GVOZDENA VRATA ATLANTIDE

''Zato im govorim u pričama, jer gledajući
ne vide, i slušajući ne čuju niti razumeju''
Jevanđelje po Mateju, 13:13

Prema Platonovim zapisima Posejdon- vladar Atlantide, razdelio je svoj posed na deset oblasti, tako da je Atlantov brat blizanac po imenu Gadir dobio istočni deo ostrva u blizini Herkulovih stubova. Dve kopnene zone bile su prosečene kanalima ispunjenim vodom, dovoljno prostranim da je kroz njih mogla proći tropalubna galija. U različitim delovima grada nalazili su se topli izvori i fontane hladne vode. Kamen od kojeg su izgrađene impozantne građevine bio je crvene i crne boje.  Stanovništvo je svake šeste godine svetu životinju- bika prinosilo na žrtvu Posejdonu, bogu sličnom Dagonu, u pelaškim mitovima prikazivanog sa ribljim repom, kako je  mnogo ranije kod Vavilonaca izgledao Oanes, koji je naučio ljude zanatu i pismu. Neobično bogati zlatom i drugim dragocenostima, kroz mnoštvo vekova Atlantiđani nisu izgubili iz vida svoje uzvišeno poreklo, poštovali su zakone i klanjali se bogovima svojih predaka. Umerenost i razboritost vladala je njihovim postupcima i u odnosima sa drugim narodima. Dokle god su se ponašali na takav način, blagostanje je bilo opšte. Ali tokom vremena nestalnost ljudske prirode pomalo je iskrivila njihove uzvišene institucije i oni su počeli da se ponašaju kao i ostala deca čovekova. Poveli su se za ambicijama i krenuli da vladaju silom. Zato je, po Zevsovom traženju, od strane olimpijskih bogova  prizvan veliki potop koji je Atlantidu zbrisao sa lica zemlje. Destruktivno delanje bogova svođenjem prava na moć razaranja društvenih institucija, usled pokušaja ljudi da oponašaju antička božanstva ignorišući etičkih načela, učinili su  razorenu zemlju argumentom u prilog tezi da  distribucija pravde nije zagarantovana moralnim normama. Tako je na delu potvrđen totalitarizam kao plod namere tvoraca da ljudsko društvo ne može raspolagati realnim dilemama odlučivanja. Pravo jačeg u slučaju Atlantide svodi se na  manifestaciju prinude, odnosno božanskog autoriteta, koji   nije deo legalnih pravnih normi i ne podleže sankcijama. Nedostatak odgovarajuće hijerarhije vrednosti među onima koji odlučuju o sudbini jedne civilizacije  utemeljen je na njihovom distanciranju od dobra i zla-  ''ekskluzivne privilegije'' bogova starog sveta.

Vreme kao istorija  rođeno je sa Zevsom, čijom je mišlju i voljom, izmičućim vremenu,  ustrojen kosmos. Najstarijem Kronovom sinu Posejdonu dodeljena je uloga upravitelja sveukupnosti stvaranja i kosmosa, dok Atlant i njegova braća uključujući i Gadira, bogovi drugog reda, vladaju  stihijom. Platonovo učenje o prirodi koja uvek dela sa umom, počiva na tezi da se uzrok njenog kretanja nalazi van nje, te da samo saznanje ideje dobra ne može biti isključivo ljudsko delo. Ideja dobra, poistovećena sa lučonošom snage, izvorom bivstvovanja i suštine, identifikuje se sa suncem-sinom dobra, začetnikom zemaljskog života. Božija delatnost odvija se posredstvom energije ovaploćene u reči čije je poimanje osnovna misija ljudske zajednice, u našem slučaju stanovnika Atlantide ili Đerdapske regije. Odnos Boga-apsolutne energije i njegove tvorevine ilustruje se jedinstvom svojstvenim suncu i njegovim zracima, no sloboda odluke jednog svesnog bića kakvo je čovek- delić umne stvarnosti, determiniše kategoriju vremena merom pogrešivosti, prema čemu se i uspostavlja granična linija između  Tvorca i njegovog dela. Ovome slede kažnjavanje i darivanje,  izrazi nadvremenog unutrašnjeg uma. U Platonovoj alegoriji mesto saznanja da je slobodna volja znak besmrtnosti nazvano je Atlantida, po titanu koji je, čineći prihvatljivi spoj vere i uma, teret patnji celog sveta poneo na svojim plećima. Pelaški mit o postanju kazuje da je  Atlant  vladar  nad planetarnom silom Meseca, koju pak Orfej smatra eteričnom, ''nebeskom'' zemljom.

Herodot

Kod savremenih tumača prošlosti prisutna su shvatanja da se potonulo ostrvo sa juga graničilo sa Okeanom Potamos, a sa zapada sa Panonskim morem. Legenda govori da se u samoj blizini Herkulovih stubova, preko puta tesnaca, nalazila duga, široka građevina, podignuta na ostrvskim stenama, što iznad, što ispod vode, prostirući se uz obod Okeana Potamos- severne granice grčkog antičkog horizonta- od jednog rta do drugog. Herodot /484-425.p.n.e./ poznaje, po sećanju Grka iz Sejtije,  veliko ostrvo Gadira, dalje od stubova, u blizini ''crvenog'' ostrva Eritije, imenovanog po kćeri Noći i Atlanta. Ono je svojim crvenilom podsećalo na susret Sunca sa smrću u vodama zapada. Takav naziv  jedno ostrvo u podunavskom Đerdapu  zadržalo je do poznog Srednjeg veka, obzirom da je njegovo tadašnje ime Saan izvedeno iz latinskog odnosno rumunskog termina za krv.

Goneći Gerionovo stado, Herkul  je prispeo u zemlju Skita, sa zapada omeđenu rekom Istar/Dunav. Pošto ga uhvatiše zima i mraz, obuče lavlju kožu i pade u san, a konji njegovih kola za to vreme nestadoše na tajanstveni način. Izgubljenu zapregu veliki junak uspeo je pronaći tek uz pomoć ''dvostrukog ženskog stvorenja- pola devojke a pola zmije'', koja  s njim izrodi  Skita, pretka svih skitskih kraljeva (2).

Rumunski istoričar starije generacije, Nikolae Densusianu zabležio je verovanje rasprostranjeno u Banatu da je Herkul razdvojio stenje kod mesta Baba Kaj u današnjem dunavskom tesnacu na Đerdapu. Tako su  vode velikog mora oticale kroz Gvozdena vrata (3). Izuzev za Đerdapsku klisuru i njen najlepši deo, terminom Gvozdena vrata, kod turskih popisivača fetislamskog kadiluka iz 1743. godine- ''Timur Kapu'', označavano je i malo ostrvo u blizini sela Sip i Ada Kala, koje se gotovo dodirivalo sa ostrvcem Zan /Cezire-i  Zan/.

Ferekid, za razliku od Herodota, ostrvo Gad, što na feničanskom znači ''ograđeni grad'', kao uostalom i na turskom ''ada kale'', identifikuje sa Eritijom, znanom kao sveti gaj triju Gorgona, među njima i Posejdonove milosnice Meduze. Nju  je ljubomorna Atina od lepotice pretvorila u krilato čudovište, sa uvojcima od zmija i okamenjujućim pogledom. Zmijorepi vetrovi pohranjeni u Meduzinoj kosi jedna su od tri stvari koje je Rea, sa osobinama Dijane, Trojne Boginje hrastovog kulta, pogodbom uspela zadobiti da pred njima Zevs bude nemoćan: gospodarenje smrću, sudbinom i vetrom. Carstvo severnog vetra  dopiralo je do Gvozdenih dunavskih vrata.

U grčkim tragedijama, poput Sofoklovog ''Ajanta'', raskršće  dva sudbinska ishodišta-smrti ili spasenja junaka, izražava se slikom  vrata- simbola   one međe koja gleda u suprotne strane svetla i tame i čini njihovu graničnu tačku, apsorbujući svojom simbolikom i vremensku sliku sudbonosnog dana. Euripidova ''Helena'' sadrži scenu Menelajevog pokušaja da uđe u stanište mrtvih, u čemu ga sprečava starica-vratarka, oličenje smrti.

Zevs pak, jednom drugom prilikom- u Trojanskom ratu- izriče ovakvu pretnju bogovima: ''Koga ja primetim da se od bogova krije i hoće ići/ u danajsku vojsku il trojsku da pomoć im pruža,/ toga ću mlatnuti ružno, na Olimp ga vratiti natrag,/ ili ću zgrabiti njega i u mračni baciti Tartar,/ vrlo daleko, gde je pod zemljom najdublji ponor,/ gde su Gvozdena vrata i bakarni prag, i toliko/ ispod Aida koliko je nebo od zemlje daleko.'' (4). Sam Zevs mogao je prethodnika kod arijevskih plemena imati u najvišem tvorcu, oličenju svetosti  neba, dana i svetlosti- Dijausu, verovatno izvedenom iz ličnosti Anua, kralja bogova pominjanog  u Hamurabijevom zakoniku. Dalje nije teško paralelu sa Dijausom pronaći u Janusu, između ostalog i božanstvu dveri, u čiju čast su izgrađeni tetrapiloni uz rimsko naselje Romulijana, kod današnjeg Zaječara, ali i sa Anijem, etrurskim božanstvom sa četiri lica, kojem pripada četvrto polje znamenitog  bronzanog modela jetre za gatanje iz Pjaćence.  Janus je bio vlasnik ključa, kao onaj koji ima moć da zaključa staru godinu i otključa novu. Zato  je očigledna njegova zastupljenost u podunavskoj oblasti Gvozednih vrata zvanoj  Ključ, čije  se ime  identifikuje sa prikazom predmeta- simbola tačke ''vezivanja i oslobađanja'' koji tu milenijumima stvara Dunav. Stanovništvo ovog podneblja i danas namenjuje pokojnicima obredni hleb ''ključ'', kako bi imali čime otvoriti vrata spasenja svojih duša.

Platonov preteča, Parmenid iz Eleje u  formi poeme ''O prirodi'',  pominjući vožnju u Sunčevim kolima po Sunčevom svodu,  detaljno opisuje ''od staze ljudi daleko'' smeštena vrata na  putu bogova: ''Tamo su dveri puteva Noći i Dana,/ razdvojene gredom i kamenim pragom;/ one same nebeske golemim vratima ispunjene,/ od kojih mnogomučna Pravda izmenične ključeve drži./ Nju pak device mekim zavode rečima /ubeđujući je vešto, da za njih zasovnuti klin/ namah otisne s dveri; a kada se krila/ otvoriše silno grotlo ukazaše a medena se /naizmence okrenuše vrata na stožerima/ klinovima i kopčama udešenim.'' (5). I kod Hetita mesto podzemnog carstva bogova- Crna zemlja- bilo je odeljeno od druge kosmičke sfere vratima, što su  se samo voljom božanstava podzemnog sveta mogla otvoriti. Nakon mnogo godina, upravitelj Platonove Akademije Prokle (410-485.) u ''Himni Hekati'' oslovljavaće najmoćniju boginju na nebu, zemlji ili Tartaru, sa glavama trodelne godine- lava, psa i konja, kao ''Čuvaricu vrata''. Ukrašena koštana alatka pronađena na Lepenskom viru, regija Gvozdenih vrata, pri  vrhu ima predstavu pseće glave. Takav je slučaj i sa znamenima pod kojima su se hrabri dački vojnici početkom Nove ere borili protiv Rima. Na ovom predmetu izdubljena je  spirala sa rotacijama u jednom smeru nagore, što još mnoštvo stoleća kasnije na asi -svetom  štapu derviša, simbolizuje vladavinu stvaralačkih sila.

Geografski pojmovi Gvozdenih vrata na Dunavu i njegovih predela sa ključalom vodom, znanih kao Kazani, zidine antičke naseobine na izlazu iz đerdapskog grotla zvanog Ždrelo, što  čuvaju od zaborava uspomenu na zaštitnicu svetih puteva i devica- Dijanu, zatim naziv nestalog grada Dionis-dete dvostrukih kapija- utonulog u rečne dubine na potesu Đevrin u blizini Ada Kala prilikom izgradnje hidroelektrane Đerdap i na njegovom mestu pronađen Mitrin mermerni reljef (6)- beleg svedočanstva o graničnom području ogromnog kamenog praga u rečnom dnu, imenovanog kao Pregrada, sa značenjem prepreke povredi  kosmičkog reda, kojom ''mnogomučna Pravda'' na stubovima '' klinovima i kopčama udešenim'' otvara prolaz  energiji, opredeljuju nas da tragove jednog bogatog mitskog pamćenja, između ostalog i kao stadijuma na putu saznanja-za šta ih je Platon koristio- pokušamo pronaći upravo u regiji Gvozdenih vrata Đerdapa.

U nastavku:

ANTIČKI KANALI NA DUNAVU