseka harmonični, dok su svi ostali potencijalno ili aktivno destruktivni, misli da ovaj zakon na najbolji mogući način harmonizuje odnos delova i celine jednog ili više istorodnih ili raznorodnih sistema; ''Priroda ga je skrivala od nas, mada su stari Egipćani pravili piramide po ovom zakonu, a stari Grci svoje hramove i druga arhitektonska i umetnička dela- kod hramova visina stubova prema ukupnoj visini hrama ista je kao i visina krova prema visini stubova'' (104).

Jednu sličnu građevinu, ''stanište sna i smrti''- palatu Stige, imenom identičnim  geografskom pojmu oblasti Stig u đerdapskom zaleđu, kao dom Hada i Persefone nalazimo u Hesiodovom opisu-''moćna stenovita građevina sa srebrnim stubovima svuda ukrug sve do neba'' u regiji Tartara, pred čijim grotlom- ždrelom gde udara bujica ''stoji Atlas, noseći glavom i rukama nebo, tamo gde se dan i noć pozdravljaju pri svom susretu'' (105). Eshil ga u ''Okovanom Prometeju'' prikazuje pritisnutog i nebom i tlom: '' Pređe videh jednog boga/ strašne muke skleptale ga;/ to je Atlant, titan silni,/ koga dovek zemlja svojom /tišti snagom neizmernom/ i svod nebni, a on stenje'' (106).

Impresije vezane za đerdapsko Ždrelo jedan putopisac 1893. godine iskazuje sledećim rečima: ''Čini vam se  da se približujete kakvom divovskom hramu s ogromnim stubovima i veličanstvenim svodovima, iz kojeg dopiru muzički tonovi, tiha pesma heruvimska!...Čas vam opet izgleda da ste pred nekakvim čarobnim dvorcem, u kome ne žive ljudska stvorenja, u kome duhovi svetkuju svoj nečastivi pir! On vam je nepoznat, ali vam uobrazilja već stvara neku nejasnu sliku njegovu, njegov neobičan izgled. Tamo je za vas neizvesnost, ne umete u napred, određeno da pogodite šta vas čeka, dobro ili zlo, uživanje ili nevolja; pa ipak vas nešto mami k njemu, a ruka se i nehotice podiže, hteli biste da se prekrstite pred neizvesnošću u koju ulazite!'' (107).

Heraklit iz Efesa /540-480. p.n.e./ poistovećuje Dionisa sa božanstvom smrti, Hadom, zaključujući da su opoziti  bog života i bog smrti jedno. Njega božanstvom donjeg sveta i gospodarem mrtvih smatraju i savremeni istraživači klasičnih starina, poput Mihaila Petruševskog i Miroslava Markovića (108). Na taj način čini nam se smislenijom okolnost da se u Galerijevom večnom počivalištu, Romulijana-Gamzigrad, na podu nalaze i Dionisov impozantni lik i  simbol grada-lavirinta: Dionis je u tom slučaju i uvoditelj u grad ili svet mrtvih.

Ostrvo Ada Kale, posmatrano iz vazduha umnogome svojim oblikom podseća na ogromnu zmijoliku aždahu, sa prednjim delom iznad površine vode. U orfičkim mitovima zmija je oličenje Hada i zime. Upravo je ta mitska neman  izraz sila podzemnog sveta, što ''svojom snagom neizmernom tište Atlanta''. Đerdap je mesto verovanja da šaran, kada napuni određeni broj godina, dobija krila, izleće iz vode i pretvara se u zmaja (109).U pričama što ih brojna pokolenja stanovništva Podunavlja prenose s kolena na koleno, pamti se borba legendarnog junaka Novaka, po kome bi bio nazvan i Karataš, protiv  velike, strašne, zmije u predelu Gvozdenih vrata; odsečena glava ale skotrljala se niz brdo ostavljajući za sobom zmijski trag- šanac kojim  reka Černa sa leve dunavske strane nalazi svoj utok u veliku reku kraj  ostrva Saan-Ada Kale (110). Koren reči Saan u latinskom i rumunskom jeziku daje se vezati za termin za krv, iz čega sledi  predanje da je od okrvavljene glave nemani ili, u  drugoj varijanti, od kapljica krvi  nastalo dunavsko ostrvo na mestu ušća Černe u Dunav. Takvim tumačenjem dospeva se do čudesne koincidencije sa  slučajem davanja imena svetoj planini Hem-Balkan, nizvodno od ostrva Saan.

Na desnoj đerdapskoj obali postoji pripovest da zloglasna umoriteljka goveda, ''golubačka mušica''- Simultum raptans golubacense, potiče od trupa ubijene aždahe, skončale u dunavskom kamenjaru, pošto ju je narodni junak uspeo isterati iz današnje požarevačke oblasti Stig, u grčkoj mitologiji sa značenjem mesta gde obitavaju stigijske nimfe čuvajući Hadove krilate sandale, čarobni tobolac i kapu nevidimku- stvari potrebne Perseju da bi savladao Meduzu, ovekovečenu između ostalog i  na stubu postavljenom na zadnjem delu lavljeg trupa, sa rimskog spomenika iz Viminacijuma. U izveštaju Okružnog načelstva krajinskog od 29.11.1847. godine kao glavna izvorišta najezde golubačkih mušica navode se: mesto nizvodno od Dobre, potok Podvala ''koji pada sa visine 70-80 hvati, čija voda nije bistra, nego surutkasta, pitka ali ipak oporog i oštrog ukusa''; još dalje ka Milanovcu,  pet izvora jedan uz drugi, zvani Babice- inače ime    božanskih sila podzemnog sveta- ''od dunavske obale udaljeni tri hvata, čija voda takođe ima lako opor ukus i izgled tanke surutke''; najzad, u blizini Golubinja, prema Tekiji niz Dunav, nalaze se dva jaka izvora, ''čije se vode spajaju i pod imenom Bela voda sa 11 hvati daljine s velikim šumom jure u Dunav'' (111). Iz rečenih toponima moglo bi se zaključiti da se izdankom božanstva sa odlikama svetlosti, odnosno rodonačelnice života sa prefiksom baba, smatra mitski junak- pobednik nad vladarom tame predstavljenim zmajem iz čije lešine su se izlegle smrtonosne golubačke mušice, sejući pošast među grlima goveda, kojom ih je samo 1847. godine u Krajinskom okrugu pokošeno više od 10.000.

Mirča Elijade nalazi da je Aždaha-prvobitna zmija- simbol kosmičkih voda, Mraka, Noći i Smrti- amorfnog i virtuelnog sveta, svega onoga što još nema nikakav oblik; Marduk je od tela morskog čudovišta Tijamat uobličio svet, a u jevrejskoj tradiciji paganski vladari i vojskovođe, Vavilonac Nabukodonosor i Rimljanin Pompej imali su odlike aždahe (112).

Izuzev u grčkoj, i u srpskoj mitologiji Gvozdenim vratima određuje se prelaz iz sveta svetlosti u svet seni. U njima, kroz jednu pripovest  zbirke ''Iz tamnog vilajeta'', Momčilo Nastasijević vidi izvorište beskonačnosti, obraćajući se Bogu: ''Svevidi, osvetli me da saznam gde mi je izvor, i čemu tečem. Ako li tebi, da je na smirenje onome ko me voli; a nije li tako i  čedo li sam varke, pusti znak da ti ne prilazim više; ali ne izvodi me, da sam iz sebe propadnem u ovome! To ti se molim!'' (113).

O ogromnim  tovarima zlata i srebra dopremanim iz provincije Dakije u Rim za vreme cara Trajana /98.-117.g./ saznajemo iz sačuvanih zabeleški njegovog lekara Kritona. Po konačnom osvajanju provincije 106. godine, iz nje je u Rim prenešeno  pet miliona livri zlata /1.625.000 kg/ i deset miliona livri srebra  /3.200.000 kg/. Taj  podatak,  i ukoliko ga ocenimo nepouzdanim, preteranim, ipak ukazuje na velike količine plemenitih metala preuzetih iz Dakije (114). N.A.Maškin u svojoj Istoriji starog Rima navodi kako nije čudo da su posle srećno završenog Dačkog rata, rimske pozorišne predstave u slavu pobednika trajale 123 dana, u arenama se borilo 10.000 gladijatora i ubijeno 11.000 divljih životinja (115).

Zlato je na ovim prostorima prerađivano mnogo ranije  no što su Dakiju zadesila  rimska osvajanja. U reonu Dambrovica, selo Peršinari, Rumunija, otkrivena je ostava zlatnih predmeta starih 3.500 godina. Na lokalitetu Hinova, u blizini Trajanovog mosta, na rumunskoj strani Dunava  iskopani su zlatni predmeti vanredne lepote, stari 3.000-3.200 godina, ukupne mase oko pet kilograma. 19 kilograma čistog zlata sadrži 12 predmeta vanredne lepote, otkriveni  u selu Pjetrosa, okrug Buzan, Rumunija: ''Kvočka sa zlatnim pilićima''. Neki istraživači smatraju da je dragocenosti slične onima iz Pjetrose trački princ sa Karpata poklonio egipatskoj  princezi Khnumet, kćeri faraona Amenemheta Drugog /1924-1876.g. pre Hrista/ (116). Na drugoj strani Dunava, u samom đerdapskom zaleđu, na više lokaliteta kao što su Majdanpek i Rudna Glava, eksploatisana su još u antičkim vremenima bogata nalazišta metala. Iz praistorije potiče i ostava zlatnog nakita pronađena u Velikoj Vrbici, preko puta rumunskog naselja Hinova.  Fascinantan je sadržaj velike grobnice tračkog vladara Seutusa Trećeg,  u blizini grada Šipka u centralnoj Bugarskoj iz koje nam se naročito značajnim čine  divni zlatni venac sa hrastovim lišćem prečnika oko pola metra i zlatni ukrasi konjske opreme, posvećeni bogovima svetlosti (117). Na delu teritorije u starim vremenima pod dominacijom Tračana, današnje Prahovo na Dunavu, još živi legenda o, prilikom povlačenja rimskih legionara sa ovog područja, na brdašcu nadomak sela zakopanoj statui zlatnog  konjanika u prirodnoj veličini (118). Poznato je da se i u VI veku veliki broj stanovnika oblasti Akvisa bavio rudarstvom i ispiranjem zlata (119).

Imajući uzor u Platonovoj Atlantidi, Neron /54-68.g./ je, posle požarom opustošenog Rima, dao izgraditi Zlatni dom sa kolosalnom figuralnom predstavom njegovog lika, za 20 stopa višom nego ona  znamenita sa Rodosa. Središnje zdanje u istočnom krilu bilo je kružno, oktagonalna prostorija sa pokretnom kupolom koja je podražavala kretanje sveta i godišnjih doba, dok je dvorište u zapadnom delu činilo pentagonalni prostor. Neronov Domus Aurea sadržao je u sebi magijsku sliku sveta- ''sagrađen je svet u malom usred grada, da bi se što bolje vladalo stvarnim svetom, koji je uvek morao ostati napolju; ideja 'projekcije', tako česta u ezoteričnim urbanološkim spekulacijama zamenjena je na kraju sasvim grubim, potpuno nasilnim fizičkim jednačenjem pojava'' (120). Pitagorejci su pak svoj savršeni grad poistovećivali sa ''olimpskim ognjenim krugom  kao zidom okruženim  svemirom, kao prijatan dom, kao svetinju i umetničko delo'' (121).

Jedini koji su u najstarijim segmentima antičkog civlizacijskog horizonta uspostavili ozbiljne trgovačke veze između oblasti gravitirajućih s jedne strane Egiptu, a s druge Mediteranu i evropskom zaleđu, bili su neprevaziđeni nautičari Feničani. Zato je polovinom prvog milenijuma pre nove ere kralj Hiram važio za vladara koji je ''gomilao srebro kao prašinu, a fino zlato kao blato na ulicama'' (122). Ako su  bili kadri donositi srebro iz Španije, recimo iz Tartesa, i kalaj iz Britanije, možemo li osporiti prvenstvo u trgovinskoj razmeni sa mnogo bližim i pristupačnijim srednjim Podunavljem ? Znajući ih i kao vrsne rudare, livce i obrađivače metala, naučnici starije generacije, poput Disoa i Šefera, Vulpea, nalazili su  da Feničani imaju zasluge za razvoj rudarstva i u  Podunavlju, dovodeći to u vezu sa njihovom kolonizacijom Ilirije u vreme legendarnog vladara Kadma. Kao dokaz, između ostalog, nude rasprostiranje nalaza metalnih okovratnika ili pojaseva -torkvesa- i drugih bronzanih predmeta poput sekira ''sirijskog tipa'' sa Istoka, čak do područja Mađarske i Češke (123).

Jedan lepi primerak torkvesa potiče sa  lokaliteta Vasina Glavica,  selo Šetonje- Petrovac na Mlavi. Radi se o namerno izlomljenom, prilikom deponovanja u ostavu u sakralne svrhe, bronzanom predmetu kružnog preseka, istanjenog i spiralno savijenog kraja, ukrašenom urezanom geometrijskom ornamentikom sačinjenom od snopova gusto urezanih poprečnih linija. Centralni deo dva takva snopa čini dvostruki motiv ugraviranog pšeničnog klasa, a između snopova naneti su ornamenti u obliku latiničnog slova ''V'' (124); pšenično klasje i mnoštvo srpova u istoj ostavi neodoljivo nas  podsećaju na kult Ozirisove sestre Izide. I nalazište otkriveno  pet kilometara od Brze Palanke sadrži bronzani torkves čija je spoljna površina ukrašena jelovim grančicama i vučjim zubima (125).

Najzad, smemo li zanemariti široko prihvaćenu  tezu da su  upravo Feničani naučili  Grke alfabetu, davali imena  gradovima u Africi i Evropi, kao što su to 814. godine pre nove ere učinili  uvodeći u istoriju Kartaginu pod svojim imenom za Novigrad- feničanski Kartadaš, istovetan terminu Kar(t)adaš, neznano kad datom naseobini uz đerdapske plovidbene kanale, u blizini Sipa?

Opisujući kanale Atlantide stari Platonov informator naveo je da bejahu dovoljno široki da kroz njih može proći trirema- galija sa trorednim veslačkim klupama, a njeni su usavršitelji bili baš Feničani, što  se smatralo njihovim najvećim adutom prilikom  preotimanja  Egipćanima premoći u plovidbenim veštinama (126). Ako su u nabavci  srebra oko 600. g. p.n.e, za račun egipatskog faraona Neka prelazile  Gibraltarski moreuz urezujući u mitsko pamćenje pojam Herkulovih stubova, skloni smo verovati da pohodu feničanskih galija nije izmakla regija Gvozdenih vrata, njenih bogatih ostrva i dunavskih obala, umnogome podudarna predstavama o prolazu sa Herkulovim stubovima.

Hidroelektrana Đerdap na Dunavu proteže se uz malo ostrvo  Ždrelo, na kome su pronađeni tragovi ljudskih staništa stari više od 10.000 godina, ali i kontinuirano ljudsko prisustvo dugi niz vekova, tako da su se na njemu, pred potapanje usled izgradnje hidroelektrane nalazili zidovi visine 5 metara, debljine 1,5 metar, i u njihovoj blizini druge građevine čija je debljina zida iznosila 2,80 metara. Kolosalne zidine identifikovane su i na susednom ostrvu Gol. Kosta Jovanović u svojim istraživanjima s početka dvadesetog veka zabeležio je postojanje legendi o zakopanom blagu ''koje su, prema predanju, poneki od putnika mogli da vide na ostrvcu u Dunavu, prema zidinama Karataša, kada je voda bila opala'' (127).

Među akterima podizanja hidroelektrane i njihovim potomcima i danas kruže priče o ogromnim količinama zlata izvađenim sa ostrva Ždrelo neposredno pre njegovog potapanja. Vremenom će i to verovatno postati deo legende, kao što je slučaj sa pripovedanjem o duhovima sa ostrva Ada Kale, 1780 metara dugog i 500 metara širokog  kopnenog prostora, susednog Ždrelu (128). No, izuzev na profani način, zlato se da  posmatrati kao instrument duhovne objave, srodan religiji, na šta asociraju brojni drugi detalji poput onog da su verske procesije Atlantiđani obavljali u ''zlatnom hramu'' ili koristeći ''zlatne posude'', a njegova naglašena fizička prisutnost kao plemenitog metala davala je pripadnicima stare civilizcije više mogućnosti posvećenja sagledavanju sopstvene duhovne dimenzije i veze sa tvorcem sveta, i kroz takve relacije kao što je specifična azbuka, odnosno poseban vid komuniciranja.

Oblik simbioze između Sunca oličenog u zlatu i Meseca u srebrnom znaku, odnosno gradivnih materija  najvećeg  hrama izgrađenog na Atlantidi, i drugi vid ponavaljanja uzajamnog dejstva Sunca čiji je simbol, čitljiv upoređenjem hebrejske reči za ovaj pojam i gotovo identičnog jezičkog izraza kod Egipćana za ''crno'' (129), njegova druga, tamna strana, kao  manifestacija životne energije podzemnih sila, i Meseca kao crvenom bojom izražene stvaralačke snage proističuće iz  interakcije sa svojim nebeskim parnjakom u vodama  oko ostrva smrti, izrazi su verovanja Atlantiđana da imaju moć pristupa božanskoj energiji ''putem koji ništa ne rađa'' oličenim u božanstvu čije atribute nosi  nama poznata Dijana, ali i njena daleka prethodnica Istar.

U gradu Vavilonu-sinonim za Božija vrata- takav ''sveti put'' vodio je do Kapije boginje Istar, a na Đerdapu do njenih Gvozdenih vrata. Značaj puta i prolaza ogledao se u tome što su njima hodali bogovi. Feničani, ''mudri i učeni u božanskim stvarima'' govorili su da je Sunčeva svetlost  ''svuda  prostiruća energija samog čistog uma što obasjava svoje sopstveno prebivalište, kojoj je zapala u deo sredina čitavog neba, odakle ispunjava nebeske sfere svakom vrstom snage i sve obasjava božanskom svetlošću'' (130). Vrata su kod njih obeležje slova šin, izraz ''duha'' ili ''daha'' Boga, organskog procesa kosmičkog života.

Jedan specifični fragment  sećanja na Atlantidu odnosi se na tvrdnju da su građevine bile od crnog i crvenog kamena. Zanimljivo je da, kao retko gde, ove dve vrste građevinskog materijala imamo upravo u okruženju đerdapskih ostrva. Crni kamen bio je odličje krečnog grebena od kojeg je sačinjen 700 metara dugi sprud Vran, u vreme pre izgradnje hidroelektrane prostirući se 1,2 metra ispod površine vode, kao deo dunavskog korita. Isti putopisac koji je ovaj podatak zabeležio 1893. godine (131), ostavlja nam i svedočanstvo o ogromnom kamenitom rtu Grebenu, sazdanom od crvenog mermera, visokom 68 metara. Greben je kao prepreka za plovidbu razbijen miniranjem krajem Devetnaestog veka, a njegovi komadi bili su jedno vreme dragoceni srpski izvozni artikal. Inače, crna boja simbolizuje kosmičku noć, ''tamu nad bezdanom'', obitavalište svetog Duha, kako govori Postanje za prvi dan stvaranja sveta. Crvena boja pak, korišćena je za izražavanje snage Mesečeve moći u koju se na svom zalasku utapalo Sunce, baš u blizini Crvenog ostrva-Eritije-Saan-Ada Kala. U Gesnerovoj istoimenoj  idili, od  V.S.Karadžića objavljenoj na srpskom u ''Danici'' za 1827. godinu, Eritija se prikazuje kao najlepša Dijanina pratilica; bežeći pred Panovim proganjanjem molila je Dijanu za izbavljenje, da je ''nečista ne bi obuhvatila ruka; i boginja, ljubavi protivna, usliši njenu straovitu molitvu, voda kaplje sa njegovih ruku, koje su je zagrlile bile, i s prsiju na nju prislonjenih; ona se rastopi u zagrljaju njegovom, i postade izvor'' (132).

Jedno božanstvo, sa svojstvima koja ukazuju na kult Dijane i njenih antičkih prethodnica,  očuvano je u uspomenama stanovnika srpskog Podunavlja  u regiji Gvozdenih vrata, kao i na rumunskoj strani Dunava, kroz lik Gorske majke ili Muma Paduri. Njen zaštitni znak, kako ga vide meštani sela Boljetin, je crvena boja:  ''Ljudi koji su videli Muma Paduri kad su u toku noći išli kroz šumu kažu da je išla  sa raspletenom kosom, obučena u neku crvenu haljinu, i da ima crvene oči'' (133). Jedini put suprostavljanja  zlu koje ovo božanstvo može naneti novorođenoj deci je posezanje za oruđem od zlata. Tako jedna bajallica koja se izgovara među stanovnicima sela Braćevac, glasi: ''Dobro veče, Gorska majko,/Dosta je moje dete plakalo od tvojega,/ Neka sada plače tvoje dete od mojega/... Ja imam zlatne noževe/ Oči ću da ti izvadim,/ Zube ću da ti polomim,/ Sad se ti plaši od mene i moje dece,/ Pa beži u goru, u vodu.../ (134). Kod antičkih domorodaca sa ovog podneblja, Tračana, vrhovna boginja bila je Velika majka, sa osobinama  kasnije presađenim Artemidi i Dijani. Ona je slavljena kao nevesta i majka solarnog božanstva ovekovečenog u bezimenom ''tračkom konjaniku''.

 

Suživot Mesečeve i Sunčeve moći sadržan je u elektronu, kod Grka smeši tri dela zlata i jednog dela srebra. Divljenje  istraživača daleke prošlosti još uvek izaziva nalaz elektron-sekire iz Male Grude kod Tivta, stare više od četiri hiljada godina, sačinjene od legure srebra, zlata i bakra u srazmeri 4:1:1 i noža izrađenog od istih sastojaka u srazmeri 3:2:1 (135). Elektronom je međutim nazivan  i ćilibar, prisutan u mikenskim kraljevskim grobnicama, te u Laciju i Etruriji još u prastarim vremenima.  A.Cermanović-Kuzmanović, smatra ga koincidirajućim sa nalazima predmeta feničanske zanatske obrade, što  navodi na zaključak da su u to vreme trgovinu ćilibarom, dopremanim sa Baltika i Severnog mora, držali Feničani (136).

Suze od ćilibara lile su Faetonove sestre, pretvorivši se u topole kada je Zevs pogodio Faetona gromom dok se vozio u kočiji svog oca Helija. Prilikom  vožnje Faeton je uzleteo toliko visoko da je načinio procep u nebu, nazvan Mlečni put. Robert Grevs u svom  delu ''Zlatno runo'' Autoliku, Hermesovom sinu, Odisejevom dedu po majci, dodeljuje  tvrdnju: ''Trojanci, tragajući za ćilibarom, jednom su plovili uz Dunav dokle god je plovan; ali posle samo dvadeset dana stigli su do Gvozdenih vrata, stenovite klisure sa brzacima kojima ne može da odoli nijedan brod'' (137).

Srebro je u đerdapskoj regiji metal od koga je  sačinjen štap svetog Petra ''kojim se presuđuje i živima i mrtvima'', koji su podzemne sile u liku ''židova'' jednom prilikom ukrale deliocu pravde kako ne bi mogao suditi ni na ''ovome'', niti na ''onome svetu''. Srebrni štap ima moć otimanja ljudi  od sveta  mrtvih i ubrzanje  vegetativnog ciklusa, a kazne njime izrečene izazivale su krvave suze (138).

Kao o pravom bogatstvu  Đerdapa govori se  o carskoj ribljoj vrsti iz roda Moruna, čiji su kapitalni primerci dosezali težinu  veću od 1.000 kilograma. Prave vodene nemani, prevaljivale su dug put od Crnog mora do Gvozdenih vrata na Dunavu, mresteći se upravo u  reonu ždrela Istar- vladarke voda i ljudi, što je i dovelo do posebnog  respekta kulta plodnosti, vraćajući se, poput Herkula izbavljenog iz njenog ždrela, u crnomorsku postojbinu. Njihov nepogrešivi ''migratorski impuls'' slikovito oponaša zakonitosti cikličnog kretanja božanstva  svetlosti ka mestu uranjanja u svet tame, da bi bila  nanovo rođena. Nije teško zamisliti kako su morune delovale svojom veličinom i izgledom na stanovnike priobalja, te su tu krije možda presudni razlog za  stanovnike Lepenskog Vira da svoju službu bogovima vrše slaveći ih kroz njihove figuralne predstave  isklesane u obliku ribolikih bića, nalik na vavilonskog Oanesa, preteču velikog potopa u kome su ljudi ispunili more kao riblja ikra. I svetilišta lepenskog čoveka svojim oblikom neodoljivo podsećaju na vertikalni presek trupa velike morune, čime se njena utroba izjednačava sa hramom, punim energije koliko i ova  kraljica među ribama.

U kasnijim vremenima, za   vladavine Rimljana  u oblasti Kladova postojala je  naseobinu nazvanu po  boginji  Segetiji- Egeta, kako se  i danas kod Rusina imenuje boginja žitnih polja. Upravo odatle potiče skriveno značenje imena Kladovo, izvedeno iz korena staroslovenske reči ''kladati'' ili ''klasti'', upućujućih na viševekovno poštovanje kulta plodnosti u regiji Gvozdenih vrata. Za  poimanje suštine izražene kroz simboliku plodnosti važno je znati da  u starim obredima  žito predstavlja čoveka. Tako nam P.D.Uspenski ukazuje da je u Eleusinskim misterijama svaki kandidat za inicijaciju  nosio u posebnoj procesiji zrna pšenice u sićušnom zemljanom ćupu. Tajna rasvetljavana  pri inicijaciji sadržala je ideju da čovek može da naprosto umre kao zrno, ali može da opet  izraste u neki novi život. Ako se na čoveka gleda kao na žito, zaključuje Uspenski, okrutni zakon koji se stalno naglašava u  jevanđeljima postaje razumljiv: da je veliki deo čovečanstva samo ''pleva'' koja će biti spaljena, vatrom-nepostojanim, živim elementom (139).

Bela Hamvaš misli da se ljudski rod danas nalazi na samom kraju mračnog razdoblja, kada je zlato, inače ''ekvivalent vremena, materijalizovana večnost i koncentrisano vreme'' potonulo u materiju: ''posle ovog razdoblja više ništa ne sledi, put stiže do kraja i treba se vratiti na izvore- dobro zrno se odvaja od lošeg'' (140). Utoliko  se  atlantidskim bogatsvom  kvalifikuju   i božanske energije pohranjene  u  starim verskim obredima, do nas dospelim uglavnom putem predanja i arheoloških nalaza, a čije relikte prepoznajemo u mnogim običajima specifičnim za regiju Gvozdenih vrata, poput  ''kraljica'', razgovora sa mrtvima, Dijaninih ritualnih kupanja, ili ''ribarskog kola''.

Običaj obožavanja boginja reka i potoka u Homolju, naročito onaj upražnjavan kraj Dubočke pećine, sastoji se u podražavanju borbe mitskih ''kraljica'' protiv demona zla u vreme današnjih hrišćanskih praznika svete Trojice. Za razliku od slovenskih ''rusalja'', dubočke ''odaju orgijastičko šamansko starodrevno poreklo'', u vezi s kultom  Zevsove majke Ree, ili  Kibele; to su relikti poštovanja koje su prastanovnici ovih krajeva, Geti, zatim Dačani i tračanska plemena ukazivali božanskim silama, padajući u trans, bivajući ''zaposednuti'' od demona, da bi kroz katarzu, uz pomoć magičnih reči, igre, bilja i vode, dospeli do prosvetljenja (141).

Istraživačima prošlosti međutim nisu promakle ni okolnosti da poseban  obredni značaj ima učešće devica, da se početni ritual odvija kraj pećine-izvora Dubočke reke, da bi se nastavio na raskršću glavnog druma. To su detalji koji neodoljivo podsećaju na  duh boginje Dijane. Ako se pak sagleda kao težište magijskih radnji ''obezbeđenja plodne godine, bogate žetve i napredak svega što živi na zemlji'', onda se kult dubočkih padalica može pripisati i antičkim Dionisovim obredima, ''dospelim ovde putem  grčkih jelinizovanih tračkih rudara, Argonauta- ispirača zlata u Peku'' (142).

U ''ribarskom kolu'', obrednom običaju praktikovanom u reonu Oršave, u antičkim vremenima nazivane Crna, na levoj, i Tekije na desnoj dunavskoj obali, uz tihu muziku, bez podizanja larme, buke, svojstvenih nekim drugim kultovima, ljudi su prizivali blagodat božanskih sila oponašajući kolo što ga zvezde čine oko svoga nebeskog kralja, skladno se krećući u krug, zaustavljajući se povremeno i prelazeći put napred-nazad, pre svega klanjajući se Mesečevoj svetlosti, pod čijim okriljem  ribe iz Dunava postaju njihovim plenom. Kod pitagorejaca je uvreženo stanovište da se u središtu vaseljene nalazi ''vaseljensko ognjište'' koje se zove i ''Divov dom'' i ''žrtvenik'', oko kojeg, kao izvora svega stvaralaštva i života, kolo vode nebeska tela: Nebo /sfera nekretnica/, Kron, Div, Arej, Hermes, Afrodita, Sunce, Mesec, Zemlja i Suprotna zemlja- ''kao molitelji što obilaze oko žrtvenika, tako i zvezde kruže oko svetog izvora života i kretanja'' (143). Kod Lukrecija  i  Cicerona lustracija, sa karakterom očišćenja, označava kruženje nebeskih tela, odnosno kružno hodanje oko predmeta koji vrši obredno očišćenje (144).

U nastavku:

KUKASTI KRST -SIMBOL IZGUBLjENOG KONTINENTA