2.10.2023.
Ovo spada u ona pitanja na koja kao po nekom pravilu dobijete krajnje iritirajući i besmislen odgovor koji ništa ne objašnjava. Obično on glasi ovako nekako:
- Znate, univerzum je nastao u Velikom prasku, ali taj prasak nije bio u nekom već postojećem prostoru, nego je to eksplozija samog prostora i sve je u početku bilo tačkica i sve što postoji bilo je u toj tačkici, tako da smo sada zapravo svi u centru univerzuma, jer svi potičemo iz te jedne tačkice…». I tako dalje.
Malo posle se pomene balon.
- Zamislite da na balonu nalepite male flekice koje predstavljaju galaksije, pa kada duvate, duvate, duvate u balon - vidite da da on raste, a prostor između flekica-galaksija se povećava i tako se univerzum širi, širi i sve flekice-galaksije se udaljavaju od nas.
- Dobro, pitate vi, a gde je centar tog balona?
- Nema centra, svi smo u centru, bla, bla, bla.
Bar sam ja dobijao takve odgovore kada sam se raspitivao za centar univerzuma. Naravno, sve me je to samo nerviralo. Ipak, moram priznati da je taj odgovor u neku ruku zapravo tačan, jer u kom god pravcu da pogledate vidite da se galaksije zaista udaljavaju od nas (uz neke opravdane izuzetke) pa po tome i jesmo u centru.
Ali, problem je što isti doživljaj imaju i Andromeđani iz Andromedine galaksije. I oni vide da su u centru. A i oni koji su još dalje od Andromedine galaksije, pa i oni iza njih. Zapravo svi, pa i oni koji su od nas udaljeni 10 milijardi svetlosnih godina. Svi u svemiru vide da su u centru! To je zbilja zbunjujuće.
Ali dobro, da skratimo, ovako ide priča o centru univerzuma.
Bila tačkica (ne pitajte otkud ona, ne pričamo o tome) i buum! Zapravo nije bilo nikakvog buuma jer je eksplozija bila nema, ali shvatate šta hoću da kažem. E sad dolazi interesantan deo. Odmah nakon praska svemir se proširio, ali strahovito, nezamislivo i besmisleno mnogo: 10.000.000.000.000.000.000.000.000.000 puta (ako sam dobro ukucao sve nule, treba da ih je 28). I to najmanje toliko, kaže Alan Gut autor teorije inflacije po kojoj se svemir u prvim delićima sekunde naduvao neverovatno mnogo – toliko da se većina univerzuma nalazi iza našeg horizonta do koga možemo da vidimo. Mi možemo da vidimo samo onu svetlost koja je putovala najviše 13,7 milijardi godina jer je toliko svemir star. Ne možemo da vidimo svetlost koja je duže putovala kao što ne možemo da se setimo nečeg što je bilo pre našeg rođenja. Drugim rečima neki delovi univerzuma su toliko daleko od nas da svetlost njihovih galaksija još nije stigla do nas. (Za one koji će primetiti da se svemir širio nadsvetlosnom brzinom napomenućemo da ograničenje u brzini važi za materiju koja ima masu - prostor nema masu i može da se širi kojom hoće brzinom).
To opet znači da postoji deo univerzuma oko nas koji vidimo i to je vidljivi ili opservabilni univerzum. A postoji i ostali univerzum, iza horizonta, koji ne vidimo jer je suviše daleko. Koliko je velik taj ostali univerzum? Pa to niko ne zna. Moguće je čak i da je beskonačno velik, što zavisi od količine ukupne materije u svemiru, a što je druga priča.
Kako vreme prolazi naš horizont se povećava i svake godine vidimo sve više od univerzuma (iako zapravo sve manje galaksija jer se svemir sve više širi i galaksije beže jedna od druge, ali ako počnemo sad i o tome nikad nećemo završiti priču). Za milijardu godina od ukupnog svemira ćemo videti ne 13,7, nego 14,7 milijardi svetlosnih godina daleko...
Dobro, već čujem da neko viče: da, da ali balon ima svoj centar pa je logično da i univerzum ima neki centar iz koga je krenuo Veliki prasak! Gde je, do đavola, on!?
Da, okej, fino, ali vidite, mi vidimo mnooogo manje…. Ne možemo da vidimo centar. Ako on negde postoji toliko je daleko da ne znamo ništa o njemu. Ne znamo gde je, pojma nemamo. Vidljivi univerzum je kao mehur u tamnoj dubini beskrajnog okeana; u njemu vidimo samo nešto malo oko sebe (13,7 milijardi svetlosnih godina) i to je sve. Gde je centar tog okeana, to niko ne zna.
Svi u univerzumu imaju svoj vidljivi svemir. Gde je centar iz koga je sve nastalo? To niko ne zna.
I tako dođosmo do kraja. Možda ni ovo nije odgovor koji ste očekivali, ali je u neku ruku pošteniji nego onaj s početka teksta. Ne znamo! Jednostavno ne znamo, niti vidimo ikakvu šansu da to saznamo.
(Prema knjizi Vasiona u ponoć, Ken Krosvel)